0
"Nisam očekivala da preživim...nisam očekivala da se opet probudim", ovim stihovima počinje jedna od najvoljenijih pesama dobitnice Nobelove nagrade za književnost Luiz Glik "Visibaba". I slavna američka pesnikinja spremila je iznenađenje koje je malo ko očekivao...
Kao što je za nekoga bilo iznenađenje kada je Luiz Glik, uprkos tome što nikako nije bila favorit, osvojila Nobelovu nagradu za književnost 2020. godine, tako će njena naredna knjiga tek biti iznenađenje.
Posle deset pesničkih zbirki i dve knjige eseja američka književnica završila je svoju prvu proznu knjigu.
Nikada pre Luiz Glik nije objavila roman, niti zbirku priča. I iako se sad prvi put pojavljuje kao prozni pisac, nije joj to bila namera. Zapravo „Marigold i Rouz“ su došli iznebuha. Seća se danas da kad je, kao tinejdžerka, pokušala da napiše kratku priču, ishod je bio „sterilan, naprosto očajan“.
I eto, sada u 79. godini laureatkinja Nobelove nagrade odvažila se da napiše prvu knjigu proze, koja će biti objavljena u oktobru. A naslovila ju je “Marigold and Rose: A Fiction” i “prostrla” na 64 strane, na kojima plete priču kroz misli dve bebe bliznakinje.
I dok je i ranije pisala o deci, prevashodno u hvaljenoj kolekciji iz 1990. „Ararat“, a u njenim pesmama bilo je lajtmotiva koje je crpla iz detinjstva i iskustva kao roditelja, „Marigold i Rouz“ inicirala je pandemija. Naime, sin joj je slao video snimke njenih unuka Emi i Lizi, načinjene u Kaliforniji, u koju iz svog Kembridža, u Masačusetsu, nije mogla da ode zbog koronavirusa.
– Sećam se kako sam pričala nekome da je gledanje tih bliznakinja poput odlaska u zoološki vrt; gledaš ponašanje koje baš nije “bebeće”, jer ta dečica stvaraju odnose među sobom pre nego s bilo kim drugim. I gledanje tih video klipova postalo je moja opsesija – izjavila je za agenciju AP Luiz Glik.
Slike i zvuci bliznakinja s video snimaka ponukali su je, kako je precizirala, da krene da beleži osećanja. Prve nacrte bi slala svom sinu, koji bi joj potom rekao da mu se toliko sviđaju da ih naglas čita porodici, čak i bebama iako su premlade da ih razumeju. I nastavila je da piše, i šalje sve sinu. I za samo nekoliko nedelja završila je knjigu „Marigold and Rose“ (Marigold i Rouz).
– Bilo je takvo zadovoljstvo pisati je. U jednom trenutku sam se čak uplašila da li će taj brzina kojom sam je napisala uznemiriti neke čitaoce. Ljudi ne vole da čuju da si nešto brzo završio, jer to automatski znači da si posao uradio površno. Ali, iz iskustva znam da su moja najbolja dela bila rezultat spontanosti. Prosto, kao da jašeš po talasu – objašnjava američka književnica.
Od prve rečenice u knjizi – Marigold je upijala svoju knjigu, a Rouz knjige nimalo nisu zanimale – Glikova prikazuje sve kontraste introspektivne Marigold i društvene Rouz. Marigold već ima priču u svojoj glavi, dok gleda svoju sestru bliznakinju punu samopouzdanja…
Kada je oktobra 2020. godine ovenčana Nobelovom nagradom za književnost u svom govoru objasnila je kako ju je pesmama privukla njihova moć da čitaoce uvuče u svoj svet.
I dok je decenijama pisala pisma i eseje što joj je bilo „ulje“ za stvaranje proze, ipak nije ni sanjala da će jednoga dana napisati delo kao što je ovo novo kojim će se s jeseni predstaviti čitaocima.
– Rekla bih nekome da su šanse da napišem proznu knjigu ravne nuli. Ma, šanse nema!
Iz izdavačke kuće „Farrar, Straus & Giroux“ poručuju da će nova knjiga Glikove za sve biti potpuno iznenađenje, ali uz uvek prisutan humor književnice. Jer, kako drugačlije objasniti da je beba Marigold postala spisateljica i pre nego što je naučila da čita. Koleginica i prijateljica Glikove Ketrin Dejvis, nije, pak, iznenađena novim delom spisateljice jer je “otvorila put promeni svoga života”:
– Dolazak bliznakinja je tako uvod u mogućnost još većih promena. Proza je stigla kao bliznakinje, kao opisivanje sna – reči su Dejvisove.
Sama Glikova, kroz smeh, opisuje novu knjigu kao „Portret umetnice kao bebe“.
Način pisanja čitaoca uvlači u reči, duhovit je, a čini se kao da prisustvujemo stvaranju mita, buđenju iz nevinosti. Kada baka bliznakinja umre, što spisateljica ovako opisuje – „Baka je otišla na nebo. Ali, nije to kao da je otac otišao na posao“ – bebe otkrivaju da se „sreća može razumeti samo kada nisi srećan“. Marigold shvata da naviranje, slaganje reči može da postoji samo ako pretrpiš gubitak i promenu.
„Sve će nestati. Ali, pomislila je – Sada znam više reči. Napravila je u glavi listu svih reči koje je znala: Mama, tata, medved, pčela, šešir“, piše Glikova. A, ovako opisuje svoju „bebeću“ junakinju-književnicu:
„I sve će ovo nastavljati da se dešava: sve će nestati, ali saznaću još toliko reči. Još, još, još i još, i onda ću napisati svoju knjigu“.
Luiz Elizabet Glik rođena je 1943. godine u Njujorku, u porodici mađarskih Jevreja. Roditelji su je odmalena „zarazili“ grčkom i rimskom mitologijom i legendama. I tako počinje da piše još u detinjstvu, a nakon koledža upisala se na Univerzitet Kolumbija, ali je napustila studije, dok je prvu zbirku poezije „Prvorođeno“ objavila 1968. godine. Iza nje su hvaljene zbirke poezije „Divlji iris“ (dobila Pulicerovu nagradu), „Verna i vrla moć“ (ovenčana Nacionalnom nagradom za književnost), „Kuća u močvari“, „Ahilejeva pobeda“, „Ararat, „Sedam doba“, „Averno“, „Seoski život“… Takođe, i dve knjige eseja o poeziji: „Dokazi i teorije“ i „Američka originalnost“. U pesmama Glikove kritičari su prepoznavali tragove Emili Dikinson ili Rajnera Marije Rilkea, a kada je, na sopstveno zaprepašćenje ovenčana Nobelovom nagradom, postavši tek 16. žena laureatkinja najvećeg literarnog priznanja, skromno je istakla kako joj je to velika čast:
– Ima dobitnika kojima se ne divim, ali onda pomislim na sve one kojima se divim… Imam stan u Kembridžu, i baš sam pomišljala da kupim novu kuću, i to kuću u Vermontu. I kad sam dobila nagradu, pomislila sam – E, sad mogu da kupim kuću!
Bonus video: Ruski pisci
