Litl Ričard, jedan od pionira rokenrola, preminuo je danas u 88. godini, preneli su svetski mediji pozivajući se na pevačevog sina.

Sin muzičke legende, Deni Peniman, potvrdio je novinarima magazina „Rolingstoun“ da je njegov otac preminuo i dodao da je uzrok smrti još nepoznat. Litl Ričard godinama unazad bio je lošeg zdravlja, patio je od bolova u kukovima, a doživeo je i srčani i moždani udar, piše britanski „Gardijan“.

Rođen kao Ričard Vejn Peniman 1932. u Mekonu, u Džordžiji, kao treće od 12 dece u porodici sveštenika i vlasnika kluba, „za glavu viši od ostale dece“, muzikom je počeo da se bavi još kao dečak u lokalnoj crkvi.

Sa 14 godina pevao je pred Sister Rozetom Tarp, bluz i gospel gitaristkinjom i pevačicom, a ona ga je pozvala da otvori njen nastup u njegovom rodnom gradu. Nakon toga ga je platila, a mladi Litl Ričard odlučio je da se profesionalno posveti muzici. Za klavir se odlučio, pričao je, nakon što je čuo „Rocket 88“ Ajka Tarnera, pesmu koju mnogi smatraju nezvaničnom prvom rokenrol pesmom.

Počeo je kao ritam i bluz pevač i pijanista, a svetsku slavu doživeo je u prvim godinama rokenrola. Posle uspeha sa pesmom „Tutti Frutti“ (1956), nizala se cela serija hit singlova: „Long Tall Sally“ i „Rip It Up“ iste godine, „Lucille“ godinu kasnije, pa „Good Golly Miss Molly“ 1958. godine… Nastupao je decenijama kasnije.

Pesme, u osnovi troakordne i furiozne,  Litl Ričard svirao je i pevao neponovljivim stilom: vrištao je („a-wop-bop-a-loo-bop alop-bam-boom!“), uzdisao, uzvikivao reči bez značenja, provocirao nastupima prepunim seksepila, šminkao se i oblačio ekscentrično, a klavir, u žaru nastupa, svirao i nogom i – pomerao granice popularne muzike.

– Mnoge pesme sam pre nego što sam ih snimio svirao pred masom da vidim kako će da reaguju. Tako sam znao da li pogađaju i da li će biti hitovi – kazao je jednom.

U oktobru 1957. godine, na turneji u Australiji, Litl Ričard video je “kometu na nebu” (što je bio satelit Sputnjik 1) i to je doživeo kao „božji znak da treba da se promeni“, tako da je već sledeće godine postao propovednik, da bi se 1962. vratio muzici. Trvenjima između vere u boga i sviranja „đavolske muzike“ bavio se kasnije, prema pisanju „Gardijana“, većim delom svog života.

Osim što je bio jedan od začetnika rokenrola, bio je i vrhunski umetnik, a uticao je na cele generacije muzičara posle njega, među kojima su i Rolingstonsi i Bitlsi, na praktično sve klavijaturiste u rok bendovima i kantautore, pa sve do Prinsa i kasnije.

– Mogao sam da izvedem to pevanje slično Litl Ričardu, što znači divlje, kričeće i vrišteće. To je neka vrsta izvantelesnog iskustva. Morate da napustite trenutne emocije i popnete se sebi stopu iznad glave da biste to otpevali. Zapravo, morate da izađete iz sebe samog – opisivao je Pol Makartni svoja iskustva sa pevanjem kada su Bitlsi svirali obrade Ričardovih pesama.