Odrastanje dece u pornografskom, ogavnom svetu rezultiralo je katastrofom: Nova.rs sa beogradskim glumcima u Bosni

- Po ugledu na Sterijino pozorje, Festival bosanskohercegovačke drame je pokrenut 2002. iz potrebe da na jednom mestu okupi sva pozorišta, trupe i grupe koje rade predstave po predlošcima bosanskohercegovačkih autora, ali ne nužno, dopuštene su i dramatizacije - kaže za Nova.rs glumac i teatrolog Miroljub Mijatović, direktor Bosanskog narodnog pozorišta (BNP).

Ove godine, pored predstave Ateljea, selektorka Tanja Miletić-Oručević odabrala je i komade „Zbogom, Kalifornijo“ prema tekstu Emine Kovačević, u režiji Lajle Kaikčije (Narodno pozorište Mostar), „Zid“ Ružice Aščić, u režiji Christiana Jalžečića (Hrvatsko narodno kazalište u Mostaru), „Gospođica“ prema Ive Andrića, u režiji Đurđe Tešić (Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka) i „Djelidba“ po motivima komedije Skendera Kulenovića, u režiji Aleša Kurta (Kamerni teatar 55 Sarajevo).- Naše drame konačno počinju govoriti o životu ljudi danas, o njihovim aktuelnim problemima, bilo da je to egzodus u inostranstvo, melanholija nostalgije, čežnja mladih devojaka za normalnim i ispunjenim životom, a i u postavkama klasičnih dela reditelji u ovoj selekciji pronalaze vezu sa savremenim čovekom, bilo da je to bezumni materijalizam i opsesija zgrtanja novca ili nacionalizam doveden do apsurda smeštanjem u daleku budućnost, koja po svemu podseća na sadašnjost. Iz istorijskih, epskih okvira ratnih priča bosanskohercegovačka drama se vraća ličnim, intimnim problemima te problemima porodice - rekla je Tanja Miletić-Oručević na konferenciji za medije uoči festivala.A upravo drama “Kao i sve slobodne djevojke” istražuje društveni fenomen kada je sedam trinaestogodišnjih devojčica zatrudnelo na školskoj ekskurziji. Tekst Tanje Šljivar razotkriva diskriminatorske odnose spram ženske, devojačke, maloletničke seksualnosti, njihovih doživljaja sveta, tradicionalnih vrednosti i starih društvenih tekovina u kojima žive i odrastaju, a koje svojim delovanjem preispituju.- Dok smo radili bila sam u bojazni da je ovo naša interpretacija trinaestogodišnjih devojčica, a ne njihov glas. Na kraju krajeva, to su Tanjine reči iako je uradila niz intervjua, i zato mi je bilo važno da se sve devojke u predstavi osećaju osnaženo, zaštićeno, da se u njihovu intimu, uslovno rečenu tajnu, nije ni na koji način prodiralo. One nose snagu koja mi je važna, moćna, i zbog toga, koliko mogu da menjaju svet nabolje. Da se skloni površno u tumačenju, nego da ono što se čuje govori o brutalnosti sveta u kojem odrastaju, i da stigma ne treba da se stavlja na njih, jer to je proizvod društva. One su prekrasne mlade osobe i važno mi je da se skina mrena i kod publike u tumačenju toga - rekla nam je Selma Spahić nakon izvođenja predstave u Bosanskom narodnom pozorištu, poznatoj kući na prostoru ex-Jugoslavije.

Bosansko narodno pozorište je osnovano 25. februara 1950. kada je odigrana prva predstava “Duboko je korjenje” u izvođenju novosnovanog ansambla teatra.- Bilo je to u zgradi Sokolane (Sokolskog doma) koja je kasnije pripala Srpskom prosvjetno kulturnom društvu “Prosvjeta”. Pozorište se tada zvalo Oblasno pozorište Zenica, potom Narodno pozorište u Zenici. Preseljeno je u novu zgradu 16. maja 1978. a od početka devedesetih se zvanično zove Bosansko narodno pozorište - objašnjava direktor Mijatović.Impozantno zdanje BNP-a, koje se prostire na 11.500 metara kvadratnih, urađeno je po projektu arhitekata Jahiela Fincija i Zlatka Ugljena, a na ulazu krasi ga skulptura “Zajedništvo” Dušana Džamonje, koja je postala simbol ovog grada. Zgrada je dobila prestižnu godišnju nagradu jugoslavenskog lista “Borba” za najbolje arhitektonsko ostvarenje u Bosni i Hercegovini, a zatim i godišnju nagradu za najbolje arhitektonsko ostvarenje u SFR Jugoslaviji. U novim uslovima rada, odrazilo se to i na ansambl koji je nizao brojne ugledne nagrade.

- Danas, zbog nebrige vlasti zgrada je u takvom stanju da su neophodne popravke, pre svega krova koji prokišnjava skoro dve decenije. Sada su nam odobrena sredstva i uskoro krećemo sa radovima. A što se tiče umetničkog dela, bili smo poznati po dramatizaciji romana jugoslovenskih autora. Od osnivanja do danas je pripremljeno i odigrano oko 750 premijernih naslova. Nekada se mnogo radilo, često smo gostovali, posebno na Sterijinom pozorju, i zahvaljujući nekadašnjem upravniku Radovanu Marušiću, i dramaturzima Zoranu Ristoviću i Jeleni Vlatković, uvek smo imali nešto drugačije na repertoaru - priča Mijatović.Podseća i da je Zenica nekad bila radnički, industrijski grad u čijoj Željezari je radilo 20 hiljada ljudi, za razliku od danas kada je ih je dve hiljade, pa je i pozorište bilo uvek puno gledalaca.- Selma, naša Zeničanka na koju smo jako ponosni, kod nas je radila četiri, pet predstava, a među njima i komad “Moja fabrika” koji se tematski oslanja na priču o Željezari od nastanka do današnjih dana. Početkom devedesetih zbog svega što nam se desilo, mnogi su otišli, neki drugi su došli, i sada su masovna iseljavanja, tako da se i mi prilagođavamo publici. Repertoarski biramo predstave koje bi ih dovele u teatar, to su angažovani projekti o svemu što se dešava u društvu i oko nas. Malo manje imamo komedija i na njima ćemo raditi naredne sezone. Uredno negujemo dečje i lutkarske predstave pa samim tim i najmlađu publiku da zavole od malena pozorišnu umetnost. Zato je važan, posebno za mlade, i Festival bosanskohercegovačke drame.

Spahić je za Nova.rs prokomentarisala da joj je na svakom gostovanju važno da se ansambl dobro prilagodi, da glumci uživaju i da sve tehnički funkcioniše:- Sada sam dodatno imala pozitivno uzbuđenje, jer u Zenici sam završila srednju školu i u ovom pozorištu, gde osećam da pripadam, mnogo radila.Koliko je interesovanje ljubaznih i predusretljivih Zeničana za taj događaj, uvideli smo po poseti predstavi „Kao i sve slobodne djevojke“, burnom aplauzu kojim su nagradili ansambl Atelja 212 i izuzetnoj posećenosti Okruglom stolu na kojem su govorili rediteljka Selma Spahić i glumci Milica Mihajlović, Ana Mandić, Marta Bjelica, Jelena Stupljanin, Ermin Bravo, Marko Grabež i Manja Aleksić.

- Nije bilo lako setiti se sebe sa 13 godina, to je bilo davno, nije ovaj trenutak, a razlika je i trenutak kada je pisan tekst u kome se ova scenski dešava. Ali, vreme nekako kosi stvari jako velikom brzinom. Večeras mi je bili čudno i posebno iskustvo da igram devojčicu od 13 godina, prevashodno zbog nekih događanja u proteklih nedelja. I baš sam tokom predstave puno razmišljala o tome i osetila da ova drama ima još jedan dublji značaj - rekla je Marta Bjelica.Razgovaralo se o motivima, razumevanju, spoznaji nivoa kojima se bavi drama. Publiku je posebno zanimalo, koliko je teško glumcima bilo da igraju trinaestogodišnje devojčice, a odgovor je dala Milica Mihajlović:- Glumački nikome od nas nije nikad palo na pamet da izigravamo devojčice, i u Selminoj podeli se dobija zanimljiva univerzalnost ljudi koji svedoče, zastupaju, tumače, pokušavaju da razumeju te male glave. Mi smo se i tada bavili žrtvom te dece koja odrastaju u ogavnom, pornografskom, nasilnom svetu. Na naš užas, to se ostvarilo na najkatastrofalniji mogući način u životu. Ali, Tanja Šljivar, Selma i mi, bavili smo se time, i zato smo ostajali u svojim odraslim pozicijama - majki, očeva, braće, sestara, onih koji smo im napravili ovaj svet, u koji smo ih doneli i gde smo ih ispustili. I to je ono što nas treba da zanima kao ljude. I zanimalo nas je, i kao ljude i kao umetnike, dok smo radili ovaj komad.Nastupom u Zenici “Djevojke” su započele festivalski život, a nisu ih mimoišle ni nagrade. Na 22. Festivalu bosanskohercegovačke drame, ovaj komad u produkciji Ateljea 212 osvojio je čak tri priznanja - za najbolju režiju, likovno oblikovanje predstave i kolektivnu igru.Bonus video: Ivan Mihailović i Ivan Jevtović: Kojoj naciji se obraćaju glumci Ateljea 212

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kojojnacijiseobraajuglumciupredstaviateljea212ivanjevtoviiivanmihailovi-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6124556"]