"Ništa nije strano kao bliska prošlost": Vesna Goldsvorti gostovala prvi put u Crnoj Gori

Moderatorka večeri je bila profesorka Božena Jelušić koja je na početku kazala da je Vesna Goldsvorti literarni Novak Đoković i ponos na ovim prostorima, što je prisutna publika nagradila aplauzom.Gošći se dopalo šaljivo poređenje, pa je otkrila da je gledala finalni meč na Vimbldonu:- Gledala sam meč u jednoj kafani u zapadnom Londonu i mislila sam da će biti mnogo naših ljudi, a zapravo je bilo puno Bugara. London je potpuno iščašeno mesto.

Jelušić je zanimalo na kom je jeziku počela da piše, parafrazirajući Sartra “ne zato što je imala nešto da kaže već zato što je to morala reći na određeni način”. Spisateljica je odgovorila da je razlog njenog pisanja na engleskom, vreme kada je otišla za Veliku Britaniju:- Ponekad mi se čini da ništa nije strano kao bliska prošlost. Sredina osamdesetih je bila neko vreme pre ogromne tehnološke revolucije. Kada sam otišla u London i nastavila da pišem poeziju, ja sam svoje radove nastavila da šaljem Jugoslovenskoj periodici, čak sam i intervjuisala neke engleske književnike za zagrebački Kvorum, trudila sam se da održim tu vezu, ali je veza bila bolno spora. To je vreme kada nije postojao internet, već sve šaljete poštom i mesecima ne znate da li je nešto objavljeno. Veze su bile spore, i to vreme opisujem u “Gvozdenoj zavesi”. Tu je čovek stranstvovao mnogo više i bio odsečen od maternjeg jezika, a samim tim se postepeno uključite u drugi jezik. Mene često nazivaju bilingualnim piscem, ali to podrazumeva potpuno paralelno postojanje dva jezika u glavi pisca. To u mojoj glavi nije baš tako, neke stvari znam samo na engleskom, dok neke druge znam samo na srpskom. Nesavršen postaje i jedan i drugi. U poslednje vreme sam počela više da pišem na maternjem jeziku, jer sam se plašila da ga ne izgubim.Govoreći o jeziku i pisanju, Goldsvorti je kazala da su glagoli mnogo suptilniji na slovenskim jezicima u odnosu na engleski.- Znate, kada kažete trčim, potrčim, zatrčkavam i slično. To sve na engleskom ne možete bez predloga i tu postoje razlike. Što se tiče translingvalnog pisanja, ja sam sasvim slučajno tu bila neka vrsta avangarde pišući “Solunskog anđela” na dva jezika paralelno. Jedan student je radio doktorat baziran na mojoj zbirci poezije što je zaista neverovatno s obzirom da je ona tanušna, ima nekih 45 strana, dok je doktorat tri puta duži od same zbirke. Kada govorimo o pisanju na maternjem jeziku i jeziku koji steknete, tu je razgovor književnika ogroman. Postoje književnici poput Danila Kiša i mnogih mojih prijatelja. Ja se sećam Aleša Debeljaka, slovenačkog pesnika, koji se vratio iz Amerike u Sloveniju, jer je smatrao da ne može da piše osim u okruženju maternjeg jezika, da je nemoguće postići tečnost na drugom jeziku. Onda postoje pisci kao što je Nabokov ili Beket koji smatraju da je pisanje na novom jeziku oslobađanje od nekih tabua. To je za mene bila velika stvar, jer kada sam pisala memoare “Černobiljske jagode”, u prvom poglavlju sam rekla da ne želim da knjiga ikada bude prevedena na srpski. Napisala sam to da bih izvukla sebe iz nekih kočnica koje bih imala dok sam pisala o ličnim stvarima - rekla je Goldsvorti i dodala da su brzina, elan i strah zapravo iskustvo pisanja na drugom jeziku:- Strah stalno postoji. Trebalo mi je dve decenije da prestanem da konsultujem ljude oko sebe o nečemu što sam napisala i da počnem ja njih da savetujem.

Roman “Gorski” je jedini koji je i prevela, a sad je otkrila da joj je trebalo jednako vreme za prevod kao za pisanje.- Ne samo zbog necenzurisanih scena seksa, već i zbog odluka koje morate da donesete na srpskom jeziku koje u engleskom ne postoje. Tu je jedan pripovedač, Beograđnanin koji beži od mobilizacije i on se druži sa bogatim Rusom. U kom trenutku njih dvojica pređu sa “ti” na “Vi” i obrnuto. To u engleskom ne postoji i to je samo mali primer, a u romanu ih je bilo mnogo. Imala sam osećaj da ga ponovo pišem i pomislila sam kako to ne bi bila ista knjiga da sam je pisala na maternjem jeziku.Moderatorka je kazala da se, čitajući tri romana Vesne Goldsvorti, može reći da je reč o autorki koja se čvrsto drži priče, veruje u snagu dobre priče, da su njeni junaci odlično karakterizovani, da ima uspešnu motivaciju njihovih postupaka i kada se dođe do završetka da je potpuna anglosaksonska autorka. Goldsvorti ja rekla da je “Njujorker” početkom marta za nju pisao da je površinski balkanski pisac, a da u stvari mnogo više liči na Margaret Drebl i Džordž Eliot.- To je tačno, to sam usvojila i primetila pišući svoje memoare, pre nego su mi romani pali na pamet. Pokušala sam da počnem hronološki i shvatila da mi je to jako dosadno. Onda sam počela od sredine svog života, a zatim sam ukrštala periode kao da pišem roman. Ništa nisam izmislila, samo sam ukrštala događaje i to je bio prirodni instinkt koji je kod anglosaksonaca veoma jak. Prvenstvena želja im je da vas zabave, ma koliko duboko bilo to o čemu su pisali.

Govoreći o romanu “Gvozdena zavesa” i junakinji Mileni, Jelušić i Goldsvorti su se dotakle ideja greha i hibrisa.- Hrišćanski greh se razlikuje od grčkog hibrisa u smislu da hibris može biti preteranost u bilo kojoj osobini. Ako ste preterano lepi i samopouzdani, to nije greh u hrišćanskom poimanju. Greh je taština, a ne samopouzdanje. Milena ima taj hibris, a ne greh. Ona je preterano samopouzdana. Posebno su američki čitaoci reagovali protiv nje zbog samopouzdanja, a ja sam je namerno pisala takvu. Ona je puna sebe i hladna, zato je njena kazna upravo kazna grčke tragedije a ne hrišćanske kakvu, na primer, vidite kod Šekspira - kazala je Goldsvorti i objasnila da s razlogom nije smestila radnju svog romana u određenu istočnoevropsku zemlju već u zemlju koja ima mešavinu svega.Roman sam videla, nastavila je književnica, kao "Ruritanija" uzvraća udarac.- Englezi su decenijama, od početka 19. veka tako bezbrižno pisali te romane smeštene u izmišljene istočnoevropske zemlje. A ti romani su, možda to i znate iz moje “Ruritanije”, uticali na način na koji Zapad nas vidi. Recimo, ako Agata Kristi putuje iz Londona za Bagdad pa prođe kroz Vinkovce pet puta, ona je morala da vidi da je to ravnica. Ali, kada piše “Ubistvo u Orijent Ekspresu” to su planine do neba. Nije važno što je ravnica, ona je to videla. Kada Brem Stoker piše “Drakulu” on sve to detaljno prouči, ali ima i te neke vampire koje naseljava u Rumuniju. Ja sam radila konsultacije za rumunsku Vladu u trenutku tranzicije na temu “Šta raditi sa Drakulom”. Zvuči kao neozbiljno pitanje, a u stvari je krajnje ozbiljno jer njima dolazi na desetine hiljada turista koji traže da vide nešto što ne postoji. To je način na koji zapadna mašta menja istočni svet, nešto je banalno i veselo, a nešto ima žestoke političke posledice. U “Gvozdenoj zavesi” sam namerno uradila nešto suprotno i Englesku predstavila onako kako bi nekakav pisac “Ruritanije” u svoje vreme to radio.

Goldsvorti je rekla i da je jako zanima koncept sudbine koji je ona preuzela iz grčke drame gde postoji ideja da je nešto pisano, a mi to ispunjavamo tačno onako kako je pisano.- Meni se čini da je taj koncept sudbine dan danas bliži istočnoevropskim krajevima gde vi zaista verujete u sudbinu. U anglosaksonskom svetu to ne postoji, tamo svaki čovek stvara svoju sreću, ali do neke preteranosti. I zato oni imaju milione onih knjiga za samopomoć jer veruju da ako nešto stvarno želite, to će vam se i ostvariti. Malo morgen, što kažu narodski. Tamo vas navedu da mislite da vi sami svime možete da upravljate, da je slobodna volja kruna svega. Ako ne uspete, problem je u vama, a ne u sistemu. U “Gvozdenoj zavesi” ja ispitujem koncept sudbine, ali i koncept slobode – objasnila je spisateljica koje bila zasuta pitanjima publike.Bonus video: Vesna Goldsvorti i Ljiljana Kapor - Danas je svaka lična priča politička

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vesnagoldsvortiiljiljanakapordanasjesvakalinapriapolitika-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3335304"]