0
Nikada u život nisam zaigrao video igricu "The Last of Us" po kojoj je napravljena nova (pa i hit) serija HBO-a. Niti planiram. Niti sam čitao Tolkiena da bih zavoleo tri filma Petera Jacksona.
THE LAST OF US (HBO Max)
„The Last of Us“ kreirali su zajedno (što je sirotim fanovima bilo veoma važno, fakin snouflejks!) Neil Druckmann, autor same igrice, i Craig Mazin koji je svetu poklonio scenarije „Scary Movie“ 3 i 4, „Hangover“ 2 i 3, ali jedne od najboljih HBO-ovih serija poslednjih godina- „Chernobyl“. U seriji glavne (a često i jedine) uloge igraju Pedro Pascal, „Mandalorian“ i jedan od najsimpatičnijih glumaca trenutno i ikada, i Bella Ramsey, novi idol i heroj/ nova idolka i heroina „them/they“ i džender fluid življa, bez sumnje pažljivo odabrana za ulogu baš zbog toga.
Za slučaj da niste upoznati sa sadržajem serije, evo ukratko. Druckmann je razvio teorijsku mogućnost da je jedna bakterija fungusa („Ophiocordyceps“), koja inače može da napadne i ovlada telom i mozgom insekata sada uspela isto to i kod ljudi. Rezultat toga su neka proto-zombi bića koja nisu mrtva kao zombiji, ali izgledom i ponašanjem evociraju iste, naročito potrebom da ugrizu i zaraze ostale ljude. Ovi zombiji vegetiraju dok ih ne razbudi nečije prisustvo, a u stanju su i da telepatski komuniciraju i okupe se iako su razbacani kilometrima naokolo. U svetu razvaljenom tom pandemijom, slučajno se sreću Joel i Ellie i kreću na put na kraju koga bi neko nekako trebalo iskoristiti činjenicu da je Ellie otporna na virus i napraviti vakcinu. Ostatak je postapokaliptični vestern potucanja po ostacima Amerike. U devet epizoda, plus „making of“ koji nije sasvim nezanimljiv.
Svako ima mišljenje o ovoj seriji (pa i ja) i ona je već hit. Druga sezona je već zakazana i svi smo svesni da nije da bi to bila žešća minusčina za spori i krhki povratak HBO-a na televizijsko/kablovsko/strimerski tron.
Ja mislim da su na (relativni, potencijalni, evidentni, solidni) uspeh ove serije uticala dva faktora koja nemaju veze sa njom – jedan je HBO-ova nepromenjena strategija „udarne serije nedeljom uveče“, a druga je uspeh „Walking Dead“.
Vi možete da mislite šta god hoćete, ali tridesetak godina cenjenog nedeljenog, „udarnog“ termina u kojima nam je HBO podario tolike bitne i omiljene serije (skoro sve svoje?) sada lagano počinju da rade „marketing“ i za one nove. Da, znam da su neki tamo „vestvrldi“ i „lavkraft kantriji“ pobacili iako im je bila poverena ista misija, ali to samo govori o snazi ovog termina, ove prakse i raspoloženosti publike da ne menja svoje navike tj. da investira dodatni trud u svoju teve rutinu. Dakle, tamo gde je suvereno vladao „Game of Thrones“, pa „Succession“, pa, sudeći po rezultatima, i „House of the Dragon“, sada je došao na red i na „The Last Of Us“, više meseci najavljivanu i hajpovanu adaptaciju visokopoštovanog blokbastera među kompjuterskim igricama. U startu dovoljno materijala da gledalac bude zainteresovan.
A onda su počele da se nižu epizode. Iskreno, svaka sledeća mi je bila dosadnija od prethodne (uključujući i famoznu treću), ali sam (smo?) nastavio da gledam naviknut da ovaj termin ne sme da izneveri. „The Last of Us“ je zahvaljujući tom jednoepizodnom plasmanu nedeljom uveče (u Americi) zgrabio tzv. „watercooler efekat“ odnosno nametnuo se kao jedna od mogućih tema za zaposlene sutradan- „jesi video šta je sinoć bilo u ‘Last of Us’?…“ i to vam je S.V.E. što vam danas treba za uspeh serije – da ona postane ono o čemu se priča, jer onda to mora da se gleda da bi moglo da se učestvuje u razgovoru, a danas su svi presrećni kada se konačno generiše konsenzus oko nekog sadržaja „koji su svi gledali“ i o kome mogu da diskutuju. Jer to je život. A ne gledanje.
Znam, vi možete da kažete da i razni drugi kanali imaju (ili pokušavaju da zažive) „fiksne termine“, ali rekao bih da je HBO ovaj svojom pojavom ovaj preoteo od regularnih nacionalnih brodkastera i tesno i debelo ga vezao za svoj (serijski) identitet.
No, kao što rekoh, to nije mnogo pomoglo osećaju da je „The Last of Us“ manje-više/u suštini „Walking Dead od pete sezone“ kada su autori iste već dobrano istrošili strašnost i efikasnost zombija kao početne premise i seriju izmestili u neku vrstu egzistencijalnog vesterna/roud muvi serijala u kome bi trebalo da budu daleko zanimljivije mutacije na psihologijama ljudi, kao i svi mogući tipovi sukoba koji se generišu iz želje za preživljavanjem (otuda spektakularnost Negana ili Alphe), dakle sukobi između ljudi i… ljudi.
Nakon što uspostavi svoju premisu u prvoj i pozamašno melodramatičnoj epizodi, u drugoj epizodi imamo blagu degustaciju „novog života“, koja jeste bila impresivna vizuelno i scenografski. Usledila je treća epizoda koja je po svemu bila idiotska, sem po bezobrazluku autora uverenih da plasiranjem gej melodrame u žanrovski prajmtajm misle da lome gravitaciju, a zapravo samo tobož šokiraju malograđanštinu. Ali, o istom trošku je plasirarna i poruka (za slučaj da je nismo već ukačili) da je „Last of Us“ „serija o ljubavi“ gde sve ostalo „nije bitno“. Šta god da ste odlučili ili prihvatili u vezi sa tim, isto vam se piše – Joel i Ellie potucaju se od nemila do nedraga više izloženi ludilu ljudi nego opasnosti fungus-zombija i kroz taj proces srastaju jedno s drugim i dosta oprezno postaju otac odnosno ćerka jedno drugom.
Veliki plus „Last of Us“ u odnosu na „Walking Dead“, ali i dosta limitirajuća stvar, jeste činjenica da smo ovde fokusirani na dvoje junaka, što je i u „WD“ bilo super, dok Rickova ekipa nije postala krdo sa afilijacijama. To omogućuje bolje vezivanje gledaoca, ali s druge strane ne mogu da kažem da sam naročito zadovoljan specifičnošću građenja njihovog odnosa. Druckmann i Mazin su prečesto jurili „spoljašnje“ načine da nas fasciniraju, nego što su uspevali da zaista spontano stignu do emocija, mimo onoga što arhetip po difoltu donosi (dakle, Joel će „očinski“ brinuti o Ellie, ali u procesu neće pokazati bogznašta u tom toplo-hladnom odnosu od koga, zapravo, najveći deo vremena želi da pobegne opečen prethodnim iskustvima).
Od trenutka kada Joel i Ellie etabliraju svoj odnos (što može biti bilo koja od epizoda od druge do devete) njih dvoje prolaze kroz avanture kroz koje nas je „Walking Dead“ proveo na sve moguće načine i varijacije i sve zapravo gorko svedoči o tome da je „WD“ svojevremeno trebalo da bude „Last of Us“ HBO-a pre petnaest godina i da je to jedan krupan komad potencijalnog materijala koji je HBO mogao da pretvori u „teve prestiž“ (nešto što uprkos trudu AMC-iju nije pošlo za rukom i „WD“ je jedna od najbrutalnije ignorisanih serija na svim dodelama teve nagrada).
Verujem da mnogi gledaoci nisu gledali „WD“ baš zato što nije „išao na HBO-u“ i delovao je kao „B-zabava“, a sada su spremni da ovde glođu muda za bubrege uvereni da im se ovde zapravo priča jedna daleko dublja, intrigantnija i emocionalnija priča o dvoje ljudi kojima su fungus-zombiji samo dekor, dok se mi suočavamo sa usamljenošću, otuđenošću, nepoverenjem… i drugim anomalijama moderne civilizacije kojima „Last of Us“ služi kao potencijalna alegorija.
Srećom po mene, Pedro Pascal je Bog i gledam ga u „The Mandalorian“ i kad mu samo čujem glas, a moram da priznam da je tokom devet epizoda i Bella Ramsey pokupila sve moje simpatije kao jedno „dete sa šarmom devedesetih“ slučajno zatečeno u svetu par dekada kasnije. U toj dinamici u kojoj je Joel, paradoksalno, više „woke“ nego Ellie (koja sem seksualnog opredeljenja ima više zajedničkog sa „Clintom Eastwoodom“…) mi zapravo vidimo kako se dva različita koncepta života „funguski“ uvlače u svakog od njih i lagano ih menjaju u istu stvar- dva bića sposobna za empatiju, bliskost i ljubav prema bližnjem svom. Jer „nikog drugog više nema“.
Nastaviću da gledam, jer „nedeljom uveče“ HBO je odomaćen već decenijama i zato što sam i jedanaest sezona „Walking Dead“.
Bonus video: Trejler za seriju „U zagrljaju Crne ruke“
