6
Na pitanje koja njegova pesma najbolje opisuje aktuelni trenutak naših života, Nikola Vranjković bez mnogo premišljanja bira "Fotelju". Ali, on vreme vanrednog stanja nije proveo u fotelji - u razgovoru za portal Nova.rs otkriva kako ga je nadvladao.
Ne vraća mu se u gradsku gužvu kaže, ali nedostajalo mu je „da provodi noći na vodi jer se kad izađe na Dunav već oko 16h osećao kao da je pobegao iz zatvora“. Nedostajalo mu je da putuje. Nedostajalo mu je i da svira „sa živim bubnjarem“, ali uskoro ćemo ga ponovo videti na sceni – Nikola Vranjković zakazao je za 27. jun koncert u novoj bašti kluba Fest.
Kako će izgledati ta svirka?
– To ćemo da saznamo kad počne, iz prostog razloga što Fest nije do sada organizavao otvorene koncerte. Koncert mora da se završi do ponoći, tako da će i početi na vreme, u 21h. Pre nas sviraju „Brade“ u 20.30. Prvi put sa nama kao novi bas gitarista svira Miroslav Uzarević, nekad gitarista meni dragih bendova Goribor i Novembar. Nadam se da će biti lepo vreme i da nam se neće desiti da dan pred koncert uvedu vanredno stanje kao pre tri meseca pred koncert u Božidarcu koji smo pomerili za jesen.
Kako je na tebe delovalo vanredno stanje i cela priča s koronavirusom?
– Trudio sam se da ne učestvujem kad god ne moram. Cela ta medijska ludnica… Prošao sam tu školu tokom bombardovanja u mladosti. Za vreme bombardovanja sam jedno vreme sve pratio, nervirao se, strepeo kao da ja mogu nešto da promenim ili utičem na nekog. Posle skoro mesec dana došao je Kojot (Eyesburn) kod mene da uzme miks pesme „Šejn“ koju smo u to vreme snimali i pitao me onako opušteno sa vrata: „Brate kako ide ovo bombardovanje? Ne pratim“. Sutradan sam otišao u Krčedin i ostao tri meseca. Što se situacije sa koronom tiče, na selo sam otišao odmah, bukvalno posle par dana i ostao sve vreme… Do kraja prvog dela.
Šta si radio tamo?
– Popravljao sam sa ćerkom jednu staru ljuljašku i klackalicu, lepio pločice sa komšijom, ložio sam dve peći na drva svaki dan, sadio povrće, išao na pecanje, pravio neke skice i demo snimke za nove pesme. Palio sam vatru napolju noću i gledao u nju… Nije radio televizor. I, naravno, svaki dan sam pio fantu i ozonorao sam krv redovno celoj familiji.
O čemu si najviše razmišljao gledajući u vatru?
– Razmišljao sam o tome koliko sam vremena u životu potrošio na gluposti i na neke nebitne ljude i kontaktirao sam samo sa onima do kojih mi je stalo. O tome da moram da iskopam bunar što pre. O tome da sve ovo treba shvatiti kao opomenu, spremiti sklonište i imati plan B, jer je nekima ovde i u svetu život postao vrhunska zajebancija, a nekima hod po trnju. A valjalo bi da ne bude ni jedno ni drugo. O tome da će se otkazati Swans u Budimpešti, Deftones u Zagrebu i naš nastup sa Wovenhandom u Kotoru. Sve u svemu, važno mi je bilo da moje dete ne primeti da se u svetu velikih dešava nešto neobično.
Pročitajte još:
Zašto nam se ovo desilo?
– Mi ne znamo šta se desilo. Ako pogledamo u svet videćemo da najveće kabadahije i nasilnici trenutno izgleda ne mogu da nađu nijednu zemlju na svetu koju bi proglasili za teroristicku ili diktatorsku i da onda na miru istresaju bombe i ubijaju ljude dok sve ne sravne sa zemljom i ne potroše zalihe oružja da bi mogli da proizvode novo, a treći svetski rat im još nije u interesu. Iz tog razloga kao da smo svi na planeti prinuđeni da čekamo šta će da smisle po tom pitanju, a neki i da se nadaju da baš njima neće oboriti putnički avion ili baciti bombu na bolnicu. Da se prebrodi to vreme dobro dođe i poneki virus zbog kojeg male privatne porodične firme, razni umetnici, ljudi zaposleni u rental kompanijama, turizmu i milioni drugih ostaju bez prihoda za život, a i usporava emigrante na putu ka slobodnoj Evropi. A što se tiče zemlje u kojoj 80 odsto ljudi ne zna ko su bili Dejvid Bouvi i Kris Kornel ili im eventualno nešto iz podsvesti govori da su to poznati učesnici Imaginarijuma ili DJ-evi, mislim da u njoj sve ide svojim prirodnim tokom i da nema nikakvih iznenađenja. Istina je da to kulturno nestajanje ide prilično sporo, ali se mora reći da se obavlja vrlo profesionalno. Zoki Galaxy ili Mira Xperia bi možda mogli da predstavljaju zemlju na Evroviziji sledeće godine ukoliko to hodočašće koronavirus ili neki dobri ljudi sa poštenim namerama do tada ne ugase.
Jesi li napisao neku pesmu o tome? Na čemu trenutno radiš?
– Uglavnom sam završavao demo snimke za neke pesme za koje sam konačno imao dovoljno vremena i koncentracije, popravljao neke tekstove i napisao nekoliko novih. Trenutno miksam živi album snimljen u decembru prošle godine na našem koncertu u Kombank dvorani. Miksamo ceo koncert što znači da će album trajati preko tri sata. Izaći će za Multimediju, pred zimu kao trostruki CD.
Tvoja muzika je, bar nekima od nas, zvučala kao moćan saundtrek za period koji smo prolazili. Koju bi stvar ti izvukao kao najreprezentativniju za trenutak u kojem smo se zadesili?
– Mislim da je pesma „Fotelja“ koja i otvara album „Veronautika“ vrlo prikladna.
Zašto?
– Možda zbog poslednje strofe: „Neki dani nekad liče. A poneki malo više. Nova krv, a stoput ispričane priče. Svoju prošlost bi da isperu pre kiše…“
Šta ti slušaš ovih dana?
– Marka Kozeleka, stalno ga slušam.
Dosta sarađuješ s mladim bendovima, na koje bi eventualno trebalo da obratimo pažnju i zašto?
– Ovi sa kojima trenutno sarađujem nisu više baš mladi bendovi, mada je to u Srbiji vrlo relativno jer je potrebno minimum dvadeset godina karijere da prestanu da te smatraju mladim i perspektivnim uglavnom oni koji ne znaju ništa o tebi, ali im dužnost nalaže da te negde najave ili obave kraći razgovor sa tobom. Što se tiče onih baš mladih, Vizelj je perfektan bend. Gledam ih kad god mogu.
Pročitajte još:
Kakva nam je energija potrebna kao društvu?
– Električna, iz derivacionih mini-hidroelektrana, jer tako smo u mogućnosti… Prenoćio sam na Tisi na brodiću pre nekoliko dana. Tisa je cvetala. To je neverovatan prizor. Hiljade prelepih insekata koji svuda oko vas izlaze iz vode i poleću u svoj kratak život. Pažljivo sam posmatrao reku, ima nekoliko sjajnih mesta gde bi ceo tok mogao da se stavi u jednu ogromnu metalnu cev i da se u njoj pravi neka mala zanemarljiva količina struje, zbog koje bi nam ubrzali pristup evropskoj uniji sa 2078 na 2047. Mogao bi da se ostavi neki potočić sa strane kao biološki minimum, pa da u njemu plivaju ribe i plove brodovi, ali nije obavezno jer ribe žive i u ribnjacima, a brodovi bi mogli na tim delovima da se prevlače i lokomotivama kao na Đerdapskoj klisuri nekad… Bitna je metalna cev. U našim krajevima je to oduvek važan istorijski činilac. Inače, kakvo društvo – takva i energija.
Koji dan nikad nije došao, a trebalo bi?
– Kako sada stvari stoje u svetu – smak sveta.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
