7
Ukoliko imaš poriv da se izražavaš kao umetnik, moraš da budeš osetljiv na događanja, okolinu, i ono što izađe iz tebe je poriv samodobrane i zaštite, kaže za Nova. rs Nikola Čuturilo Čutura povodom svog novog albuma "Priče iz Depoa" koji će biti objavljen na jesen, a koji je najavio baladom "Sanjam te".
Nikola Čuturilo (59) prisutan je na muzičkoj sceni još od sredine 70-ih godina prošlog veka kada je svirao u bendovima “Kredit“ i “Bicik“,l a potom je postao član čuvenih „Silueta“. Prelazi u grupu “Zamba” sa kojom objavljuje LP “Udarac nisko“. Godine 1984. svira sa “Električnim orgazmom”, kada posle turneje postaje član “Riblje čorbe“ po odlasku Momčila Bajagiće Bajage. Četiri godine kasnije započinje solo karijeru, formira svoj „Laki bend“ i objavljuje prvi album „9 lakih komada“. Slede albumi „Raskrsće“ i „Rekom ljubavi“, kada U London odlazi 1991. gde je snimio četvrti album I. D. Po povratku u Beograd 2006. snima „Nemir“.
Prošlo je devet godina od vašeg studijskog albuma „Tu i sad“.
– Napravio sam dugu pauzu. Mogao bi se steći utisak da sam bio neaktivan, ali mnogo toga sam uradio. Imao sam tri autorske pesme koje sam pustio na jutjubu, uradio sam album za dečji hor „Kolibri“, dve oficijelne himne za Unicef povodom obeležavanja 30 godina donošenja Povelje o pravu deteta. Pomagao sam YU grupi oko njihovog albuma, uradio dosta tekstova, pa Dejanu Cukiću, „Kerberu“, uradio sam dva nastavka serijala na RTS za „Nebojša Čelik šou“, i još mnogo toga. A sve vreme sam imao većinu ovih pesama u nekoj formi koje će biti na „Pričama iz Depoa“.
Šta je nedostajalo da se kockice slože i da im se posvetite?
– Falio je trenutak. Kad se dogodila pandemija, zatvaranje, pitao sam se šta ću od sutra da radim. I samo se nacrtalo, da završim svoje kompozicije. Trebalo mi je da budem sprečen da radim bilo šta drugo, a što je bilo nužno jer treba plaćati račune, da bih mogao da se posvetim ovom autorskim projektu. Jer, u mojim godinama vreme je zaista najskuplje. Zvuči suludo i šašavo, ali pandemija mi je pomogla u tome. To je fakat. Onog trenutka kada nam je uvedeno ograničeno kretanje, ja sam se povukao u svoj Art Depo jer je bio prazan pošto ništa nije moglo da se radi i bio potpuno posvećen svojim pesmama koje su me čekale da ih realizujem.
Već je moglo da se načuje da ste uradili izuzetan album.
– Nikad spremniji nisam ušao u studio, sa nekih 15, 16 pesama od kojim sam posle napravio izbor za album. Nekako je sve odjednom išlo lakše. Posebno i zato što je uz mene bio moj stari-novi producent Vlada Negovanović sa kojim sam uradio najvažnije stvari u životu, prva dva albuma. Uželeli smo se zajedničkog rada i to je teklo „bez gledanja“. Znali smo šta tražimo, šta je estetika kojoj težimo, imam sjajan bend i hteo sam da bude dobro ozvučen bez ikakve šminke. Jer, imali smo nekoliko vrhunskih gostiju, iz Big benda Ivana Aleksijevića Pančevca, fantastičnog pijanistu koji je svirao na tri pesme i trubača Marka Đorđevića, Nevena Filipović peva prateće vokale, kao i Dejan Cukić i Miroslav Cvetković Cvele, tu je i legenda Pera Džo koji je na svakom mom albumu upisan.
Iznenadili ste publiku sa prvim singlom „Sanjam te“. Dugo niste imali ljubavne pesme?
– Dogodile su se, i ranije bih ih pisao da su došle ali nisu. Dobro je da su tu, volim takve pesme, ali nikad nisam umeo da ih pišem dok se ne dogode. Tako je i sa svim drugim, nemam ideju da pišem nešto ako me ne povuče. Isto je i s angažovanim tekstovima, naiđe trenutak koji kod mene krene da kulja, da se krčka, proganja, i onda to pustim iz sebe. Ponosan sam na činjenicu da kada mi neko iskopa pesmu „Neko kao ja“, koja je bila propraćena 2014, čiji tekst je i danas aktuelan. Nažalost, neke stvari se ne menjaju, ali ukoliko pogodite u metu, onda traju drugo. Pre svega, ukoliko imaš poriv da se izražavaš kao umetnik, moraš da budeš osetljiv na događanja, okolinu, i ono što izađe iz tebe je poriv samodobrane i zaštite. Mogao bih na svako pitanje da odgovorim nekim stihom i sa prošlih i sa ovog albuma.
O čemu pričaju “Priče iz Depoa”?
– One su sabran svet u meni i oko mene. I kroz stihove i kroz muziku. Ne verujem u inspiraciju koja se čeka, nego u predan rad i posvećenost. Inspiracija dođe u međuvremenu. Proganjale su me ove numere, čekao sam taj trenutak i on mene. Iako ne mogu da sakrijem bes i gorčinu koju osećam, na ovom albumu ima i humora i ljubavnih pesama, miks. Ja sam ipak optimista, iskreno volim život i privatno pokušavam da utičem na ljude u svom okruženju da ne uzimaju ništa za dato, svaki dan je blagodet koliko god teško bilo. Pa samo u ovom periodu koliko dragih i bliskih ljudi smo svi izgubili. I svako od nas se pita šta se dogodilo sa empatijom i kako funkcionišemo u čitavom ovom ritmu užasnih događaja. A verujem da se radi o prirodnoj samoodbrani, čovek ima potrebu da se zaštiti da bi uopšte opstao. Kada pomislim koliko je izuzetnih autora za kratko vreme nestalo, shvatiš da nemaš taj kredit da ovaj dan proćerdaš nego da treba nešto da napraviš za okolinu, za bližnje, za sebe.
A koji je to trenutak bio presudan u vašoj karijeri da napravite korak više i da se ostvarite kao autor?
– Ja sam bio gitarista i bio sam u tom koloseku mnogo srećan. I kada sam došao u „Čorbu“, imao sam nepune 22 godine, Bora je video da nešto pišem, stvaram, i rekao je: „Sedi, radi, donesi da vidimo“. On me je direktno ohrabrio i zahvalan sam mu na tome. Braća Jelić su nam u to vreme tehnički radili turneju a kako su rešili da se vrate na muzičku scenu sa novim albumom pitali su Boru da im pomogne, a on je rekao: „Evo vam Nikole“. Tako sam napisao pesme „Mornar“ i „Dunavom šibaju vetrovi“ i osetio da mogu to da radim, da mogu da uđem u sebe i kopam po sebi i dogodilo se da kroz sviranje izađe strofa, stih… Pisao sam za Jeliće jer su mi bili kao familija, za Dejana Cukića koji mi je jedan od najboljih prijatelja, za „Kerber“ koji volim, sporadično za Tanju Banjanin. Radio sam mnogo songova za serijale, posebno dečje, sada radim jednu seriju gde je EU pokrovitelj i to će biti na jesen. Mnogo poslova sam odbio iako su bili dobro plaćeni, ali nisu bili „moj rukav“. Biram i znam šta mogu i šta me ispunjava.
Živeli ste u Londonu 13 godina. Da li je bilo teže otići ili vratiti se?
– Teže je bilo otići jer ideš u nešto potpuno nepoznato. Nisam više imao stomak da živim ovde i to ne krijem. Ali, nisam imao ni predstavu ni ideju koliko treba da ostanem, ni da li ću se baviti muzikom. I imao sam fazu kada sam mislio da treba da prestanem da se bavim muzikom i razboleo sam se zbog toga. Ti si stranac bilo gde na planeti ako svoje najiskrenje želje i najčistije ambicije da se ostvariš ne možeš da sprovedeš u delo zbog aktuelne konstelacije događaja. Mislim da čovek treba da se ostvaruje kad je mlad, pun energije i ljubavi, nevezano za granice, nacije, vere, svet je tvoj.
Na čelu ste Upravnog odbora SOKOJ-a. Šta vam je želja da postignete kao organizacija?
– U SOKOJ-u su vrlo ozbiljni ljudi koji imaju relevantne karijere a koji su spremni da se potroše za opšte dobro, ma kako to ofucano zvučalo, mi to stvarno radimo i glavna vizija je da kao organizacija autora napravimo sistem koji će funkcionisati negde u ravni sa sistemima koji godinama funkcionišu u Evropi. Obeležavanje 70 godina SOKOJ-a smo pomerili jer nisamo mogli da slavimo zbog ove situacije. Uradili smo lepu monografiju i nadam se da ćemo na jesen organizovati akademiju i snimiti dokumentarni film i nešto ćemo uraditi povodom sećanja na kolege koje su nas napustile. Izgubili smo sa pandemijom 11 članova i to je zastrašujuće. Neće to biti klasična komemoracija nego nešto posebno što zaslužuju.
Sada kada su “Priče iz Depoa“ kompletirane, u kakvom ste raspoloženju?
– Srećan sam što sam konačno svoje pesme uspeo da saberem i dobio sam miran san. Stojim iza svake reči i note, a pesme će naći svoj put. Neizmerna radost, ne može da se meri ni sa čim.
