11
Otišao je najneuhvatljiviji čovek rokenrola, muzičar kojeg su, pored Erika Kleptona i Džimija Pejdža, nazivali "bogom gitare". Otišao je tiho i iznenada Džef Bek od bakterijskog meningitisa u bolnici kraj Riverhola u 78. godini. Preminuo je nedaleko od mesta gde je živeo, u parohiji Vadhurst, u istočnom Saseksu.
Džef Bek možda jeste bio uglađeni dečko iz engleskog Sarija, koji nikada nije mogao da izgleda opasno na sceni, poput Džimija Hendriksa, ali od šezdesetih godina do kobnog trena uticaj gitariste na rokenrol, bluz ili džez fjužn je nesporan. Zapravo toliki da ga je magazin „Rolingston“ pre nekoliko godina smestio na peto mesto liste 100 najboljih gitarista svih vremena.
„Inovativan poput Pejdža, elegantan poput Kleptona i vizionar maltene kao Hendriks“, pisali su muzički kritičari o velikom gitaristi koji je rođen kao Džefri Arnold Bek 24. juna 1944. godine.
Odmah nakon vesti o smrti Džefa Beka brojne kolege oprostile su se od velikog britamskog gitariste. Rod Stjuart nazvao je Beka „najvećim“:
– Džef Bek je bio s druge planete. Ronija Vuda i mene uzeo je pod svoje i pozvao nas krajem šezdesetih u svoju grupu (Jeff Beck Group). I od tada kreće naša uzlazna putanja. Džefe, moj druže, bio si najveći. Hvala ti za sve!
Gitarista i kantautor Erik Klepton samo je napisao na Tviteru: „Zauvek!“
Gitarista Led cepelina Džimi Pejdž okarakterisao je Beka kao „ratnika s šest žica“ (aludirajući na žice njegove gitare) i odao počast bezgraničnoj muzičkoj imaginaciji zahvaljujući kojoj je muzika prolazila kroz njega od beskraja…
Uz video klip kako su zajedno na sceni Mik Džeger je napisao kako je svet izgubio „jednog od najvećih gitarista ikada“ koji će njemu lično „toliko nedostajati“.
Osim što je Džefa Beka nazvao „tako divnim ljudskim bićem“, Brajan Mej iz Kvina ocenio je da se o muzičaru može govoriti kao o „apsolutnom vrhuncu sviranja gitare“, dok je Ozi Ozborn priznao da je „bila čast poznavati ga i da ne može rečima da iskaže tugu“…
– Džefovo neverovatno muziciranje i strast koju je osećao spram gitare bila nam je takva inspiracija. Bio je istinski inovator i njegova zaostavština živeće kroz njegovu muziku – ocenili su članovi benda Hollywood Vampires Džoni Dep, Alis Kuper i Džo Peri s kojima je Bek svirao, a nije zgoreg pomenuti da je poslednji album, nazvan „18“ gitarista objavio prošle godine zajedno s holivudskim glumcem.
Kada je leta 2010. godine dolazio u Beograd, kako bi koncertom u Sava centru zatvorio festival Summertime, i to samo tridesetak dana nakon što je u srpskoj prestonici gostovao negov prijatelj Erik Klepton, Džef Bek je potpisnici ovih redova priznao koliko je uzbuđen… I to ne samo zbog toga što je želeo da, prvi put u životu, vidi ovaj grad, već i da bi „proverio kako njegovu muziku prima srpska publika“, uz opasku:
– Ne znam zašto nikada pre nisam došao u Beograd, kada je Srbija tako blizu…
Prisećajući se početaka dugovečne karijere podsetio je na trenutak kada je, sav uplašen, trebalo da zameni Erika Kleptona na mestu gitariste sastava Yardbirds:
– Nisam imao izbora. Ali, tek kada sam ušao u bend, shvatio sam koliko je to opasan posao. I moja prva svirka sa njima bila je na mestu koje je proslavilo bend i Erika Kleptona – u klubu „Marki“ u Londonu. Sećam se da sam imao užasnu tremu pred svirku, ali sam dobio stajaće ovacije! Kasnije se bendu priključio i Džimi Pejdž. Bilo mi je drago što je u bendu moj prijatelj, s obzirom na to da smo se slagali kao deca u prodavnici slatkiša, ali ja do tada nisam navikao da delim scenu sa nekim – pričao je Džef Bek za „Politiku„.
Zavideo je, i kako se sećao, sve zajedno s drugarima Kleptonom i Pejdžom još jednom bogu gitare – Džimiju Hendriksu:
– Kod Hendriksa nas nije impresioniralo sviranje zubima, ili paljenje gitare na sceni, već ta njegova seksi persona, koju mi nismo imali. Ja sigurno nisam bio seksi. Znao sam još tad da će se devojkama to svideti. Delovalo nam je da sve što on radi ima mnogo više boje… I zato smo mu nas trojica i zavideli.
Upitan da li žali što nije postao član Rolingstonsa, kada su ga Džeger i ekipa zvali ovako je odgovorio:
– Voleo bih da znam kako bi to bilo…To tada nisam mogao, jer se Džordž Martin (producent Bitlsa, često nazivan „petom liverpulskom bubom“, prim.aut.) ponudio da mi napravi album. Zahvaljujući tom albumu napravio sam solo karijeru kakvu ne bih imao da sam bio u grupi, makar to bili i Stonsi. A i verovatno bi me Džeger i Ričards plaćali tada kikirikijem – rekao je gitarista smejući se, a mislio je na album „Blow by Blow“ iz 1975. godine koji je doživeo platinasti tiraž.
No, nisu Džefa Beka želeli samo Stonsi već i Pink flojd…
– Da, ali Rodžer Voters se plašio da me pita da se pridružim bendu. Uostalom, ja sam tada mislio da se ne bih uklopio u bend kakav je Pink flojd. Mene je više zanimao hard-rok, kakav su svirali Cepelini.
Iako je praktično odgovoran za karijere Roda Stjuarta i Ronija Vuda jer ih je pozvao u svoj novi bend Jeff Beck Group, objavio dvadesetak solo albuma, od kojih su mnogi imali sjajne tiraže, jedan trenutak u karijeri nije mogao da podnese. Bilo je to 1967. godine kad je snimio hit „Hi Ho Silver Lining“:
– Imao sam sjajan bend, izvodili smo hevi-bluz i odlično nam je išlo. Zato i nisam želeo da snimim tu pesmu. Ali, morao sam da dođem do ugovora sa izdavačkom kućom. Jedan od uslova bio je da otpevam tu numeru, ili ništa od ugovora. Ali, trebalo je da budem odlučniji i da kažem da neću da pevam, već Rod Stjuart kako sam predlagao…Ali, Rod je ubrzo i sam postao velika zvezda, tako da je na kraju sve ispalo dobro – sećao se, a na naše pitanje da li tačno da je to jedna od omiljenijih pesama na venčanjima u Engleskoj, opet kroz smeh odgovorio je potvrdno:
– A znate ko je još voli – policija! Kada god me policija zaustavi, uvek me pitaju da li sam ja Džef Bek. Ja im odgovorim potvrdno, a oni mi kažu kako vole tu pesmu i stalno je puštaju na žurkama. I, zamislite, i pored toga me kazne!
I dok je tokom karijere uvršćen u Rokenrol hol slavnih, a bio je i višestruki dobitnik Gremija i silnih drugih nagrada nije mu se dojmila niti slava, niti to deljenje priznanja „preko bare“, što je ovako obrazložio:
– Znate, u Americi mnogo vole dodeljivanje nagrada, parade, a ja to baš i ne volim. Mada, svi smo mi pomalo licemeri. Kada gledamo dodelu Oskara, često se rugamo i kažemo: „Jao, vidi ga“. Ali kada vi treba da dobijete priznanje, ne okrenete glavu i kažete: „Neću nagradu!“ One su dobre za karijeru, skreću pažnju na vas…
Desilo mu se pre više od decenije nešto što je noćna mora za svakog gitaristu, a to je da povredi prst i to nožem dok je pokušavao da spremi nešto posebno…
– Nema gore kazne za gitaristu od povrede… Ali, ni to me nije odvojilo od kuhinje. Još uvek kuvam, ali se trudim da se klonim velikih noževa! Mada, kad malo bolje razmislim, možete da se povredite i sa malim nožem. Napravio sam sebi glupost, žureći da što pre završim jelo, budući da je na večeru trebalo da mi dođe 12 ljudi. A umesto da uživam u večeri sa prijateljima, ja sam odsekao sebi maltene pola prsta i završio kod lekara. Sledeći put ću naći nekog da mi seče namirnice…
Bonus video: Glas, dirka, bas
