0
Ako doživiš trenutak da ne možeš bez mene, bićeš potpuno izgubljen, pisala je Šarlota velikom dramskom piscu Džordžu Bernardu Šou pre nego što će postati njegova supruga. Knjiga "Zaboravljene supruge: Kako su žene izbrisane iz istorije" otkriva da bi bez nje tvorac "Pigmaliona" zaista bio izgubljen.
Po temperamentu anarhistkinja i bundžijka, duge kose boje čokolade, uvek odevena u zanosne bele haljine, strpljenja za žene nikako nije imala. Ali, muškarci su joj zato bili veoma dragi. Pošto je dolazila iz veoma imućne irsko-engleske porodice majka je bila rešena da je uda, po mogućstvu za nekog ko je plemićkog porekla. No, mlada dama nije htela ni da čuje za to.
„Još kao klinka rešila sam da se nikad ne udam“, pričala je Šarlota Šo.
I držala se svog zaveta četrdesetak godina života. Ali, na zabavi koju je u Safoku organizovala njena prijateljica Beatris Veb, prva dama engleske socijalne ekonomije, upoznaje se sa irskim piscem Džordžom Bernardom Šoom. Šetali bi satima po prirodi, raspravljali o filozofiji, religiji… A baš ispod krošnje drveta desio se i prvi poljubac…
Kada se vratila u London Šarlota mu piše pismo u kome apeluje na pisca da se „ne zaljubi u nju“:
„Budi svoj, ne moj, niti bilo čiji…. Ako doživiš trenutak da ne možeš bez mene, bićeš potpuno izgubljen… Ne boj se: ako želimo jedno drugoga, naći će se neki put“.
His vegetarian meals were prepared by his wife Charlotte Payne-Townshend using produce from their vegetable patch. pic.twitter.com/ckqKgISJZD
— LSE Library (@LSELibrary) May 14, 2021
Iako se zarekla da se nikada neće udavati, 1897. godine baš ona prosi Džordža Bernarda Šoa. A on odbija! Ispod časti mu je kao „siromašku“ da oženi imućnu damu, jer će svi misliti da je „lovac na novac“.
Razočarana, Šarlota odlazi u Italiju ali samo godinu dana nakon što biva odbijena prima pismo od Šoa u kome joj se žali kako se povredio i ne može da hoda, jer mu je noga toliko otekla da je veličine „crkvenog zvona“. Bilo je to u aprilu i Šarlota trči piscu da bi ga negovala. Samo dva meseca kasnije venčali su se. Oboje su imali 41 godinu.
U doba kada se upoznao sa Šarlotom, Šo je imao samo dva objavljena komada, a živeo je od pisanja pozorišnih i muzičkih kritika za londonske novine. No, kako stupa u bračne vode sa Šarlotom sve se menja…
I o piscu, rođenom 1856. u Dablinu, mnogo toga se zna. Svi znaju da je potpisao čuvene komade „Čovek i nadčovek“, „Cezar i Kleopatra“, „Kandida“, „Đavolji učenik“, „Major Barbara“, „Androkle i lav“, „Pigmalion“… Zna se da je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1925. godine. Zna se i da je bio vegetarijanac. Zna se i da je ćirilicu smatrao najsavršenijim pismom na svetu…
Ali, ne zna se koliko je Šarlota Pejn-Taunsend, kasnije Šo, bila zaslužna za sva njegova dostignuća. Upravo je ovoj intelektualki, da parafraziramo naslov brodvejske i filmske adaptacije „Pigmaliona“ Šo mogao da kaže – „Moja lepa gospođice“.
Nova knjiga En Oukli „Zaboravljene supruge: Kako su žene izbrisane iz istorije“ (Forgotten Wives: How Women Get Written out of History), koja će uskoro biti objavljena, otkriva koliko je Šarlota promenila putanju piščevog života, a naročito karijere.
Dok je pisala knjigu Ouklijeva, inače profesorka sociologije na londonskom Univerzitetskom koledžu, naišla je na svedočanstva kako je Šarlota Šo sugerisala suprugu teme za dramske komade ali bila i uključena u njihovo stvaranje.
– Šarlota bi pročitala sve što bi Bernard napisao, radila lekturu i korekturu. A i finansijski ga je podržavala kako bi mogao da stvara i stekne reputaciju uglednog dramskog pisca – izjavila je za „Gardijan“ autorka knjige.
Sav novac koji je Šarlota nasledila nakon smrti roditelja nije štedela da „uloži“ u karijeru svog supruga. Pomogala mu je čak i da njegovi komadi završe na pozorišnim scenama Londona, ali i u odabiru glumaca. Bila je jedna od članica odbora Društva scenskih umetnika, koji su bili poznati po postavljanju eksperimentalnih komada u londonskim pozorištima. I brojne Šoove komade postavilo je ovo društvo, zahvaljujući uticaju Šarlote.
„Neki od njegovih komada smatrani su skandaloznim i nepodesnim da se prikažu pred pozorišnom publikom. Bez Šarlote, ne mislim da bi bio tako uspešan i da bi njegov uspon bio daleko trnovitiji“, reči su autorke knjige.
A uprkos svemu, i danas se o Šarloti piše kao o bogatašici koja je „izigravala“ sekretaricu, ličnu asistentkinju Džordža Bernarda Šoa. Eto, da bi radila nešto u životu prekucavala je muževljeve rukopise.
Dramski pisac Lorens Langner je u svojoj knjizi o prijateljstvu sa Džordžom Bernardom Šoom opisao i jednu posetu piščevom domu 1922. Svog prijatelja upitao je ima li nekih novih drama na vidiku:
„Problem je što nismo uspeli da pronađemo dobru temu“, odgovorila mu je Šarlota.
Langner je bio zapanjen, kako beleži u svojoj knjizi, zbog čega je Šarlota ovako odreagovala:
„Da, ponekad ja nalazim ideje za drame genija. A ako mu nađem dobru temu, obično brzo napiše komad“.
Šoov čuveni komad „Sveta Jovanka“ zapravo je bio Šarlotina ideja. Ali, po svom izboru, uvek je bila u senci. Nikada nije prozborila o pomoći i uticaju svome suprugu.
– Pretpostavljam da nije želela da javnost zna koliko je pomogla suprugu, jer možda ne bi više imali tako visoko mišljenje o njemu – ocenila je Ouklijeva.
A i bez pomoći suprugu radila je, i to dosta. Primera radi, prva je prevela komade francuskog dramskog pisca Ežena Brijea na engleski. Bila je i jedna od osnivačica prestižne Londonske škole ekonomije. Upravo je Šarlota iznajmila zgradu za školu i plaćala prve profesore i istraživače.
Uvreženo je mišljenje da Biblioteka Šo (Shaw Library), koja se nalazi u zdanju Londonske škole ekonomije, nosi ime slavnog dramskog pisca. Međutim, biblioteka koja se, pored knjiga, diči i vitražem „Fabijanov prozor“ koji je pisac napravio kao posvetu levičarskom Društvu „Fabijan“, zapravo je ponela ime po Šarloti Šo.
Takođe, zahvaljujući Šarloti svet je dobio „Sedam stubova mudrosti“ T. E. Lorensa. Ovaj britanski istraživač, arheolog, pisac i vojnik daleko je znaniji kao Lorens od Arabije, a Šarlota ga je godinama u pismima ohrabrivala da piše, a potom radila i korekturu tih rukopisa.
Zanimljivo je da dramski autor nije ni znao da se Šarlota redovno dopisivala sa Lorensom. Otkrio je to tek nakon njene smrti.
I sam Lorens je u pismima hvalio njene literarne sposobnosti shvativši koliko je pomogla suprugu u stvaranju komada:
„Možeš da pišeš svoje komade… ili bar delove. Nemoj misliti da time nipodaštavam kolosalni status Džordža, no koliko često ga držiš za ruku…“
Džordž Bernard i Šarlota Šo bili su zajedno 40 godina, sve do njene smrti 1943. godine. Iako je proteklih decenija bilo spekulacija da svoju bračnu zajednicu nikada nisu do kraja „konzumirali“ i da su se oboje zarekli na uzdržavanje od telesnih zadovoljstava istinske ljubavi je bilo napretek. Džordž Bernard Šo preminuo je sedam godina nakon smrti supruge, a posle kremacije njegov pepeo je spojen sa Šarlotinim i razasut po dvorištu njihovog zajedničkog doma u Hertfordširu.
