0
Žena je uvek u pravu, zar ne? Ja samo radim ono što volim sa svojom violinom. Odem od kuće na dugo vremena, zbog turneja i kad se vratim, što bih se svađao sa ženom. Nema nikakve svrhe u tome, kaže za Nova.rs slavni britanski violinista i kompozitor Najdžel Kenedi pred koncerte u Beogradu za koje vlada ogromno interesovanje.
Nestašni dečko britanske klasike, reči koju tako prezire, ponovo je u Beogradu. Najdžel Kenedi, večiti buntovnik, panker „zarobljen“ u strogom svetu klasične muzike još od klinačkih dana, vratio se posle pet godina u naš grad kako bi s dva koncerta, zakazana za vikend na Kolarcu, uz pratnju Virtuoza, zatvorio 55. Bemus.
– Već četiri dana sam ovde i upoznajem nove, mlade kolege. I, dok, po običaju, nisam zadovoljan sobom, zadovoljan sam onim što svi muzičari u orkestru rade. Veoma su talentovani vaši muzičari, a neki su baš mladi. Jedan momak, koji sedi tu gde ste vi, ima samo 19 godina, a njegov otac je čelista i biće ovo prvi koncert na kom sviraju zajedno. To je baš lepo – prva je impresija velikog britanskog violiniste i kompozitora Najdžela Kenedija, kad je, odmah posle probe u Studiju 6 Radio Beograda za rasprodate koncerte na Kolarcu, pristao da malo razmeni misli s odabranim predstavnicima srpskih medija.
I sve ponaosob dočekivao je šalama i nezaobilaznim psovkama, pun energije, kao dečak zatočen u telu muzičara u relativno poznim godinama. Bilo je i onih pošalica na ivici, poput one upućene potpisnici ovih redova:
– Ne mogu sebi da priuštim da vas oženim (smeh). Šta, nećete, i ne krivim vas, s obzirom na to kakav sam… Ja sam, evo, već 25 godina u braku. Uh, to je nešto drugo – priča mi Kenedi, s uzdahom konstatujući kako je brak zapravo čin potčinjavanja, na koji je morao da se privikne.
A prethodno me poziva da sednemo kraj klavira…
– Zar nije lepše. Evo, tu mi je i čaj. Vidite, šoljica mi se slaže s duksericom…
A ponovo je, kao i pre pet godina, kad je nastupao na Bemusu, Kenedi ponosno nosio dres svog omiljenog kluba Aston Vile, pričajući do besvesti o Savi Miloševiću, pa Saši Ćurčiću, da bi potom preko majice obukao duksericu, opet s amblemom birmingemskog kluba.
Kao i pre pet godina opet vi u dresu Aston Vile, opet na Bemusu i opet s Bahom. A taj Bah vam „pravi društvo“ svaki dan. Nije vam dosadilo da ga uvežbavate iz dana u dan tolike godine?
– Znate šta, neki ljudi kad ustanu meditiraju ili rade jogu. A ja mrzim jogu. Sediš u nezgodnom položaju i šta? Zato sam počeo da džogiram. Kad me je profesor terao da radim jogu, krenuo sam da trčim samo da bih je izbegao. A trčanje, kao i Bah dobri su za tvoje fizičko stanje, za ruke, kondiciju. A dobar je i za tvoje srce. Em je filozofski, em intelektualan. Komponovao je dela koja u sebi imaju sve neophodne elemente. A volim da se probudim i odmah počnem da sviram. Jer, ako odmah krenem da telefoniram, onda sam samo neki poslovni majmun. A ako ustanem i odmah počnem sviram, onda sam muzičar. A to i želim da budem.
I Bah je odlično „mesto“ za početak, jer potom možete da se posvetite improvizovanim formama. Barok je bio tako dobar kad su u pitanju harmonije. Ili možete posle Baha da posegnete za nekim „svetlucavim“ sranjima, koje ne volim baš mnogo, ali prste teraš da dobro rade. Uglavnom, Bah ti otvara svet muzike, a otvara i način na koji posmatraš svet. Posle sat i po vremena sviranja Bahovih kompozicija ujutru, mogu da šetam kuče po planinama, i radim šta god potpuno svež i bistrog uma.
Kad već pominjete planine i živite u poljskim planinama, u Malopoljsku kraj Krakova. Koliko je bilo teško zameniti rodnu Englesku nekim do tada nepoznatim mestom, drugačijom kulturom?
– Teško jeste bilo, ali sve mi je postalo lakše kad je nastupilo zaključavanje zbog koronavirusa. A to što je uradila Svetska zdravstvena organizacija zaključavši ceo svet, pa nemam reči… Jedan od vaših sunarodnika je heroj u čitavoj toj priči, scenariju – Novak Đoković. Imao je hrabrosti da se suprotstavi svima, celom svetu, da priča kako vakcina nije dovoljno dugo vremena testirana, i da su mnogi izvukli veliki novac od svega. Izborio se za pravo da sa svojim telom radi ono što hoće. Većina nas to nije mogla. Ako hoćeš da igraš tenis, moraš da se vakcinišeš, ako hoćeš da sviraš violinu, moraju da ti ubrizgaju sranje, ako radiš u kancelariji, opet isto. Tako da selidba u planine, u kojima nema policije, gde niko ne može da vas zaključa, bila je prava stvar. Uostalom, ti planinski gorštaci su veoma nezavisni i svojeglavi, ne vole da im se natura nešto. Ta zemlja je bila pod okupacijom Nemačke, Rusije. Mnogi su osvajali Poljsku, ali nikad te planine. Isto je s Avganistanom i Amerikom. Nisu osvojili planine, jer gorštaci znaju te neprolazne puteve, te čudne rute. Oni su slobodnog uma.
Ali, vaša supruga, umetnica Agnješka Kenedi, je Poljakinja. Ima i to veze…
– Da, i ona je u neku ruku gorštak. Nezavisna je, nije htela da se vakciniše. Svaka joj čast.
Negde ste sebe okarakterisali kao papučara…
– Ma da, ja sam pička, kukavica (smeh). Ima li poente u svađanju? Žena je uvek u pravu, zar ne? Ja samo radim ono što volim sa svojom violinom. Odem od kuće na dugo vremena, zbog koncerata i turneja. I kad se vratim kući, što bih se svađao. Nema nikakve svrhe u tome.
U vašoj prvoj kući, Engleskoj, omiljeni vam klub Aston Vila trenutno se dobro kotira u Premijer ligi, na petoj je poziciji. Hoće li osvojiti titulu?
– Uh, tako bih voleo. Koliko god da sam srećan, nervira me to što imamo strane vlasnike. Voleo bih da se vrati ono staro „pravilo“ – da srpske klubove drže Srbi, engleske Englezi. Dugo već nije tako. Volim ovaj klub svim srcem, uskoro će biti 150 godina kako postoji (dok priča slučajno dodirne dirku klavira, i onda spontano usred razgovora, počinje da improvizuje delić neke kompozicije, prim. aut.). Ali, ide mi na živce što se kladionice reklamiraju na majicama Aston Vile, ne sviđaju mi se imena raznih korporacija na dresovima. Sve se svodi na novac. Naš najbolji igrač Džek Griliš, on je inače Irac, kao i ja, jer sam pola Irac, pola Englez, dobio je 300 hiljada funti nedeljno da bi igrao za Mančester siti. E, ne volim to u fudbalu. Griliš je rođen kilometar od stadiona Vila park u Birmingemu, i trebalo bi da igra za nas. Pa, volimo ga, deo je naše porodice. I to se stalno dešava, počnu da igraju za reprezentaciju Engleske, i onda ih u svlačionici, tokom poluvremena, ubeđuju da treba da dođu u Mančester junajted ili Liverpul. Pa, zašto? Igrao je za Aston Vilu, najveći klub na jebenom svetu!
Sigurni ste da je Aston Vila najveći klub?
– Da, nije valjda Partizan?
Kakav Partizan? Crvena zvezda!
– Crvena zvezda? Jeste li sigurni da vam je dobro. Hoćete „paracetamol“ za glavu. Mislim da vas je zabolela glava dok ste gledali taj klub (smeh).
Nije. Bolje, ipak, da se vratimo muzici. Pre neki dan magazin „Rolingstoun“ proglasio je Džimija Hendriksa za najboljeg gitaristu svih vremena. Hendriksa, osim što ste svirali njegove pesme, odavno ste svrstali u rang najvećih kompozitora, stavivši ga rame uz rame s Betovenom ili Stravinskim. Međutim, upali ste u problem pre nepune dve godine jer su organizatori koncerta u „Rojal Albert holu“ iz Klasik FM-a smatrali da je njegova muzika nedostojna tog „elitnog zdanja“?
– Da, bila je to pomalo ironična situacija. Jer, kad izvodim „Četiri godišnja doba“ Vivaldija, ta kompozicija je onda više orjentisana ka rokenrolu, a neke Hendriksove stvari, u mom izvođenju, zvuče kao da je posredi klasična muzika. Na tom koncertu trebalo je da nastupim s orkestrom, sačinjenim od muzičara koji pripadaju manjinama, uglavnom su bili afroameričkog, jamajčanskog, afričkog porekla. I bili su, što mi je zanimljivo, rasistički nastrojeni prema Džimiju Hendriksu. Trebalo je da bude jedini „crni“ kompozitor na koncertu, a članovi orkestra nisu hteli da sviraju Hendriksa, već samo klasične kompozitore. Rekao sam im: „Odjebite“, otkazao koncert i otišao da šetam psa.
A Džimi je zaista jedan od najvećih. Pa, uticao je na više ljudi, nego svi ti kompozitori o kojima pričamo. Bio je neverovatno slobodan duh. Kad ga danas slušam, još uvek bivam iznenađen. Svaki put čujem nešto novo. Sve pesme, koje je komponovao, tako su različite, u svakoj od njih pronaći ću iznova i iznova neki iznenađujući element. Volim da sviram Džimijeve kompozicije, a čini mi se da je pomogao i mom bendu da se razvijemo u različitim pravcima. „Little Wing“ je keltska pesma po meni, „Third Stone From the Sun“ je džez-rok fjužn, „Hey Joe“, koji je preuzeo od kantrija, je pravi rokenrol, pa „Foxy Lady“ opet potpuno drugačija. Svi ti različiti stilovi doprineli su da Džimi napravi jedan čudovišni miks.
Morate da isprobate sve, inače niste živeli – rekli ste jednom. Šta za svojih 66 godina još uvek niste probali?
– Da vozim taksi! Voleo bih da taksiram. Mislim da je to dobar posao. Upoznaješ mnogo različitih ljudi, možeš da biraš kad ćeš voziti. Jedino što ne možeš da biraš jeste kad ćeš da piješ, jer onda ne smeš da piješ. Ali, biti taksista – to je nešto što bih voleo da budem. Većinu stvari sam isprobao, ali voleo bih, na primer, da imam bolji odnos sa konjima. Imam baš loš odnos sa konjima, ne da me ne vole, nego su jebeno pokušali da me ubiju, ahhh…
Bonus video: Najdžel Kenedi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
