1
Posle velike retrospektive u Meksiko Sitiju, postavku kosovskog umetnika Petrita Halilaja “Abetare” na krovu čuvenog Meta pogledalo je više od 100.000 ljudi.
Piše: Mladen Savković
Nije baš lako, naročito tokom letnjih meseci i sve učestalijih toplotnih talasa, nagovoriti posetioce jednog od najvećih svetskih muzeja da izađu na krov i provedu makar i nekoliko minuta na suncu. Naročito ako se uzme u obzir to da njujorški Muzej umetnosti Metropoliten, kao jedan od najvažnijih muzeja na svetu, ima klimatizovanu kolekciju, za koju vam je potrebno bar nekoliko dana da biste je samo površno istražili.
Ali, već celu deceniju popularni Met pribegava odličnom triku – poziva zanimljive umetnike iz celog sveta da prirede originalne instalacije za baštu na krovu. I iako zvuči kao početak dobrog vica, nije u pitanju nikakva šala. Ako se uzme u obzir podatak da je od 30. aprila, kada je otvorena izložba “Abetare” Petrita Halilaja, pa do kraja juna, kada Met pravi presek stanja i zatvara fiskalnu godinu, krov posetilo više od 100.000 ljudi, reklo bi se da im je ovog leta trik više nego uspeo.
“Abetare”, inače bukvar za učenje albanskog jezika, rad je koji je Halilaj počeo da razvija pre više od deset godina. Kada se 2010. godine, prvi put posle rata na Kosovu, vratio u rodni Rudnik (na albanskom Runik), zatekao je staro zdanje seoske škole, koja je jedina preživela rat u selu, ali ne i tranziciju. Čekalo ju je rušenje i gradnja nove zgrade, a Halilaj je iskoristio poslednju priliku da sa decom iz sela obiđe učionice u kojima su bile nagomilane stare klupe. Na površinama klupa bili su ispisani ili uklesani razni crteži, natpisi, simboli i poruke koje su tokom prethodnih decenija za sobom ostavljali učenici.
„Te klupe sadržale su 40 godina podsvesti, raznih tajni. Postoji nešto enciklopedijsko u tome, u svim tim slojevima različitih generacija. Ali tu takođe vidite i kako su neke stvari istovremeno i lokalne i globalne, a i veoma smešne”, kazao je Petrit Halilaj u velikom razgovoru za „Njujork tajms“, koji je objavljen po otvaranju izložbe. Kritičar njujorškog dnevnika ju je opisao kao “fanki fantaziju nebeskih razmera”.
U katalogu koji prati izložbu, Halilaj objašnjava kako je “Abetare” u originalnoj verziji bio rad koji se fokusirao na Kosovo, tačnije na Rudnik, ali da je posle poziva iz Njujorka odlučio da svoje istraživanje proširi na širi balkanski region i uključi bivše jugoslovenske zemlje, kao i Albaniju.
„Crteži koje sam našao dolaze sa različitih geografskih i jezičkih područja i pokazuju neverovatnu raznolikost zemalja malog balkanskog prostora. Tu su različite religije, lokalni heroji i istorijski simboli, ali i mnogo zajedničkih simbola, od kojih se neki čine univerzalnim“, izjavio je Halilaj, navodeći fudbalera Lionela Mesija ili junaka popularne arkadne igre “Pac-Man”.
„Na sve to dolazi nivo koji sam ja dodao. Kada sam u Skoplju otkrio crtež pauka, odmah sam pomislio na umetnost Luize Buržoa. Video sam kako taj detalj oživljava kao čudovište“, objasnio je umetnik.
I zaista, džinovski pauk, koji se zlokobno smeje na krovu muzeja, izgleda kao da bi svakog trenutka mogao da napadne grad, dok ljudi opušteno prilaze da se slikaju, hvatajući njegov osmeh i njujorške oblakodere u pozadini.
Na krovu su “procvetali” i džinovski cvetovi u kojima posetioci muzeja mogu da prepoznaju Endija Vorhola kao inspiraciju, neumorni njujorški golubovi opsedaju metalne ptice koje je Halilaj izradio, dok sa male zelene nadstrešnice koja pruža hlad, a ukoliko posetite ovu izložbu usred dana, po vrelom njujorškom suncu, taj hlad će biti dragocen – poput pravog šišmiša visi Betmen.
Za razliku od tih simbola, koje će prepoznati bezmalo svaki posetilac muzeja, postavku čine i oni prilično lokalni detalji, poput crteža sa ćiriličnim natpisom Toše, koji vrlo brzo evocira uspomene na preminulu makedonsku zvezdu Tošeta Proeskog, do oznake za KFOR ili putokaza za Rudnik.
„Fascinira me to šta je sve tokom ovih godina za mene postao dom, kroz različite umetnike kojima se divim, prostore koji su me oblikovali, umetnička dela koja su me napravila ovakvim kakav sam danas. Ovaj novi osećaj pripadanja učinio je da se osećam kao kod kuće ne samo u Rudniku, već i u mnogim drugim mestima.“
Katalog, koji prati izložbu, kroz crteže, ilustracije i priložene razglednice s umetnikovih putovanja, pored Rudnika i Prištine pominje i Novi Sad, Baošiće, Kukeš, Leskovac, Skoplje, Niš… Međutim, Halilaj priznaje da za potrebe izložbe, ipak, nije mogao da poseti Srbiju ili obiđe neke od škola sa srpskim stanovništvom kako bi sakupio nove materijale.
„U početku, kada sam pravio listu mesta koja bih posetio, razmišljao sam o tome da idem i u Srbiju, ali su me u tome sprečila moja lična ograničenja, koja vuku korene iz ratnog iskustva. Kada sam pomislio na susret sa srpskom policijom na granici sa Kosovom, shvatio sam da još nisam spreman za to. Ipak, moja posvećenost da uključim i Srbiju dovela je do istraživanja koja je realizovao neko drugi, u lokalnim školama u Novom Sadu, Preševu i Trnavi. Uprkos mojoj nemogućnosti da posetim te škole lično, veoma cenim to što su radovi zasnovani na tim crtežima deo postavke zajedno sa drugim radovima, što podržavaju jedni druge. Na neki način ova instalacija izaziva i moje lične granice, okupljajući na jednom mestu elemente koje još ne mogu da pomirim na ličnom nivou.“
“Abetare” je tek jedanaesta instalacija postavljena na krovu njujorškog muzeja, jednog od najposećenijih na svetu. Poziv za Njujork je Halilaj dobio nakon velike retrospektive koju je imao u Meksiko Sitiju, u čuvenom Muzeju Tamajo. Tom prilikom izašao je iz okvira pomenutog muzeja i na avion „boing 737“, kojim upravlja kompanija „Aeromeksiko“, postavio džinovski crtež kokoške, kao jedne od ptica koje nikad ne polete. Inspiracija za rad bili su mu crteži koje je napravio kao dečak u izbegličkom kampu 1999. godine, pokušavajući tako da da krila svojim dečjim snovima.
Za prvi samostalnu izložbu u Španiji, Halilaj je 2020. godine pretvorio Kristalnu palatu u Madridu u veliko gnezdo ukrašeno granjem, biljkama i džinovskim cvetovima, koje je izradio zajedno sa svojim partnerom Alvarom Urbanom. To je bila prva izložba koju je muzej organizovao nakon izbijanja pandemije, a za tu potrebu prozori palate širom su bili otvoreni kako bi ptice iz parka mogle slobodno da uđu u nju.
Otprilike u isto vreme, na jesen 2020. godine, Halilaj je trebalo da se predstavi i srpskoj publici. Kustoskinje Ilirija Marota i Andrea Baćin selektovale su njegov rad „Zrak svetla” za 58. Oktobarski salon u Beogradu. Međutim, nakon tadašnjih kontroverzi oko načina njegovog predstavljanja i obeležavanja Kosova kao zemlje porekla umetnika, Halilaj je odlučio da otkaže učešće.
I danas, na žalost publike, čini se da je i dalje izvesnije da će slučajni putnik pre videti Halilajeve radove u nekoj od svetskih metropola, nego u Beogradu.
Izložba “Abetare” trajaće u Metu do 27. oktobra.
Petrit Halilaj je rođen 1986. godine u selu Kosterc u okolini Rudnika. Nakon rata na Kosovu i izbeglištva, studije umetnosti završio je Milanu, a potom se preselio u Berlin, gde i danas živi. Izlagao je u Njujorku, Madridu, Milanu, Meksiko Sitiju, Kelnu, Bonu, Bernu, Prištini…
Njegove imerzivne instalacije, po kojima je postao prepoznatljiv, kao i drugi multimedijalni radovi, često bivaju inspirisani njegovim ličnim iskustvom i biografskim detaljima. Zahvaljujući velikom uspehu koji je postigao, bio je prvi predstavnik Kosova na Bijenalu umetnosti u Veneciji, kada je 2013. premijerno otvoren kosovski paviljon.
Bonus video: Endi Vorhol na Arsenal festu – Otvorena izložba posvećena slavnom umetniku u Kragujevcu