0
Srećni smo što je i u svetu prepoznat naš trud da sačuvamo izvornost ručne proizvodnje zemljanog posuđa. Ovo je velika čast i priznanje i za nas i za naše selo, kaže Darko Tešić, predsednik Udruženja lončara iz Zlakuse, povodom upisu ovog zanata na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
Selo Zlakusa nalazi se između Požege i Užica. Broji oko šesto stanovnika, a u Udruženju lončara je deset domaćinstava, u kojma se bar po dva člana bave grnčastvom. To su porodice Savić, Šunjevarić, Lazić, Klopanović, Nikitović… Među ovih dvadeset grnčara su i tri dame, a neka domaćinstva imaju i šegrte.
Kriza uticala na povratak zanatu
– Moj mlađi brat Žarko i ja smo ovaj zanat naučili od dede Radenka, koji je bio poznat majstor – priča nam Darko Tešić.
Radenko je na Zlatiboru turistima, kaže, promovisao ovaj zanat.
– Dolazili su iz “Starog sela” po njega ujutru i vraćali ga uveče. Izdali su i razglednicu sa njima, evo uramio sam je.
– I danas u Sirogojnu u jednoj kući je radionica sa starim točkom. Naš otac se nije interesovao za taj zanat, jer je takvo vreme bilo, radilo se u Sevojnu, Užicu, bilo je posla. Tako je u mnogim domaćinstvima jedna generacija preskočena. Devedesetih godina prošlog veka, zanat je zamro, sveo se na minimum, ostale su samo generacije našeg dede. Kriza koja je nastupila dovela je do toga da su ljudi ostali bez posla i vratili se ovom zanatu. Ali, danas se mladi slabo interesuju da se bave time i verujem da će ovo priznanje koje smo dobili to promeniti – iskren je Darko kojem su specijalnost pekači, a njegovom bratu sačare.
Zlakusko lončarstvo je četvrti element iz Srbije, nakon krsne slave, kola i pevanja uz gusle, koji je upisan na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva i prvi iz domena zanata.
– Uneskova Konvencija o zaštiti i očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa iz 2003, koju je Srbija ratifikovala 2010, štiti, između ostalog, znanja, umeća i veštine vezane za stare zanate koji su u lokalnim zajednicama prepoznati kao deo njihovog identiteta, i kao takvi očuvani sa tendencijom da se prenose na mlađe generacije – kaže za naš portal savetnica Narodnog muzeja iz Beograda, dr Biljana Đorđević, koja se bavi proučavanjem tradicionalnih tehnologija keramike iz etnoarheološkog ugla već tri decenije.
– Ona poznaje Zlakusu i Zlakušance bolje nego meštani – kaže nam Darko Tešić.
Bila je deo tima koji je pripremio nominaciju zanata iz Zlakusa na Uneskovu listu.
Ovo je, naglašava Đorđević, pre svega međunarodno priznanje elementa koji je poneo ovu laskavu i prestižnu titulu.
Važno je za zajednicu koja se identitetski s njim povezuje, ali i za širu zajednicu i zemlju iz koje potiče. Ujedno podstiče i druge zajednice da spoznaju sopstvene elemente nematerijalnog nasleđa.
– Da bi neki element nematerijalnog kulturnog nasleđa postao kandidat za Uneskovu listu neophodno je da prethodno bude prepoznat u svojoj zemlji, odnosno da bude upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa. Zlakusko lončarstvo je upisano u registar 2012. godine – priča Đorđević.
Pored specifičnosti tehnike izrade zlakuske lončarije, dodaje naša sagovornica, za upis na Uneskovu listu bila je presudna i dobra istraženost i dokumentovanost elementa, činjenica da se zanat aktivno održava i prilagođava savremenim uslovima života i da se prenosi na mlađe generacije, dakle da mu je obezbeđena održivost.
– Zato ne čudi da je nominacioni dosije zlakusko lončarstvo na sednici Međuvladinog komiteta Uneska prošao bez ijedne primedbe, našta smo kao tim koji je na njemu radio posebno ponosni.
Male tajne velikih majstora
Dr Biljana Đorđević ukazuje da je ipak najvažnija specifičnost zlakuske lončarije sirovine od kojih se izrađuju.
– Za njihovu izradu koristi se glina iz sela Vranjani, udaljenog 18 km od Zlakuse i kalcit iz susednog Rupeljeva, udaljenog oko 10 km. Oni se mešaju u odnosu 50:50 odsto za manje posude i 60:40 procenata u korist kalcita za posude velikih dimenzija, kao što su takozvani svadbarski lonci, bez kojih ne može da se skuva svadbarski kupus.
Sam proces tradicionalnog načina izrade zlakuske lončarije, kako naglašava, veoma je arhaičan i može se slobodno reći da je star 5.000 godina, a možda i više:
– U kolektivnom pamćenju sela lončarstvom se Zlakušani bave preko 300 godina. Ovo selo u prošlosti nije bio jedini centar lončarstva u zapadnoj Srbiji, ali je jedini opstao. Razumno je pretpostaviti da je razlog tome upravo kvalitet sirovina koje se za izradu ovih posuda koristi. To potvrđuje i činjenica da Zlakušani nisu posegnuli za najbližim, već su se opredelili za najkvalitetnije sirovine.
Poslednjih decenija, dodaje, deo tehnološkog procesa je modernizovan, pa se više priprema glinene mase ne obavlja ručno već mašinski, kao što se ni gotove posude više ne peku na otvorenoj vatri, već u pećima.
– To ipak nije mnogo uticalo na kvalitet finalnih proizvoda, mada će vam retki preostali stari majstori reći da su njihovi lonci bili bolji. Međutim, sâmo oblikovanje zlakuskih lonaca je i dalje jedino moguće na tradicionalan način. To podrazumeva gradnju posude namotajima ili sudžucima, kako ih u Zlakusi zovu, na ručnom vitlu, nakon čega se okretanjem vitla rukom debljina zidova ujednačava, a posudi daje finalni oblik, pri čemu se lončar služi drvenim alatima – kusturom i bočilom. To je jedini korak u tehnološkom procesu koji ne može da bude, uslovno rečeno modernizovan, jer je esencijalan za kvalitet finalnih proizvoda – objašnjava Biljana Đorđević, kojoj je zlakusko lončarstvo, kao studija slučaja, bila tema doktorske disertacije.
Razlog za to je, veli, što je glina materijal koji ne dozvoljava improvizacije i diktira tehniku.
– Za izradu lonaca kakvi su zlakuski, čija je funkcija termička obrada hrane na visokim temperaturama, često i na otvorenoj vatri, da bi bili funkcionalni i trajni, mora se primeniti ova tehnika. To nas dovodi do objašnjenja zašto se ovakav način rada zadržao do danas. Ne zato što zlakuski lončari nisu znali za bolje i savremenije načine izrade keramičkih posuda, već zato što glinena masa koju čine pola glina, a pola kalcit, ne može da se vrti na nožnom vitlu, ako nije pripremljena na odgovarajući način.
Jer, suviše je teška, pa bi je izbacila centrifugalna sila, dok bi poželjna granulacija kalcita za dobar zlakuski lonac lončaru isekla ruke. Da bi mogla da se prilagodi nožnom ili električnom vitlu glinena masa bi morala da bude mekša, granulacija kalcita daleko sitnija, a tokom modelovanja bi moralo da se koristi daleko više vode nego što je to slučaj kod ručnog vitla. A to onda nije zlakuska lončarija. To je njena imitacija.
Lonac nije saksija
Svi pokušaji, kako kaže, da se zlakuski lonci „vrte“ na nožnom ili električnom točku ili da se izrađuju u kalupima i presama poput onih za saksije, pokazali su da kvalitet promenom tehnike izrade drastično pada.
– Falsifikata, nažalost, ipak ima. Oni koji ih proizvode i distribuiraju nisu svesni da time najveću štetu čine reputaciji zlakuskog lončarstva, pa i sebi samima. Srećom, ima i onih koji jesu svesni pogubnog delovanja lažnih zlakuskih lonaca. Oni su okupljeni u Udruženju lončara Zlakusa i od 2006. godine se bore da očuvaju zanat svojih dedova i pradedova, njegovo dobro ime i reputaciju koja odavno prelazi granice naše zemlje – priča Biljana Đorđević, koja je kao stalni saradnik Udruženja lončara Zlakusa, učestvovala na seminarima edukacije lokalne zajednice, ali i u međunarodnoj promociji zlakuskog lončarstva kao elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Udruženje je 2018. godine zaštitilo ime porekla Zlakusa na nacionalnom, a ove godine i na međunarodnom nivou.
– Grad Užice formirao je Komisiju za proveru kvaliteta lončarskih proizvoda iz Zlakuse, pa su se tako stekli uslovi da se nesavesni proizvođači, za njih ne mogu reći zanatlije, sankcionišu. Komisija izdaje sertifikate o kvalitetu i svaki autentični zlakuski proizvod ih nosi. Zato, vodite računa pri kupovini zlakuskih lonaca. Samo oni koji imaju sertifikat su pravi. Ostali su falsifikati i ne služe na čast ni proizvođačima, ni distributerima – upozorava Đorđević.
Darko Tešić (46) takođe ističe da im je zaštita geografske oznake proizvoda bila od ključne važnost.
– Neki grnačari su krenuli mašinski da rade posude, da svoje proizvode predstavljaju da su naši tako što su stavljali znak Zlakuse i to prodavali po Zlatiboru pa čak i ovde u selu. To nam je bio veliki problem jer to nije to, nije taj kvalitet. Cilj nam je bio da se zna šta je ručna izrada a šta nije. Sada se to zna i posuda mora imati utisnuta tri žiga – da je ručni rad, ko je radio i žig Zlakuse. I sertifikat – naglašava Tešić.
Lonci stigli do Australije
On dodaje da sve rade kako je radio njihov deda Radenko. To je taj stari način obrade, sve je prirodno, samo glina i kamen.
– Pošto je ručni rad, dnevno uradim četiri do pet posuda. Ove godine smo imali narudžbine iz Slovenije i Hrvatske, a nedavno smo poslali kontigent za Australiju. Zato je upis na Uneskovu listu značajan jer je veliki podsticaj na svim poljima – smatra Tešić.
To smatra i dr Biljana Đorđević, napominjući da osim što je ogromno međunarodno priznanje kojim vidljivost elementa dobija planetarne dimenzije, predstavlja veliku obavezu, kako za same nosioce, odnosno zlakuske lončare, tako i za državu,
– To je slučaj sa svim upisima na Uneskove liste, bez obzira da li je reč o nepokretnom, pokretnom ili nematerijalnom kulturnom nasleđu. Ispunjavanje obaveza podrazumeva i pojačan monitoring u sprovođenju svih mera zaštite elementa, u čemu će određenu ulogu svakako imati i stručnjaci koji se nematerijalnim kulturnim nasleđem bave – konstatuje Đorđević, koja je saznanja o zlakuskoj lončariji prezentovala na brojnim međunarodnim skupovima i kongresima u zemlji i inostranstvu, a rezultate publikovala u stručnim i naučnim radovima. Nažalost, ona je jedini stručnjak u oblasti tradicionalne tehnologije keramike a zabrinjavajuće je to što, za sada, nema ko da je nasledi u ovoj oblasti.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
