0
"Otišao je Đole". Čuo sam zaprepašćenje u sopstvenom glasu. Mada se znalo da je Balašević, zbog upale pluća i koronavirusa, u bolnici, i mada je virus tih dana kosio naročito snažno, na takav ishod nisam ni pomišljao, piše Ivan Ivačković u knjizi "Panonski admiral".
Knjiga „Panonski admiral“ popunjava veliku prazninu u domaćoj muzičkoj literaturi. To je, naime, prva knjiga o Đorđu Balaševiću. Pisana je skoro tri godine i analizira Balaševićevu diskografiju i njegovu umetničku karijeru, od kraja sedamdesetih godina, kada se pojavio na jugoslovenskoj muzičkoj sceni, pa sve do 2021, kada je tragično preminuo od posledica koronavirusa.
Osim što detaljno govori o Balaševićevim izuzetnim dostignućima u poeziji, kao i njegovom uzbudljivom i uspelom oprobavanju u čitavom nizu muzičkih žanrova, knjiga prikazuje i objašnjava društvene i političke okolnosti u kojima su Balaševićeve pesme nastajale. Njegov rad neodvojiv je od njegove borbe za ljubav i toleranciju među ljudima, a neke od njegovih najboljih pesama iznikle su iz tragedije koja je devedesetih godina zadesila bivšu Jugoslaviju.
Uz sve to, knjiga „Panonski admiral“ puna je ličnih i generacijskih uspomena na Đorđa Balaševića iz pera Ivana Ivačkovića, novinara i kritičara koji je u proteklih četrdesetak godina potpisao više od dve hiljade tekstova u većini važnih listova u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji. Objavio je sedam publicističkih knjiga, jedan roman i jednu pesničku zbirku. Za knjigu „Kako smo propevali“, o muzici bivše Jugoslavije, dobio je nagradu „Desimir Tošić“.
Ljubaznošću autora i izdavačke kuće „Laguna“ donosimo nekoliko odlomaka iz knjige „Panonski admiral“:
U petak, 19. februara 2021, u kasno popodne, moj mobilni telefon najednom je počeo da se puni porukama.
Otvorio sam prvu i saznao da je zauvek otišao Đorđe Balašević. Preda mnom, na radnom stolu, stajala je sveska u kojoj sam, preslušavajući njegove pesme, zapisivao beleške za ovu knjigu. O pesmama i pločama nisam pisao redosledom kojim su objavljivane, niti sam, sve do jeseni 2019, pisao redovno.
Panonski admiral je nastajao polako, godinama. Kad sve završim, mislio sam, lako ću poređati tekstove tako da odgovaraju hronologiji. Važnije mi je bilo da pratim osećanja i raspoloženja. Bio sam njihov daktilograf, ona su odlučivala o kojoj Balaševićevoj pesmi ću pisati. U petak, sveska je bila otvorena na stranici na kojoj je pisalo „Kad odem…“.
Ostavio sam svesku otvorenom. Nisam ni taknuo brdašca novinske hartije – Balaševićeve intervjue i tekstove o njemu – kojima je sto bio prekriven. Ustao sam i pošao ka drugoj sobi, da kažem mojoj ženi Sanji šta mi je javljeno. Rekao sam kratko: „Otišao je Đole.“ Čuo sam zaprepašćenje u sopstvenom glasu. Mada se znalo da je Balašević, zbog upale pluća i koronavirusa, u bolnici, i mada je virus tih dana kosio naročito snažno, na takav ishod nisam ni pomišljao. Đoletov nestanak bio mi je nepojmljiv. Poznavali smo se trideset pet godina i, da se pozovem na njegove reči o Miki Antiću, nisam stekao utisak da je od onih koji umiru.
Javile su se stare slike. Prva preslušavanja Balaševićevih ploča s kraja sedamdesetih, seta i smeh na koncertima iz osamdesetih, odupiranje tiraniji i ratu na njegovim nezaboravnim večerima u Sava centru tokom devedesetih. Ceo jedan život kroz niz pesama uz koje smo bolje razumeli sebe i svet oko nas, kroz stihove o ljudskoj prolaznosti i melanholiji starenja, stihove ličnih i zajedničkih nespokoja, stihove radosti, sete, ljubavi, usamljeništva.
U vreme Balaševićeve prve slave, Sanja i ja smo bili tinejdžeri koji su se već dobro poznavali i – ponekad u društvu njegovih ploča – provodili neke dane zajedno. Četiri decenije i kusur kasnije, u danu Balaševićevog odlaska, stisnuti u zagrljaju i sećanjima, zapravo vremeplovom naglo vraćeni u prošlo doba, bili smo dvoje od stotina hiljada ljudi koji su, svuda gde se razume jezik kojim je Balašević pevao, zaplakali nad njegovom, a pomalo i svojom sudbinom.
Neočekivani odlazak Đorđa Balaševića bio je prva vest udarnih televizijskih dnevnika u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji… Na nekim beogradskim televizijama ta vest bila je
važnija od ustoličenja novog patrijarha.
Te večeri i narednih dana, u Novom Sadu, glavnom gradu ove tuge, ljudi su se okupljali na Trgu slobode, palili sveće pod bronzanim nogama Svetozara Miletića, natmurenog kakvim ga je video Meštrović, odnosno večito prgavog, kakav je ostao u Balaševićevoj baladi „Novi Sad“. Tu, oko Miletića, pevane su Balaševićeve pesme. Ispred kuće porodice Balašević ostavljano je cveće, sarajevske registarske tablice, beli plišani zečevi i poruke: Vole te Split i Supetar, Nema nama jedne strane – BiH (na latinici i ćirilici), Dodao si svetu malo boje – čudo naše, Sada ti računaj na nas i druge. Novi Sad je i zvanično proglasio dan žalosti, zastave su još pre objave bile spuštene na pola koplja, a zgrada Gradske kuće, prvi put u istoriji, u znak žaljenja ostala je bez ijednog svetla. Balaševićevi stihovi osvanuli su na bilbordima i autobuskim stajalištima.
U ponedeljak uveče, na novosadskom Keju žrtava racije, hiljade ljudi okupilo se da isprati Đorđa. Grad je organizovao ceremoniju nazvanu Noć kad je Đole preplivao Dunav. Balaševićeve pesme izvodio je hor Srpskog narodnog pozorišta. Ribarske barke sa bakljama plovile su u njegovu čast, lampioni su puštani ka nebu, kej je bio posut ruzmarinima i ružama, a na zidine Petrovaradinske tvrđave projektovana je hologramska slika s jednog od Balaševićevih koncerata: Đole, zanet muzikom i osećanjima, žmureći, podiže ruku. Slična slika bila je projektovana u Sarajevu, po celoj širini Gradske vijećnice. Videli smo je i u Mostaru, tik uz obnovljeni Stari most. Možda je bilo najdirljivije videti je na ta dva mesta. Devedesetih godina, tokom rata među jugoslovenskim narodima, Sarajevo je postalo planetarni simbol stradanja. Četiri godine grad je bio pod vojnom opsadom, zasipan granatama i snajperskim mecima. Neretko je bio bez struje, hrane i vode. Savremena istorija ne zna za dužu opsadu. Poginulo je više od deset hiljada običnih ljudi, civila, među njima oko hiljadu šeststo dece. A granatiranje i rušenje mostarskog Starog mosta jedan je od najtužnijih prizora jugoslovenskog rata. Jer, taj most, sazidan iznad Neretve sredinom šesnaestog veka, nije samo arhitektonsko dostignuće izuzetne lepote, nego i simbol spajanja različitih zajednica. Zato je rušen. Nije to bio običan vojni napad, nego je rušena civilizacijska tekovina tolerancije i zajedništva među narodima. Otud je bilo lepo videti tamo sliku pomiritelja kakav je bio Đorđe Balašević.
Kada je taj pomiritelj otišao, u Beogradu – sa neprijatnim zakašnjenjem u odnosu na druge gradove – ljudi su se okupljali, palili sveće i pevali „Slovensku“ ispred Doma sindikata i „D-moll“ ispred Sava centra. To su dva mesta na kojima je Balašević održao gotovo sto pedeset rasprodatih koncerata; od toga u Sava centru čitavih stotinu trideset. Više nego bilo ko i bilo kada u jednom gradu i jednoj dvorani, ne samo kod nas. Ali, februara 2021, Beograd u kojem se sve to događalo gotovo da više nije postojao. Balaševićeva publika se dobrim delom odselila. Oni koji su ostali, živeli su u nečemu nalik na lošu beskonačnost. Postali su utučeni, demoralisani. Duh Beograda toliko se promenio da se odocnilo s oproštajem od čoveka na čije su koncerte hrlile desetine hiljada ljudi.
Da se i ne pominje kako je na tom oproštaju bilo višestruko manje sveta nego što bi bilo pristojno. Zagrepčani su pak Balaševiću ispunili jednu staru želju: u Ilici, glavnoj zagrebačkoj ulici, pojavio se ćirilični natpis Bećarac. Balašević je u pesmi „Stih na asfaltu“ iz 2000. godine pevao o svojoj želji da tu reč, u toj ulici, našvrlja na ćirilici. Posle njegovog odlaska, legendarni fudbalski trener Ćiro Blažević poručio je da „cijela Hrvatska plače na ćirilici“. Pred zagrebačkim televizijskim kamerama pričalo se zagrcnutim glasom. U glavnom gradu Hrvatske pevana je pesma „Ne lomite mi bagrenje“, inspirisana srpskim stradanjem na Kosovu.
U Zrenjaninu, rodnom gradu Olivere Olje Balašević, Đorđeve supruge, otvorena je knjiga žalosti. Na železničkoj stanici u Puli poređani su nizovi sveća. Pulska Arena je – u času u kojem je na novosadskom Gradskom groblju porodica Balašević ispraćala Đoleta – otključala svoje ulaze građanima. Omogućila im je da se oproste od njega tu, na mestu na kojem su doživeli neke od najlepših trenutaka s njim. Peristil u Dioklecijanovoj palati u Splitu bio je ispunjen ljudima koji su pevali „Vasu Ladačkog“, „Protinu kći“, „Devojku sa čardaš nogama“ i skandirali: „Đole! Đole!“
Stotine sveća gorele su u Osijeku. Na Cetinju, ponosno se širio veliki transparent zahvalnosti. U Skoplju su se na videobimu smenjivale Balaševićeve fotografije, dok su sa ozvučenja, postavljenog pred mnoštvom okupljenog sveta, puštane njegove pesme. Paljene su sveće ispred Gradske kuće u Nišu, a jedna škola nadomak tog grada objavila je da će zasaditi šezdeset osam bagremovih sadnica – Balašević je preminuo u šezdeset osmoj godini – i da će taj deo dvorišta nazvati Đoletov park. Desetak dana posle toga, objavljeno je kako je toliko bagremova zasađeno pored jedne osnovne škole u Somboru. Još kasnije, u maju, na Balaševićev šezdeset osmi rođendan, u Podgorici je otvoren park nazvan njegovim imenom.
U počastima i opraštanjima od Balaševića podjednako je bilo neverice i srdžbe na sudbinu.
Među mnogim učesnicima javnog života koji su govorili o njegovom nestanku, nevericu je najtačnije opisao filmski režiser Rajko Grlić. „Nijedan čovek nije spreman na smrt Đorđa Balaševića“, rekao je on.
Gitarista Vlatko Stefanovski izgovorio je tri jednostavne, istinite reči: „Pesnici ne umiru.“
Najzad, u svim spontanim a cappella horovima po gradskim trgovima, naša nekad zajednička zemlja, Jugoslavija, ujedinjena u žalosti – još je samo umetnost i žalost ujedinjuju – po ko zna koji put je umrla i u isti mah, makar nakratko, vaskrsnula. Manje onakva kakva je bila, a više onakva kakvom smo je stvorili u sećanjima. Godinama tumaramo po privatnim muzejima uspomena. Šminkamo, ulepšavamo Jugoslaviju, da bude još skladnija, još doteranija kad je naredni put, obilazeći bolju prošlost, u mislima posetimo. Zamišljamo da je u njoj živeo jedino onaj „treći, paralelni narod“, kako ga je Balašević nazivao. Narod čiji se pripadnici i danas u svakom pogledu dobro razumeju, narod kojem ne treba prevoditi Balaševićeve pesme s jednog jugoslovenskog jezika na drugi. Narod koji nije zatočenik svojih predaka; koji naslage prošlosti ne doživljava kao rampe spuštene pred budućnošću. Narod koji je, ne želeći da bude talac istorije, mogao da produži zajednički život na civilizovan način kada je istekao rok komunističkim parolama o bratstvu i jedinstvu. Narod razboritih ljudi, narod koji je hteo da drži korak sa svetom dok je svet još nečemu vredeo, narod koji razlike vidi kao obeležje ljudskog bogatstva, pa im se raduje.
Žaljenje tog naroda za Balaševićem ponegde je bilo pomešano sa žaljenjem za Jugoslavijom. Ponegde, opet, nije imalo nikakve veze s tim, sa jugonostalgijom. Ali je svuda pokazalo da zaista postoji Jugosfera, kako ju je desetak godina ranije nazvao britanski autor Tim Džuda. Jugoslavija, pa i Džudina Jugosfera, nekima su trn u oku, drugima inspiracija.
U svakom slučaju, ljudi sličnog duha, ljudi naklonjeni istim vrednostima, u momentu Balaševićevog odlaska osetili su potrebu za zajedništvom. Ako im je tih dana išta moglo goditi, onda je to bila potvrda da ih još ima na svim stranama bivše domovine.
U Jugoslaviji je – videlo se to kad je spao njen sjaj – bilo i drugačijih. Nisu činili većinu, bar ne odmah. Ali bilo ih je dovoljno da, podstaknuti i organizovani od političkih elita, poraze Balaševićev „treći narod“.
Sutra: Đoletov odlazak, uz Titov, najveća je tuga Jugoslavije (2)
Bonus video: Premijera neobjavljene Balaševićeve pesme
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
