0
I dok Zagreb trese pretpraznična groznica, kako u vidu Crnog petka, tako i Adventa, ima nečeg i u otporu.
Hrvatska prestonica diči se ulepšavanjem grada i silnim događajima u susret predstojećim blagdanima, a Zagrepčani se spremaju da se dobrano istroše za nametnuti im dan za kupovinu svega i svačega, no može se tome i odupreti. Otpor, rad, snovi i nada ključne su reči kojima bi se moglo opisati ono čime je Zagreb bio okupiran proteklih dana. A posredi je savremeni ples.
Kao vrhunac četvorogodišnjeg projekta iza kojeg je stala Kreativna Evropa – „(Non)Aligned Movements“ regionalne plesne mreže „Nomad Dance Academy“, čiji je koordinator naša Stanica Servis za savremeni ples, 20. novembra u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu otvorena je izložba „Ples, otpor, (ne)rad. Kulturni, politički i umetnički aspekti plesa za vreme i nakon Jugoslavije“.
U ogromnom prostoru zagrebačkog muzeja impresivna postavka savremeni ples na prostoru bivše Jugoslavije promatra kao zajednički kulturni prostor koji, uprkos političko-društvenim lomovima, i dalje opstaje. I koliko je važna ova izložba najbolje svedoče reči, koje je na otvaranju izrekla Vesna Meštrić, upravnica Muzeja suvremene umjetnosti, da je „savremeni ples deo sveta savremene umetnosti“.
Na izložbi, čiji su kustosi Biljana Tanurovska-Kjulavkovski i Rok Vevar (kustoska podrška Jasne Jakšić, producentkinja Marijana Cvetković), prikazana su svedočanstva o radu više od stotinu umetnika, kolektiva, teoretičara i mislilaca koji su beležili društvene, kulturne, umetničke i političke transformacije plesnog rada.
Podeljena na nekoliko celina, izložba „Ples, otpor, (ne)rad. Kulturni, politički i umetnički aspekti plesa za vreme i nakon Jugoslavije“ fokusira se na prakse, ličnosti, epizode koje prikazuju savremeni ples kao društvenu, kulturnu i umetničku praksu. Teme feminizma, pitanja roda, samoorganizacije, prelaženja granica i transgresije plesnog rada „čitaju“ se kroz fotografije, video radove, dokumente, članke i kataloge… Primera radi, kroz dokumente iz Hrvatske iz dvadesetih godina prošlog veka, materijale iz Ljubljane iz tridesetih, preko onih tokom Drugog svetskog rata koji igra važnu ulogu na postavci, do artefakata koji potiču iz vremena raspada Jugoslavije do danas.
U okviru izložbe predstavljen je i digitalni plesni arhiv NADA – (Non)Aligned Dance Archive (nada.nomaddanceacademy.si) koji nudi mogućnost pretraživanja arhivskog materijala iz istorije savremenog plesa na prostoru nekadašnje Jugoslavije i njenih naslednica.
Upravo je glavni cilj četvorogodišnjeg projekta, kako za Nova.rs ističe Marijana Cvetković iz Stanice Servis za savremeni ples, bio da se postave osnove tog digitalnog plesnog arhiva.
– Ubuduće će moći da se koristi za prikupljanje, čuvanje, obradu i istraživanje svih dokumenata i artefakata, materijala koji se tiču istorije savremenog plesa na bivšim jugoslovenskim i postjugoslovenskim prostorima. To je pionirski rad, budući da ni u jednoj od ovih naših zemalja ne postoji institucija koja se sistematično bavi prikupljanjem i čuvanjem plesa kao nematerijalnog kulturnog nasleđa. A na tome insistiramo. To se vidi i kroz izložbu, koja je samo segment, jer govori koliko su savremeni ples i moderni ples nekada bili u neprekidnom odnosu i dijalogu s društvom i političko-društvenim promenama. Svedoči, ne samo o tim vremenima i procesima promene, već i o sadašnjem trenutku. Jer, način na koji društvo tretira telo uvek govori o tom društvu – ocenjuje Cvetković.
Digitalni arhiv „lansiran“ je na izložbi u Muzeju suvremene umjetnosti, koja će trajati do februara, a trebalo bi, najavljuje Cvetković, da „prokrstari“ čitavim regionom.
– Već na proleće biće izložena u Muzeju savremene umetnosti u Ljubljani, nakon toga u Skoplju, a nadam se da će doći i u Beograd 2026. godine, u naš Muzej savremene. To je važno iz aspekta posmatranja plesa kao nematerijalnog kulturnog nasleđa. Verujemo da su svi ovi muzeji, nastali u doba bivše Jugoslavije, kao izraz modernističkog kulturnog projekta, prava mesta da se savremeni ples upoređuje s drugim aspektima nasleđa, a ova izložba je tu i kao posejano seme za nastavak istraživanja.
I mreža „Nomad Dance Academy“ nastavlja zato rad na ovakvim poduhvatima. Već u januaru započinju novi, veliki međunarodni projekat, koji je podržan kroz najveći program Evropske uniije za istraživačke projekte, uglavnom namenjene univerzitetima – „Horizon 2020“.
– Biće ovo prvi projekat iz sveta plesa, koji je podržan, što govori o važnosti načina na koji problematizujemo ples u kontekstu kulturne istorije, ali i humanističkih nauka i disciplina. Taj projekat će nam omogućiti i da u naredne tri godine nastavimo istraživanje, prikupljanje, digitalizaciju, obogaćivanje arhiva, ali i teorijskih instrumenata i aparata koji će omogućiti bolje razumevanje savremenog plesa na našim prostorima – priča Marijana Cvetković.
A kokustoskinja postavke Biljana Tanurovska-Kjulavkovski objašnjava za Nova.s da izložba nije finale velikog projekta, već još jedan početak.
– Počeli smo da skupljamo građu zato što u našim zemljama ne postoje arhive na jednom mestu. Za ove četiri godine smo uspeli da stignemo do negde i to je herojski, pionirski podvig. Izložba u Muzeju suvremene umjetnosti nudi mogućnost različitih čitanja, uz socio-političke kontekste, memorije. A sve ono što je skriveno u tim arhivama može se pročitati s ove vremenske distance na drugi način. Kao što se ovakva izložba nije do sada desila u regionu, tako je i s digitalnom arhivom. Srećna sam što smo je pokrenuli a još srećnija što će se nadograđivati. To nije samo za nas, već i da prikažemo ko smo, šta smo i koliko je važna plesna baština. U našim državama to se, nažalost, ne gaji dovoljno, a ovo je materijal iz kog se mogu crpeti različite inspiracije.
Upitana kako se savremeni ples tretirao u doba bivše Jugoslavije u odnosu na današnji trenutak ističe da se taj „socijalizam s ljudskim likom“ brinuo o svojim umetnicima, ali i o sistemu u kom se gradi ta ista umetnost:
– U doba socijalizma drugačiji je bio odnos i sistem odgovornosti prema umetnosti i umetnicima. Ne možete imati umetnost ukoliko ne poboljšavate sistem. Ali, devedesetih dolazi do potpune degradacije. Neke od država su uspele malo da se podignu i vidimo kako su izgradili sisteme u Sloveniji ili Hrvatskoj. I to je neuporedivo sa Srbijom, pa i Makedonijom – smatra kustoskinja.
U Srbiji se godinama unazad Stanica Servis za savremeni ples suočava s borbom za dostojanstvo rada, zbog čega Marijana Cvetković naglašava kako veruje u moto – nada je disciplina.
– To je način na koji sve ovo radimo. Jer, davno bismo digli ruke. Ne da nemamo uslove, nego nas sapliću na svakom koraku. Projekat „(Non)Aligned Movements“ jedan je od projekata koje Ministarstvo kulture neće podržati ove godine, budući da su suspendovali, bez obrazloženja, konkurs za sufinansiranje međunarodnih projekata. Srbija je jedina zemlja u ovom regionu koja nema nikakvu podršku ni svog ministarstva, ni Grada Beograda. To nam nanosi veliku štetu, a malo nas je i sramota od kolega u regionu, ali, s druge strane, jača naš otpor. Takve politike proizvode otpor i zato je nada ona zbog koje sve radimo.
Na tu priču o tome kako se hrvatska prestonica, primera radi, diči sa Zagrebačkim plesnim centrom, a u Beogradu umetnici, koji se bave savremenim plesom, muku muče da bi došli do bilo kakvog prostora, o finansijama da ne govorimo, naslanja se i kustoskinja Biljana Tanurovska-Kjulavkovski:
– Nije tako samo u Beogradu. Slično je i u Skoplju i šire. U Hrvatskoj se radi na decentralizaciji, koja će pružiti više mogućnosti radnicima i radnicama u plesu. Nadam se da će naši pokušaji da uspostavimo vidljivost za veći značaj plesa i plesne scene ovakvim poduhvatima uspeti. Možda će se naći način i politička volja kako bi se odgovorilo na 20-godišnje apele NDA da se razvije polje savremenog plesa i plesne kulture. Poražavajuće je i frustrirajuće da se savremeni ples suočava s nedostatkom finansija, uslova za rad u Srbiji, ili Makedoniji. Dolazim iz organizacije „Lokomotiva“ koja postoji više od 20 godina. Ali, i pored toga ne možemo da se prijavljujemo na konkurse, koji nameću velika ograničenja. Možemo se prijaviti samo za jedan godišnji projekat, a maksimalan iznos sredstava koji se može dobiti jeste 5.000 evra. Dovoljno to govori o nepostojanju odnosa spram savremenog plesa. Takva situacija nije kada govorimo o pozorištu ili muzici. Frustrira kada te u Evropi primećuju i uzdižu, a u tvojoj zemlji ne. Jedino nas nada drži da idemo dalje u nove pobede – zaključuje Biljana Tanurovska-Kjulavkovski.
Deo projekta je i knjiga koja prati rad na arhivu i izložbi „Bodies of Dance: Aspects of Dance as Cultural, Political, and Art Work in Yugoslavia and After“. Uredile su je, u izdanju Stanice Servisa za savemeni ples, Nika Arhar i Jasmina Založnik, a pruža politički, kulturni i umetnički okvir pojave modernog i savremenog plesa u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji.
Iza projekta stoji mreža Nomad Dance Academy koja 2025. obeležava 20 godina rada na prostoru bivše Jugoslavije, a čine je Stanica Servis za savremeni ples, Lokomotiva, Nomad Dance Academy Slovenija, Nomad Dance Academy Hrvatska, Objekt plesa, Garage Collective i Tanzfabrik Berlin.
Na nekoliko lokacija u Zagrebu, ovih dana odigravala se i koreografska konferencija „Bodies in Free Fall“, u okviru koje je održan skup „Transformativne politike za ples“, posvećen zagovaranju za novu vrstu plesne institucije zasnovane na plesu kao istraživačkoj praksi.
A na jednom od panela, održanom u Zagrebačkom plesnom centru, naslovljenom „Nove strukture za novu budućnost – Poziv na akciju“, umetnici iz Švedske, Hrvatske, Grčke, Slovenije, Nemačke, Srbije postavili su pitanje da li je san akcija, i pozvali se na reči Virdžinije Vulf da je „budućnost mračna, a to je najbolje što budućnost može biti“. Podvukli su kako se u neoliberalizmu san smatra kontraproduktivnim, a jedino je poželjna pragmatičnost. Pozivom na sanjarenje odbijaju tu nužnost i zato su zaplovili u „mrak snova“. I sanjali su o telu kako leti, kreće se slobodno, o životu u plesu, kako je to iskustvo bilo radosno, bez straha od pada, i s željom da se ne završi san.
„Osećam se sad sigurno, slobodno da pričam, budem aktivna, ljudi oko mene se smeju“, bio je jedan san, a drugi kako u „EU vladaju umetnici, a znanje nije opozitno umetnosti“, treći da „u snu nema smrti“, dok u četvrtom „u snovima ne ideš da gledaš predstave, one dolaze da vide tebe…“
Bonus video: 17. Kondenz
