On je gradio ovo pozorište: U BDP-u otvorena izložba u čast Radeta Markovića

Beogradsko dramsko pozorište obeležava vek od rođenja Radeta Markovića, a tim povodom otvorena je izložba fotografija iz predstava u kojima je igrao legendarni glumac, koji je bio dugogodišnji član BDP-a.

U foajeu BDP-a otvorena je izložba fotografija iz predstava u kojima je igrao ovaj Rade Marković.

O životu i radu velikog umetnika govorio je njegov sin, filmski režiser Goran Marković, kao i Milica Zarić, Srđan Timarov i Jagoš Marković. Osim njih, izložbu su posetili i glumica Milena Vasić i glumac Tihomir Stanić.

Goran je tokom svog govora podsetio prisutne da je njegov otac jedan od osnivača BDP-a.

„Moj otac je jedan od osnivača tog pozorišta. Posle Drugog svetskog rata to je bilo jedno pozorište na kraju grada na koje niko nije ozbiljno računao. A ono je posle izraslo u jedan veoma značajan teatar. Moj otac i jedna grupa mlađih glumaca zapravo je sve vreme gradila to pozorište, čak i fizički. Sadili su i drveće oko pozorišta. To mesto je bilo predviđeno za dom kulture na kraju grada, a izraslo je u najznačajniji teatar pedesetih i šezdesetih godina u Beogradu“, podseća Goran Marković, dodajući da upravo iz tih razloga Rade Marković i Beogradsko dramsko čine jedinstvenu celinu i zapravo su neodvojivi.

Rade pripada prvoj generaciji glumaca koji su zaslužni za „zlatno doba“ BDP-a polovinom prošlog veka.

„Ja sam praktično rođen u tom pozorištu i znam od samih početaka kako je to izgledalo. Vrlo je interesantno da je od tog jednog skrajnutog potpuno nebitnog mesta ono postalo tako značajno. Ali u jednom trenutku je BDP imalo svoju krizu kada je krajem pedesetih, početkom šezdesetih godina skinuta s repertoara izvanredna predstava „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa. I to je pozorište koštalo dosta, glumci su ga napustili, a predstava je premeštena u Atelje 212. Prvo je odigrana premijera u slikarskom ateljeu Miće Popovića, a onda je predstava premeštena u Atelje 212. I tako je nastalo jedno drugo pozorište – Atelje 212. To je bilo vreme kada su teatri bili značajne institucije i svi događaji koji su bili vezani za repertoar i za to na koji način ljudi igraju, su bili važni za kulturu naše zemlje“, seća se Goran.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Marković je na ovoj sceni ostvario više od dvadeset uloga, uključujući i role u kultnim ostvarenjima poput „Smrti trgovačkog putnika“, „Mačke na usijanom limenom krovu“, „Lova na veštice“, da bi 1958. za lik Nikoletine Bursaća u istoimenoj predstavi bio nagrađen Sterijinom nagradom.

Početkom milenijuma Marković je odigrao još tri premijere na sceni teatra u kom je stasao. Na Dan pozorišta 2011. godine, 20. februara, velika scena Beogradskog dramskog pozorišta ponela je njegovo ime, a od oktobra 2019. zove se „Olivera i Rade Marković“ po legendarnom paru koji je obeležio „zlatni vek“ Beogradskog dramskog.

Bio je i profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu na kojoj je izveo četiri uspešne klase, a tim povodom o životu i karijeri Markovića govorili su i nekada njegovi studenti, a danas uspešni i priznati glumci Srđan Timarov i Milica Zarić, ali i jedna od najistaknutijih pozorišnih reditelja naše zemlje, Jagoš Marković.