Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Velika kuća na malom fići, Jugomuzej, muzej u muzeju, skulpture koje postoje i one koje ne postoje, spomenik spomenicima koji padaju, autoportret sa 13 glava... samo su neki segmenti izložbe "Nepouzdani pripovedač" koja će od sutra u 15 časova u Muzeju savremene umetnosti predstaviti bogat i kompleksan stvaralački opus Mrđana Bajića. Ekipa portala Nova.rs imala je ekskluzivnu priliku da nas uvaženi umetnik provede kroz postavku koja zauzima svih pet spratova muzeja.

– Živimo u jednom svetu i zajednici u kojoj se svi nude kao pouzdani pripovedači, kao oni koji će vam reći istinu, i samo istinu. Čitav radni vek sam se trudio da komentarišem i pričam priče kroz koje se prelamaju moji subjektivni opažaji i umetnički parametri. U tom smislu, pripovedanje Nepouzdanog pripovedača je priklješteno jakom emotivnom povezanošću sa temom, pa mu je percepcija stoga, potencijalno iskrivljena, politički stavovi su ometajući i često pogrešni, a sposobnost sagledavanja šire slike pretežno skučena. Svako od nas ima svoju istinu i mislim da umetnost pokušava da nas sprovodi kroz ono što se događa bez pretenzije da kaže apsolutnu istinu, jer apsolutna istina vodi samo u odsustvo slobode – ovim rečima umetnik Mrđan Bajić uveo nas je u svoju izložbu.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Kako se približavate zgradi Muzeja u prilici ste da već u parku vidite sam početak postavke koji je markiran dvema najnovijim skulpturama velkih dimenzija („Bring me back“ i „Brandenburška kapija“) postavljenim u parku skulptura kao svojevrsni, kako kaže umetnik, „civilizacijski prolaz između živog i neživog, prirodnog i ljudskom mišlju i rukom konstruisanog sveta.“

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Prvi nivo Muzeja postaje još jedno mesto njegovih mogućih „Očišta“ kako se i zove serija od skulptura malog formata koje skiciraju umetnikovo bitno idejno polazište svim radovima. U tom smislu i ostala izložena ostvarenja „Radnička klasa ide u raj“ i „Novi Beograd“ u kojem je učestvovala Biljana Srbljanović, prave male preduvode u dalji tok izložbe.

– Nakon uvoda, molim vas idite skroz desno u mrak 80-ih godina. Ovde je rekonstrukcija moje prve dve izložbe u SKC i Domu omladine . Tu je rad „Bloody” iz 1982. u kojem vidimo kako osamdesete nisu bile samo žurevi i lepo, nego neka vrsta podsvesnog osećanja onoga što će uslediti – objašanjava Bajić.

Devedesete su bile vrlo značajne za umetnika jer tada odlazi u Pariz, a njegova tematska težišta, kako kaže, postaju emotivno vidljivija – on je u inostranstvu, ali prosto ne može da ne reaguje na sve što se događa ovde. U skulpturama se vidi to direktno kritičko konfrontiranje sa situacijom u kojoj se našla njegova zemlja, rodni grad i fenomen migracija.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

– Ova dekada se završava jednim malim preskokom na devedesete – rad „Seobe“ izložen prvi put u Francuskoj 1991. Boksovi koji sadrže moje lične stvari, tu su knjige, posteljina, odeća i kuhinja – nešto što inače možete poneti sa sobom i bez čega ne možete. Ova dekada se simbolično završava crvenim svetlom – predstavlja nam Bajić.

Dekada devedesetih sadrži seriju crteža koji nikada nisu bili izloženi, a posebno zanimljiv deo su „Skulpture koje postoje i one koje ne postoje“, uz fotografije je umetnik napisao nekoliko zanimljivih priča o tome kako su one uništavane, izgubljene, oštećene…

– Kada sagledam gde su sve moje skultupre završile, na primer u Monaku, ja kažem da ti radovi bolje žive od mene. Jedna od tih skulptura koju sam potražio je u međuvremenu bačena, što vam govori da pakao nije samo tamo gde je rat, nego se pojavljuje i tamo gde je odsustvo odgovornosti prema bilo čemu – setno komentariše Bajić i dodaje da su se migrantska putovanja tako prenela i na radove.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Nailazimo i na „Kabinet glupih projekata“ u kojem su nedovoljni dobri radovi kolekcionirani u ateljeu.

Kulminacija drugog nivoa je projekat „Jugomuzej“ i Mrđanovo promišljanje o sudbinama svega što što se nazivalo Jugoslavijom. Predstavlja nam posebno izrađenu građevinu „Muzej u muzeju“ mesto gde stoje artefakti Jugoslavije koji su u našoj memoriji.

– To je područje bez signala jer ima uređaj koji onemogućuje vašu konekciju i referiše na memoriju i Jugosalviju prema kojoj imam kritičnost ali i mnogo ljubavi – kaže Bajić.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Dolazimo do sledećeg nivoa koji predstavlja rekonstrukciju paviljona Srbije na 52. Venecijanskom bijenalu 2007. godine. Tu su radovi „Daću ti ono što nemam“, „Anđeo“, „Zeleni zrak“ i „Farbika“. U radu „Daću ti ono što nemam“ je 60 radničkih uniformi koje je dobio iz rudnika u Kolubari.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

– Što se tiče „Zelenog zraka“ inspirisano je filmom Erika Romera kada sam imao još malo optimizma. U filmu se spominje verovanje da onaj koji vidi zeleni zrak, to prelamanje svetlosti, da je uhvatio sreću za život. Neka vrsta utopijske sprave koja treba da uhvati taj zrak – navodi.

Ispred nas je i sledeći segment „Geografija“. Tu je rad koji sadrži japanski viljuškar koji nosi Evropu, odnosno ono što je EU i u koji Afrika sliva svoje energetske potencijale. Ovaj segment je posvećen geografskim telima, i radovi „Veštačko srce“, „Pogledaj me očima Apolona“ otvaraju brojna pitanja koja se tiču geo-političke realnosti, globalnih podela i još uvek aktuelnih migrantskih kriza.

Mrđan nam skreće pažnju i na babušku koja otplutava na platformi koja ima oblik Krima.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Na trećem nivou je segment „Istorija“ i Bajićeva promišljanja skulpture koja su praćena razmatranjima aktuelnog trenutka. Tu je rad „Rođeni u kući koja peva la la la“ i fića koji nosi veliku kuću u kojoj gore sijalice i televizori na kojima nema ništa.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Posebno zanimljiv je rad „Spomenik spomenicima koji padaju“ sačinjen od sedam segmenata koji predstavljaju „postamente spomenika koji su porušili oni koji su ih i napravili – spomenik Staljinu, generalu Liju, Leopoldu II, kraljici Viktoriji, Bakićev spomenik, i poslednji Frankov spomenik“. Na kraju je morfovanje Mao Ce Tunga i Sadama Huseina u trenutku pada.

Treći rad u ovoj sobi je „Autoportret sa 13 glava“, koji Bajić objašnjava kao postkovid fantaziju sa uvidom da neke realnosti koje doživljavamo hemisjkim promenama u mozgu su isto tako ubedljive kao i realnost.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

– Posle tog perioda sam se probudio sa idejom da sam zaista dosta normalan ali dobijate uvid da je ono što ste fantazirali isto tako realno kao ono što ste zaista doživeli – kaže umetnik i pokazuje glave Mikija, meksičke lobanje, smajlija, Pikasa…

– Radeći na tim glavama govorite njihovim jezicima i ulazite u njihovo osećanje sveta koji su imali. Ovo je taj nepouzdani pripovedač jer svaka glava priča svoju priču – objašnjava.

Četvrti nivo je „2D = 3D“ sa jednom skulpturom i serijom crteža, dok na poslednjem V spratu prostornu završnicu čine dve grupe skulptura malih i srednjih dimenzija, tu su „Kineski zmaj na Frojdovoj sofi“, „Na lepom plavom Dunavu“, „Kosmonaut sa jednom rukom i statua sa jednom nogom“.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

– Vidite čamac u kojem je mapa jedne zemlje koju biste momentalno morali da prepoznate, a što nije Jugoslavija, To je priča o tome da nismo u stanju da na prvi pogled odredimo granice zajednice kojoj pripadamo, te nismo u stanju ni da budemo odgovorni za nju. Izložba se završava sa meni dva važna segmenta – radom kosmonauta koji je nemoguća kombinacija i moj pokušaj da prijateljima strancima objasnim kako je kompikovan taj deo iza nas, a koji nas konstituiše – pola Gagarina, pola Aristotela – objašnjava Bajić i za kraj dodaje da je poslednji rad crtež statue koja će biti podignuta u čast Zoranu Đinđiću.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Izložba će biti otvorena do 23. januara 2023. godine.

Bonus video: Izložba Andreja Josifovskog Pijaniste

Komentari

Svi komentari (0)