0
U dijalogu sa pesnikinjama od Sapfo do Silvije Plat, Radmila Lazić u svojoj knjizi "Hulim i potpisujem" piše jetko i borbeno, i ispovest i manifest, duboko prezirući jedino samosažaljenje, i rugajući mu se bez ostatka, dok Vasa Pavković u "Daleki, daleki susret" oblikuje dnevnike nekoliko velikih ljubavi, pokoje slučajne istorije bolesti i loše skrivane čežnje...
Radmila Lazić, „Hulim i potpisujem“, Vukotić media, 2022.
Život ispunjen poezijom duboko je svestan propuštenih mogućnosti, jer upravo o njima peva. U pesmi „Sapfin odgovor“, pesnikinja je želela da nađe sebe u imenicama i glagolima: ćutala je kao „jabuka u senu“, porinuvši „glavu u sebe kao čaplja kljun“ dok je svet goreo i prolazile vojske. No kada kaže da država „građane cedi kao ubruse“, ili da „dželat i žrtva zamenili su mesta“ („Rvanje sa sobom“), pesnikinja pokazuje da je duboko svesna disbalansa vrednosti i smisla, i da neće nikada prestati da se buni protiv licemerja i zla.
Radmila Lazić određuje prioritete pevanja i mišljenja artikulisano i smelo: „u vratima je“ noga onih žena koje nisu kvočke, noćne leptirice, ni sluškinjice, već odlučno dolaze po svoje. Ona će popisati strahove od gubitka snage ili nadolaska zaborava, ali i resko evidentirati sve one socijalne lutke, pajace i pozere koji „brinu o sebi kao o srebrnini“, koji su „pola paun, pola gusan“. Kritiku našeg doba i univerzalnih nelagoda prati prezir prema zlostavljačima i empatija za „autobuske žene“ iz istoimene pesme. U dijalogu sa pesnikinjama od Sapfo do Silvije Plat, Radmila Lazić piše i jetko i borbeno, i ispovest i manifest, duboko prezirući jedino samosažaljenje, i rugajući mu se bez ostatka.
Vasa Pavković, „Daleki, daleki susret“, Akademska knjiga, 2022.
Minimalistički ali potanko, u prozi Vase Pavkovića oblikuju se dnevnici nekoliko velikih ljubavi, pokoje slučajne istorije bolesti i loše skrivane čežnje. Priča koja daje ime zbirci – sa zrnom apsurda u naslovu koje prepoznaje čitalac koji se seća kako „pada dubok sneg“ na novu košulju Vojislava Despotova – otvara prostor refrenima prošlog života. „Čovek se seća“ je takva refrenska fraza detinjstva u varošici na Tamišu, nekog ko se osećao „komotno u očevoj širokoj senci“ prilikom poseta pčelarima, golubarima, automehaničarima, numizmatičarima i bezbrojnim devojkama u cvatu, koje uglavnom nisu smele da stupe na spisak utisaka.
Vasa Pavković piše o delićima pohabane velegradske i varoške realnosti koja je i dalje odličan štof za sećanje. On ima oko za starost i žalost: za penzionerke sa njihovim grčevitim pokušajima da sačuvaju eleganciju uz pomoć demode mantila i seknd hend sitnica, za smrt u darovanom stanu, za nepomične pijane očeve zatrpane sinovljevim uvredama. Životne priče sugrađana kadriraju dominantne strasti i obaveze: nezaboravljene ljubavi energičnih žena i muškaraca zastrašenih njihovom energijom. Junaci su i polumračni stambeni prostori, toponimi koji Pančevo osvetljavaju i zamagljuju: Turska glava, Sodara, duga ulica Žarka Zrenjanina.
Bonus video: Matija Bećković na Sajmu knjiga
