Pesnikinja Tanja Kragujević, zamolila me je prošle nedelje da pokušamo da “dešifrujemo“ neke od ličnosti s nepotpisanih fotografija njenog oca Stevana Kragujevića, poznatog jugoslovenskog fotografa. Na jednoj, koja prati ovaj tekst, Tanji se učinilo da bi to mogao da bude Fedor Hanžeković, filmski reditelj i scenarista.
Za film “Stojan Mutikaša” 1954. u Puli dobio je nagradu publike. Snimanje njegovog prvog igranog filma “Poslednji odred” o partizanskom pokretu u Istri, obustavljeno je posle Rezolucije Informbiroa leta ‘48. Meni nije ličio na Fedora već me je podsetio na deo proverenog glumačkog tima Radivoja Lole Đukića iz humorističkih TV serija, od “Servisne stanice” do “Ogledala građanina pokornog”. Bio je to zaista Lolin Aleksandar Stojković, “Ćosa“ iz Hanžekovićevog “Stojana Mutikaše”. Stojković je bio predratni pozorišni glumac. Kasnije i bogate poratne filmografije.
U indeksu Pozorišnog muzeja Srbije i na Vikipediji, ali i drugim izvorima, navodi se da je Aleksandar brat Danila Stojkovića. Bata Stojković jeste imao ne jednog već dvojicu braće i sestru, ali Aleksandar nije bio njegov brat već Zdravko i Živorad. Sestra Vera bila je lekar, Bata glumac, a Živorad akademik SANU. Batina braća, kao i on sam, rođeni su Čuburci dok je Aleksandar rođen u Mladenovcu.
Marija Stojković, Aleksandrova supruga, bila je takođe pozorišna, filmska i televizijska glumica. Usuđujem se i poznatija od Aleksandra. Ko je Marija Stojković? Verujem da bi u kvizovima to bilo jedno od težih pitanja. Pomoć! Marija je rođena kao Bela Marija Rozalija Rohel Frajnd u Zemunu. Ne pomaže! Posle Aleksandrove smrti (1972.). uzela je umetničko ime Rahela Ferari. E, nju znamo.
U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu pre rata znali su je kao Rožiku. Ceo Drugi svetski rat provela je skrivajući se po okolnim begradskim selima. Jednog dana u kuću je banula policija. Pred vratima nemački oficir. Kada je videla šta se dešava u hodnik je utrčala njena drugarica s navodnom vešću: Ružo, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu! To “pozorište” je spasilo. Utočište je našla kod Cvetkove pijace na jednom tavanu gde je sa glumicom ruskog porekla Kapitalinom Erić dočekala oslobođenje Beograda 1944. Svi ostali Frajndovi, kao i brojne druge jevrejske porodice, su ubijeni. Preživela je jedino Bela, Rožika, Ruža, Marija, Rahela Ferari.
Glumački, umetnički brakovi nisu neka ovdašnja posebnost ali s obzirom na broj glumaca i stanovnika Srbija je, po broju parova, u samom evropskom vrhu. Samo u filmu “Stojan Mutikaša“ pored Aleksandra i Rahele Ferari, igra i Miroslav Belović, koga više pamtimo kao pozorišnog reditelja i profesora. Pozorišna glumica Maja Dimitrijević bila je Belovićeva supruga. U istom filmu igra i Jovan Rančić, kasnije i filmski reditelj. Pre i posle toga njegova supruga, Alenka Rančić bila je glumica.
Za mnoge ovdašnje glumice brak je katkad značio kraj filmske karijere. Poput Dine Rutić supruge Zorana Radmilovića ili Snežane Lukić supruge Živojina Pavlovića. Milena Dapčević – Anika iz Pogačićevih “Anikinih vremena” – posle udaje za generala Peka Dapćeviča gotovo da je nestala sa filmskog platna.
Mira Stupica ni kada je postala “drugarica predsednikovica” nije napuštala film. Mirin prvi muž bio je glumac Mavid Popović, Bojan Stupica drugi, dok je Cvijetin Mijatović bio treći. Nekada Dara Čalenić i Vlada Petrić, Steva i Jelena Žigon, danas Vojin Ćetković i Sloboda Mićalovič, Tamara Dragičević i Petar Benčina, koji nastavljaju dugi bračni i glumački niz parova.
Taj katkad i začarani filmski krug neki nisu napuštali i pored više brakova. Posle Olivere Marković Rade Marković je drugi put rekao “Da” Nedi Arnerić, koja je to isto čula od Dejana Karaklajića. “Ljubavni život Budimira Trajkovića” bio je nesumnjivo manje uzbudljiv od rediteljevog. Karaklajić je bio u braku i sa glumicom Tanjom Bošković. Nije bio poslednji. Čini se da Dejan Karaklajić vodi mrtvu trku s poznatim ruskim rediteljem Andrejom Kočalovskim, koji je u srećnom petom braku.
Puriša Đorđević je po mišljenju kritike pripadao redu najsuptilnijih poznavalaca slojevite ženske prirode. “Devojku” “San” i “Jutro” ne pamtimo samo po Mladomiru sa Morave već pre svih po Mileni Dravić. Bila je ne samo filmsko nadahnuće Puriše koji to nije krio: Od svih žena koje sam poznavao i koje sam voleo, još uvek jedino i najviše volim Milenu Dravić. Brak s Purišom nije bio jedini, slede još dva: sa Kokanom Rakonjcem i Draganom Nikolićem.
Boris Isaković prošlogodišnji je dobitnik Dobričinog prstena, nagrade za životno delo Udruženja dramskih umetnika Srbije. Osam godina ranije njegova supruga glumica Jasna Đuričić, dobila je isti, Dobričin prsten baš kao i Olivera Marković (1997) i Rade Marković (1998.)
Mariju Crnobori ne pamtimo samo po glumačkom umeću već i po najdužem ljubavanom pismu. Bilo je duže od bilo kog Titovog govora. Donela ga je na ruke Marku Fotezu reditelju, piscu i prevodicu. Pisao je pesme putopise, eseje… i nije hteo da se ženi sa glumicom. To je bio razlog da Marija “presavije tabak” i napiše 24 stranice ljubavnog poziva. U jednoj reči zaprosila je Foteza.
Nisam imala nerava da to šaljem poštom, nego sam mu lično odnela i rekla: To sada čitaj, a ja idem napolje u park. Sedela sam na klupi i čekala. Kad sam se vratio, Marko je rekao – Venčaćemo se 31. avgusta. Tako je i bilo. Venčali smo se tog dana 1946. u Dubrovniku – sećala se Marija Crnobori.
Branka Petrić bila je druga glumica u istoriji jugoslovenskog pozorišta koja se na sceni pojavila u kombinezonu. Pre nje to je učinila Olivera Marković “na usijanom limenom krovu”. Igrala je u predstavi koja je bila na programu JDP-a od 1971. do 2014. Izvedena 1.680 puta pred više od milion gledalaca, trajala 39 godina. Samo njena ljubav prema neukrotivom Prizrencu trajala je duže. Branka Petrić i Bekim Fehmiju.
Bekim je na studijama bio ćutljiv, marljiv, nenametljiv, a Branka mu je, kada ju je prvi put pitao da budu par, odgovorila „Suviše si mlad za mene”. Na pitanje Brankinog oca kakve su mu namere s njegovom ćerkom. Bekim odgovara: „Pitajte Vašu ćerku, kakve su njene namere sa mnom“. Ljubav koja još traje, bez tajne, neskrivena u Fehmiuovim memoarskim zapisima “Blistavo i strašno”.
Branka Petrić se u jednom intervjuu setila kako joj je posle susreta u Parizu, Bekim pričao o Brižit Bardo, opisivao …“Da se ti nisi malo zaljubio“ – pitala ga je. S istim pitanjem suočio se Žak Šarije , drugi muž Brižit Bardo, posle njegovog makar i filmskog zagrljaja sa Mašom Meril, tada novim otkrićem francuske kinematografije. Žak je izgubio i B.B. i Mašu.
Kad sam saznao da je ruska plemkinja, kneginja Gagarin moj pad u bezdan samo je ubrzan. Osećao sam isto što i moj junak u “Marijim ljubavncima”. Šetali smo Pragom. Kupio sam šest razglednica sa reprodukcijama Van Goga i dao ih Maši. Rekao sam da mi svakog 5. u mesecu pošalje jednu razglednicu. Ako one stignu znaću da me još voliš i reći ću svoj ženi za naše odnose – piše Andrej Končalovski (“Niske istine”).
Prva razglednica bila je kao grom iz vedra neba. Zatim druga, treća, četvrta. Nataša (druga Andrejeva žena) se vraćala iz Kazahstana. Išli smo kolima. Na kolenima mi je sedeo naš sin. Rekao sam da volim drugu. Bolje da si mi rekao da mi je umrla majka – rekla mi je. Osećao sam se užasno. Ali nisam mogao drugačije. Posle mesec dana stigla je i peta razglednica: “Dragi Andrej. Ja sam dobro. Udajem se. On je italijanski producent. Divan čovek. Sigurna sam da će ti se dopasti”…
Bonus video: Crveni tepih u Kanu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar