"Rok zvezde dođu i prođu. Muzičari sviraju dok ne umru", reči su Edija van Hejlena, jednog od najpoznatijih i najuticajnijih gitarista svih vremena, preminulog juče u 66. godini.
Nema, čini se, nikoga u svetu pop i rok muzike ko nije čuo „Jump“ grupe Van Halen nakon što se ta pesma pojavila 1984. godine. Bend nazvan po prezimenu braće Edija van Hejlena i njegovog brata, bubnjara Aleksa, sa basistom Majklom Antonijem i upečatljivim pevačem Dejvidom Li Rotom, osnovan 1972. u Pasadeni u Kaliforniji, tada je bio na vrhuncu slave. Iza sebe su već imali pet albuma, od kojih je već prvi, nazvan imenom benda (1978), dospeo među prvih 20 na top-listama.
Te godine, „Jump“ se pojavio na albumu nazvanom orvelovski „1984“, iako bez direktne veze sa antiutopijom britanskog pisca. U izboru 500 najboljih albuma svih vremena magazina „Rolingstoun“, „1984“ našao se na 81. mestu. Isti magazin je 2015. godine Edija van Hejlena stavio na osmo mesto najvećih gitarista svih vremena. Ispred njega bio je Čak Beri, a iza Djuan Alman.
A čitaoci „Gitar vorlda“ bili su još privrženiji gitaristi holandsko-američkog porekla: za njih je bio najbolji na svetu.
Muzički novinari i kolege kao da su se utrkivali ko će da prišije efektniji epitet njemu i njegovom pristupu sviranju. Džin Simons, pevač benda Kiss, nazvao ga je „Bogom gitare“, dok su ga Niki Siks (Motley Crue) i Majk Mekridi (Pearl Jam) nazvali „Mocartom rokenrola“, a ovaj drugi dodao je i da je Van Hejlen „promenio sve i svirao iz duše“, a da mu je, kada ga je prvi put čuo, „zvučao kao da dolazi sa druge planete“.
„Blagog pojma nemam o skalama i teoriji muzike. Ne želim ni da me gledaju kao najbržeg gitaristu u gradu, spremnog i željnog da obori rivale. Sve što znam je da gitara u rokenrolu, kao i u bluzu, treba da bude melodična, brza i odsvirana s ukusom i, što je još važnije od toga, da prenese emociju. Samo želim da kada sviram gitaru to kod ljudi izazove da nešto osete: da budu srećni, tužni, pa čak i napaljeni”, ispričao je Edi van Hejlen u intervjuu „Rolingstounu“.
Rođen kao Edvard Lodovik van Hejlen u Amsterdamu 1955. godine, kao sedmogodišnji dečak se sa roditeljima i bratom preselio u Ameriku, u Pasadenu. Otac im je bio takođe muzičar (klarinetista, saksofonista i pijanista), pa je sa njima na brod za Ameriku bio ukrcan i klavir, koji je mali Edi već uveliko učio da svira.
„Mi smo zapravo svirali na tom brodu na putu ka tamo, znaš? Ozbiljan sam! Nije to bilo, kao, „pa, šta želiš da radiš u životu?“. Tata je rekao „moramo da zaradimo za život“. Tako da, da nije bilo muzike, ne bismo opstali“, ispričao je Van Hejlen u intervjuu magazinu „Eksvajer“ 2012. godine.
Samouki majstor
Gitaru je učio da svira sam, a na koledžu je upoznao buduće članove benda sa kojima će 2007. ući u Rokenrol kuću slavnih. Put do tamo, preko na stotina koncerata širom sveta, bio je uzbudljiv i dug, ispresecan trzavicama između Van Hejlena i pevača oštrog jezika Dejvida Li Rota.
Nakon hardrokerkog debi albuma, kome je prethodila neprekidna turneja praktično od osnivanja do ulaska u studio, godinu kasnije usledio je i nastavak, „Van Halen II“ (1979), pa redom: „Women and Children First“ (1980), „Fair Warning“ (1981), „Diver Down“ (1984).
Verovatno svoj najbolji album, pomenuti „1984“, Van Hejlen i ostatak benda spremali su dve godine. Godinu kasnije, Li Rot je otišao iz benda, tada jednog od 20 najkomercijalnijih u toj deceniji, i mislilo se zauvek, ali se pevač vratio nakratko sredinom devedesetih, a potom i nakon ulaska u Kuću slavnih i ostao je sve do sada. Bend je u međuvremenu, sa Rotom i bez njega, snimio još šest albuma, poslednji „A Different Kind of Truth“ (2012).
„Milion dolara“ za jedan solo
Van Hejlen gostovao je i na albumima i koncertima drugih muzičara. Najpoznatiji njegov takav „izlet“ čuje se u pesmi „Beat It“ Majkla Džeksona. Priča koja je prerasla u urbanu legendu u muzičkom svetu kaže da je „kralj popa“ pozvao Van Hejlena da mu odsvira solo na singlu i pitao ga koliko traži za to. Van Hejlen je, navodno, lupio „bez milion dolara neću ni da se dohvatim gitare“. Ali odsvirao ju je.
Poznatom po jedinstvenoj tehnici sviranja, pa i akrobatskim načinima pristupa instrumentu, Van Hejlenu se pripisuje popularizacija sviranja sola „tapkanjem“ vrata gitare, apređo sa obe ruke, koju su preko svake mere koristili i koriste hevimetal bendovi sve do danas.
I dok su ga smatrali „bogom gitare“, živahnim i energičnim na sceni, privatan život kad se svetla pogase mu i nije bio baš božanski. Često bolestan, morao je da na neko vreme izađe iz sopstvenog benda da bi operisao kancer na jeziku 1999, a svoje rovito zdravlje dodatno je narušio alkoholom i drogama nakon razvoda sa TV zvezdom Valerijom Bertineli 2007. godine. U to vreme, sa njim u bendu bio je i njegov sin Volfgang.
„Pre 40 godina moj se život zauvek promenio kada sam te srela. Darovao si mi jedno istinsko svetlo u životu, našeg sina Volfganga. Kroz sve tvoje teške terapije protiv kancera na plućima, očuvao si svoj predivni duh i smeškao se. Zahvalna sam što smo Volfi i ja mogli da te držimo za ruku u tvojim poslednjim trenucima. Vidimo se u sledećem životu, ljubavi moja“, napisala je juče Valerija Bertineli na društvenim mrežama.
Volfgang van Hejlen je i objavio da mu je otac preminuo posle duge borbe sa kancerom.
„Ne mogu da verujem da moram ovo da napišem, ali moj otac, Edvard Lodevik van Hejlen, izgubio je bitku sa kancerom jutros. Bio je najbolji otac kog bih mogao da poželim. Svaki trenutak koji sam podelio s njim na sceni bio je dar. Srce mi je slomljeno i ne verujem da ću se ikada oporaviti od ovog gubitka“, poručio je on na Tviteru.
Van Hejlenov hardrokerski saborac, basista Džizer Batler (Black Sabath), rekao je za njega da je bio „jedan od najdivnijih, najskromnijih ljudi koje je ikada sreo i išao sa njim na turneje“.
„Istinski džentlmen i istinski genije“, naveo je on.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare