3
Žalim što su zbog "sudbine" TV teatra nepotrebno uznemireni i javnost i RTS i zbog olakog zaborava svega što je RTS uradio i radi kao jedina televizija sa nacionalnom frekvencijom koja ima ozbiljan kulturno-umetnički program. Ovim rečima generalni direktor Radio televizije Srbije Dragan Bujošević započinje pismo upućeno Ministarstvu kulture i potpredsednici Vlade i ministarki kulture Maji Gojković.
Odluka rukovodstva Radio televije Srbije da posle 55 godina i gotovo 300 snimljenih predstava zarad serijskih i komercijalnih sadržaja ukine svojevrsnu kulturnu instituciju – TV teatar, uprkos tome što su budžetom za 2023. godinu predviđena sredstva za snimanje pozorišnih komada, podigla je veliku buru u javnosti. Reagovala je Maja Gojković, ministarka kulture, pozvavši u pismu, upućenom generalnom direktoru RTS-a i Upravnom odboru RTS-a, da se ta odluka preispita jer je „pozorišna građa koja se na ovaj način čuva od zaborava, važan materijal i za naučni i istraživački rad u oblasti istorije pozorišne umetnosti“. Nakon što je pismo Gojkovićeve stiglo u RTS predsednik UO Branislav Klanšček, tela koje nema pravo da se meša u uređivačku politiku, obratio se Programskom savetu RTS-a koji je preporučio „UO RTS-a da zajedno sa generalnim direktorom u skladu sa zakonskim nadležnostima obezbedi neophodna sredstva i proizvodno-tehničke kapacitete za realizaciju snimanja pozorišnih predstava koje su od značaja za ostvarivanje opšteg interesa građana Srbije“.
I nakon što su zbog takvog čina digli glas sami članovi UO RTS-a, ali i brojni kulturni poslenici, Dragan Bujošević je odgovorio na sve u pismu Maji Gojković, u kojem navodi:
„Pozorište je i te kako utkano u programe RTS-a. Ono se ne nalazi samo u Kulturnom dnevniku kao vest, izveštaj, intervju, reportaža nego i u centralnom Dnevniku u 19.30, u svim emisijama Redakcije za kulturu, stalnim hronikama Bitefa i Sterijinog pozorja, u redovnoj emisiji Čitanje pozorišta, kao i reportažama koje Mira Adanja Polak pravi sa gostovanja naših pozorišta po inostranstvu“, navodi Bujošević, a posebno izdvaja serijale posvećene pozorištu i podseća da su Teatrologike u 35 epizoda predstavile najznačajnije pozorišne stvaraoce, a Metamorfoze već u trećoj sezoni nastoje da upoznaju one koje to zanima sa dešavanjima na daskama koje život znače.
Svake godine, kako dalje piše generalni direktor RTS-a, snimaju i dve do tri predstave sa Festivala igre, a sa Bitefom RTS ima odličnu saradnju i svake godine snimaju po jednu predstavu, pošto prethodno uprava festivala reši sva autorska prava sa izvođačima. Ocenjuje da je vrhunac te saradnje i posvećenosti RTS-a pozorištu direktan prenos u trajanju od 24 sata predstave „Olimp“ sniman sa 17 kamera uz angažovanje oko stotinu zaposlenih u javnom medijskom servisu, kao i da „takav poduhvat nije uradila nijedna druga televizija na svetu“:
„Srbija je u ozbiljnom problemu ako se čuvanje pozorišne baštine osloni samo na RTS, odnosno ako je RTS jedini koji snima i arhivira pozorišne predstave, što sasvim sigurno nije njegov prevashodni posao, već bi pre svega trebalo da bude zadatak i dužnost Pozorišnog muzeja. Tačno je da je RTS počeo da snima pozorišne predstave 1967. godine, ali je bilo godina u kojima nije snimio nijednu predstavu – 1976, 1985, 1988, od 1991. do 1995. godine. U početku, snimane su dve-tri, najviše četiri predstave“.
„Zlatnim periodom“ Bujošević naziva onaj od 2014. do 2019, kada su snimljene 44 predstave. Većina predstava, 216, su sa repertoara beogradskih pozorišta odnosno pozorišnih festivala, a samo 24 predstave ostalih teatara u Srbiji. Svaki pozorišni poslenik bi na osnovu spiska snimljenih dela, ukazuje direktor Javnog servisa, odmah uočio da brojne predstave opisivane kao „epohalne“, „mitske“ i „neponovljive“ nikada nisu odigrane pred kamerama RTS-a, dodajući:
„Pozorišta odlučuju o tome šta će dozvoliti da se snima – ne postoji saglasnost da to budu najbolje i najznačajnije predstave iz prethodne sezone. Konačno, problematičan je i kvalitet snimaka. Dobar snimak podrazumeva da televizijski reditelj detaljno raskadrira pozorišnu pretstavu, za šta je potrebno da je prethodno nekoliko puta gleda. Potrebani su i rasveta i kamere i izuzetno umeće televizijskog reditelja i da se, pored svega nabrojanog, još dogodi i magija pa da snimak uspe jer je svaka predstava drugačije odigrana, u svakoj je neki novi detalj. Ali ni najbolji snimak nikada neće moći da uhvati onu emociju i atmosferu koja lebdi u pozorištu i zbog koje ono i postoji i zbog koje se u njega odlazi“.
Potom piše o Planu za proizvodnju programa za 2023. godinu koji je usvojio Upravni odbor. Kako napominje Bujošević „RTS nije predvideo snimanje pozorišnih predstava“, ali veruje kako se „može naći privremeno rešenje“:
„RTS će osnovati komisiju od pozorišnih delatnika koji će iz repertoara 2022. izabrati pet najboljih predstava. RTS će angažovati (ustupiti) svoje ljude, tehniku, produkciju i postprodukciju. U dogovoru sa pozorištima, a u zavisnosti pre svega od rasploživosti tehničko- produkcijskih kapaciteta, sa teatrima bismo dogovorili datume snimanja (iskustvo pokazuje da su neke predstave snimane u više navrata). Pozorišta treba ekipi RTS-a da obezbede rešavanje svih prava autora, izvođača, lica koja učestvuju u proizvodnji predstava, kao i energije, prostora za tonske probe, kadriranje i snimanje. Pošto Vaše pismo nisam doživeo kao ometanje nezavisnosti i samostalnosti uređivanja programa RTS-a nego kao brigu za boljim čuvanjem i izučavanjem pozorišne baštine, slobodan sam da predložim trajnija rešenja od povremenog RTS-ovog snimanja predstava. Neka se pod patronatom Pozorišnog muzeja osnuje komisija koja će birati najznačajnije predstave koje bi onda Muzej sa svojom opremom snimao po celoj Srbiji. U tome bi Muzej mogao da sarađuje sa fakultetima koji stvaraju reditelje, tonce, snimatelje, montažere. To je prvi, najneophodniji korak. Drugi, mnogo bolji jeste da pokušate da Ministarstvo kulture pomogne pozorištima da nabave opremu da snimaju svoje predstave i istovremeno ih strimuju kako bismo, na primer, Vi i ja, mogli u sali nekog bioskopa ili pozorišta u Beogradu da gledamo predstavu koja se u tom trenutku igra u Kruševcu, Subotici, Vranju, a ljudi iz cele Srbije mogli da vide ceo repertoar beogradskih pozorišta“, zaključuje u pismu generalni direktor JMU RTS Dragan Bujošević.
Bonus video: Branislav Klanšček u emisiji Pitajte Đuru
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
