0
Naš film jeste o silovanim ženama u Domovinskom ratu, ali to nije ostvarenje o samom ratu, niti osuđuje bilo koju stranu. Ovo je priča o njihovom putu ka isceljenju od ratnog zločina o kojem se dugo ćutalo, i tome kako su žene postale veće od traume. Ovako za Nova.rs opisuju Vedrana Pribačić i Mirta Puhlovski svoje ostvarenje "Veće od traume" koje je prikazano premijerno za vikend na 18. Slobodnoj zoni.
Nisu želele, kako preciziraju autorke za naš portal, da film bude patetičan, niti svedočanstvo o zločinima:
– Volele bismo da publika sa našim protagonistkinjama proživi taj put iz jednog crnila u svetlo. Naglasak je na procesu rada na sebi. Mirta i ja smo imale privilegiju da nam je dopušteno da budemo s njima dve godine u procesu terapija i izlaska iz traume – kaže Pribačićeva.
Puhlovski ističe da su želele da prikažu tragediju o kojoj „niko više ne priča“ i o ženama i bakama koje su se prvi put okupile i zajedno se bore:
– Morale su duboko da pogledaju u sebe, u lice svoje traume i da na neki način ponovo sve prožive. To jeste priča o njima, ali i o svima onima koji odlučuju da uzmu stvari u svoje ruke i suoče se sa svojom traumom. To nije ni samo sećanje – jer čovek mora da se odvoji od vlastite duše u jednom času. I to je strašno bolno. Traume nisu toliko teške, koliko je strašno kada se odvojimo od samih sebe. Taj proces spajanja je prelep i to je meni lepota na filmu – što one prolaze kroz ceo taj proces. Bilo je jako teško da se kamerom snimi ta emocija, ali kroz zagrljaje i sitne stvari, oseti se. Sve one su silovane od strane ljudi koje su poznavale, i strašno je što se tolike godine niko nije bavio time, nisu se lečile, niko im nije pomogao – priča Mirta.
Inicijalna ideja za snimanje filma, kako ukazuje Vedrana, bila je da se da glas ženama:
– Rat je obeležio sa sve nas s ovih prostora, ali mi uvek pričamo o veteranima, šta se muškarcima dogodilo, a žene se uopšte ne čuju. Žene su na potpuno drugačiji način preživele taj rat. Tokom snimanja se dogodilo da smo zapravo ispričale, ne samo njihovu priču, nego univerzalnu tragediju gde trauma može biti početak promene.
Film je sniman pet godina, a jedna od žena u „Veće od traume“ kaže: „Više nemam šta da izgubim“.
– Svako od nas počne da se menja kada shvati da više ne može. One su očito došle do ruba. Sve su imale ogromnih problema, fizičkih bolesti, psihičkih. Život im je na mnogo načina bio velika patnja i onda im je ponuđeno nešto novo i krenule su u to. Osoba koja je spremna do te mere da suoči sa sobom, da krene u borbu je heroj. One su za nas heroine, a ne žrtve. Sve te godine su ćutale, ne samo zbog sramote, već su štitile svoje porodice. Kako da kaže svojoj majci šta se dogodilo, kada je majka provela godine brinući se za nju. Ako joj kaže istinu, raspašće se – objašnjava Vedrana dodajući da je herojski čin izaći sa svojim imenom i prezimenom i suočiti se sa traumom kako bi se time osnažile i druge žrtve.
Terapije kroz koje su prolazile žene su probni projekat UN, a ne Hrvatske.
– To je ratni zločin o kome se predugo ćutalo i koji je stavljen ispod tepiha. Hrvatska je tek 2012. godine donela zakon kojim su dobile sitna mesečna primanja. I to je to. Za te žene nema pomoći osim što su sada jedna drugoj odlučile da pomognu – ističe Mirta.
Film „Veća od traume“ dobio je brojne nagrade na festivalima, nominovan je za „Goja“ priznanje, publika je uzvraćala stajaćim ovacijama, ali, reakcija nadležnih organa, kako kažu, nije stigla.
– Sve je to i dalje tabu tema. Država se sklanja iza sređivanja kuća, veličanja veterana, branitelja, pa šta sad hoće i žene. One su uvek poslednje na lestvici. A svaka od njih je imala karcinom ili nešto gore. Jedna je pokušala samoubistvo. To su godine patnje koje su prouzrokovale ozbiljna fizička i psihička oboljenja – kaže Vedrana.
Autorkama je čast što je film prikazan i u Srbiji jer ideja nije da se osuđuju jedna ili druga strana u ratu, već da se istakne da je zločin počinjen nad ženama – i Hrvaticama i Srpkinjama.
– Naš film nije koncentrisan na sam rat i ko je s koje strane. Imamo i ženu koja je iz Srbije, i tri iz Hrvatske. Svima nam je jasno da su silovali i ovi i oni. Govorimo o muškarcima koji su to učinili ženama, a rat je podtekst jer je terapija sama po sebi bila za žene Domovinskog rata. Da je bila neka druga, snimale bismo svakako. Nacionalizam i rat nas nisu zanimali. Žene se ne koncentrišu na to, žele da se sklone od rata, izleče, iscele. Kažemo ratni zločin jer je to organizovano silovanje. Time ne uništite samo ženu, već sve oko nje. Ovo je priča o ženama, o traženje zdravih resursa, zajedništva, pronalaženja svetla u crnilu. Ako neko misli da je poenta politika onda ju je promašio. Film je o nečemu mnogo višem – zaključuju autorke.
Bonus video: Vedrana Pribačić i Mirta Puhlovski
