0
Kad se iz gungule Amsterdama vozom zaputite na istok Holandije, maltene tik uz granicu s Nemačkom, sačekaće vas neobični prizori.
Ako je odredište najstariji holandski grad Najmegen (Nijmegen), kao što je meni bio, prvo što će vas sačekati tamo jeste tišina, osećanje mira, spokoja, reda… Nema niti jednog povišenog tona, samo ćutanje.
Ali, onda odjednom obrt. Odmah ispred stanice, uz upaljene sveće, cveće na podu, iz mraka se čuje gitara, a nekolicina njih, držeći parole, uzvikuje: „Zaustavite rat, sprečite genocid, odbranimo Gazu“. Ako dolazite u jednu uređenu zemlju iz ludila zvanog Srbija, neminovno je, nažalost, da vam kroz glavu prođe misao: „Eh, volela bih da mi je to glavni društveno-politički angažman…“ Ista misao vrteće vam se u glavi kad diljem grada docnije ugledate parole: „Stvarajte umetnost, ne rat“, „Otpor je opravdan“, „Oslobodite Palestinu, Kongo, Sudan“…
Ali, opet, posle neobično utišanog iskazivanja protesta, sledi preokret i smiraj. Jer, prvo što ćete ugledati kad izađete iz železničke stanice jeste nepregledno „skladište“ bicikala. Na stotine i stotine bicikala parkiranih pored zgrade železničke stanice mame i čekaju samo na vas… I ne samo tu, već svuda po gradu – samo bicikli, bicikli, bicikli. Ili biciklisti! Nema maltene u Najmegenu nikog ko ne vozi bicikl – staro, mlado, bogato, siromašno… Nema veze da li je tri stepena ili nula, da li lije kiša, pada susnežica, brije vetar – svi voze bicikle. I čak je sve u gradu podređeno biciklistima, imaju šire staze od pešačkih, svoje semafore, a ne dao vam bog da im zagazite u prostor. I da zakoračite na biciklističku stazu. Odmah stiže opomena!
– Živim ovde u centru grada. Mislim da sam jedini žitelj grada koji nema bicikl. Svuda idem peške – kroz smeh mi, dok pevuši uz pesmu Prinsa „U Got the Look“, priča mlađani kelner u jednom restoranu na glavnom trgu u Najmegenu. Trgu Grote Markt na kom su odavno „stigli“ Božić i Nova godina.
Jer taj trg, kao uostalom i čitav grad, ulice, zgrade, drveće okićeni su. Sa svih strana blješte ukrasne zvezdice, srca, mašnice, pahulje… Sve je, međutim, s ukusom, nema kičeraja koji je, nažalost, poslednjih godina svojstven nama.
A i kako bi drugačije bilo u gradu koji se, uz Mastriht, diči titulom najstarijeg u Holandiji. Prošle godine proslavljeno je dva veka od osnivanja grada. I, zaista, čitavo gradsko jezgro Najmegena odiše istorijom i tišinom. Grad, deveti po veličini u Holandiji s nešto manje od 200.000 stanovnika, nalazi se u provinciji Helderland koji se prostire duž reke Val, jednog od rukavaca delte Rajne.
Istorija Najmegena počinje od rimskih vremena, kada je ovde bilo odbrambeno vojno utvrđenje (Ulpia Noviomagus Batavorum). Najmegen se, u istorijskim knjigama, prvi put pominje u prvom veku pre nove ere, kad su Rimljani izgradili vojni logor na mestu gde je danas grad. Ne slučajno, jer je lokacija imala veliki strateški značaj zbog okolnih brda, s kojih se puca pogled na reku Val i dolinu Rajne. Bio je od 71. do 103. garnizon Desete rimske legije, a davne, davne 98. godine Najmegen je bio prvo od dva naselja u današnjoj Kraljevini Holandiji kojem je Rim darovao titulu – grada. Samo šest godina kasnije rimski car Trajan dao mu je ime – Ulpia Noviomagus Batavorum, ili skraćeno Noviomagus. Ali u drugoj polovini četvrtog veka rimska moć opada, te grad postaje deo Franačke.
Procvetao je Najmegen za vreme Karla Velikog, ali su ga uništili Vikinzi 881. godine. Status slobodnog grada dobio je u 11. veku i pristupio je Hanzeatskom savezu. Ovde je rođen 1165. i stasao drugi sin Frederika Barbarose, najpre nemački, a onda i rimski kralj Hajnrik Šesti, a njegov sin i naslednik dodeliće Najmegenu gradska prava 1230. godine.
Najmegen se pridružio Utrehtskoj uniji 1579, da bi ga potom osvojili Španci, a u drugoj polovini 17. veka gradom su vladali i Francuzi. Baš tada je Johanes Smetije napravio zbirku artefakata iz rimske antike, nazvanu Smetijeva zbirka.
Iako se danas u samom gradu malo toga može videti iz rimskog perioda s obzirom da su ga Amerikanci bombardovali tokom Drugog svetskog rata, februara 1944, da bi ga u septembru iste godine čak pet meseci Nemci granatirali – opet postoji nekoliko značajnih znamenitosti. Na brdu Valkhof, na obodu centra grada nalazi se kapela iz osmog veka, kao i ostaci carskog zamka, srušenog 1798. godine – Stevenskerk. Takođe, nedaleko od ogromnog kazina u Najmegenu može se videti fragment starog gradskog zida, dok se temelji nekadašnjeg rimskog amfiteatra nalaze u ulici Rembrantstrate.
Muzej Valkhof, koji je trenutno zatvoren za posetioce zbog obimne restauracije, ima stalnu postavku istorije Najmegena, uključujući artefakte iz rimskog doba.
Arheolozi su u januaru 2022. otkrili netaknutu plavu staklene činiju staru 2.000 godina. Iste godine pronađene su ruševine iz vremena pre rimskog doba koje su identifikovane kao prva sauna u kontinentalnoj Evropi stara 3.600 godina.
Jedna od nekoliko katedrala u prekrasnom gradiću nosi ime katoličkog sveca Petra Kanizija koji je ovde rođen 1521. godine. Grad je danas i poznati univerzitetski centar. Univerzitet Radboud, osnovan 1923, među 150 je najznačajnijih visokoškolskih ustanova u čitavom svetu.
Ali, nije ovaj gradić samo satkan od davnašnje istorije… Odiše istorijom, ali je ispunjen i kulturom na svakom koraku. Domaćin je brojnih festivala, od kojih se jedan književni – Wintertuin festival, na kom je gostovala i naša književnica Ljiljana D. Ćuk u okviru CELA projekta, održavao čitave prošle nedelje po 30. put.
No, iz Najmegena su i slikar Žan Malval, te čuveni srednjovekovni slikari – braća Pol, Johan i Herman Limburg. Rođeni su i školovani flamanski minijaturisti u ovom živopisnom gradu. I preci velikog Hijeronimusa Boša, kako legenda kaže, takođe su poticali odavde.
Prepun je grad muzeja, biblioteka, knjižara, galerija, teatara a jedna od dvorana koja se diči najboljom akustikom u Holandiji, izgrađena još 1915. – Concertgebouw de Vereeniging, i spomenik je nacionalne baštine, „poprište“ je koncerata klasične ali i pop muzike.
Prastaro mesto se ponosi i trivijama iz pop kulture. Naime, upravo je holandski gradić bio dom dve važne ličnosti u istoriji pop kulture. Baš u Najmegenu živela su braća Van Hejlen – Aleks i Edi. Braća koja su osnovala jedan od najznačajnijih američkih rok bendova 1972. godine ovde su proveli formativne godine života. Potonji bubnjar Aleks i Edi, koji će postati jedan od najcenjenijih gitarista svih vremena, potičući od oca, džez muzičara, u Najmegenu su načinili prve muzičke korake. I braća su ovde, u ulici Rozemarijnstraat, u kući koje je danas atrakcija za njihove obožavaoce iz čitavog sveta, živela tek nekoliko godina, do 1962. godine. Preselili su se tad s porodicom u Sjedinjene Američke Države, u Pasadenu u potrazi za boljim životom.
A odatle, iz Amerike je na proleće 1988. godine, u potrazi za mirom, baš ovde došla Nina Simon. Jedna od najvećih pevačica svih vremena živela je u Najmegenu tri godine i našla utočište. Iako joj je tad bio dijagnostikovan bipolarni poremećaj, na nagovor prijatelja Gerita de Bruina, kupila je stan tik pokraj Belvoir hotela. U mirnoj i tihoj ulici na brdašcetu s pogledom na Valbrug most i reku, pronašla je smiraj. Jer većina stanovnika Najmegena nije ni znala ko je Nina. Uprkos teškom oboljenju i terapiji koju je bila prinuđena da uzima, tri godine provedene u Najmegenu, pre nego što se preselila u Amsterdam, bile su srećne.
A danas na tom mestu, na kom je živela Nina, nema tragova da je tu nekad obitavala muzička diva. Čak više nema ni hotela, već je tu rezidencijalni objekat „Belvoir residence“. Ali i dalje je mirno i tiho… No, zato na potpuno drugom kraju grada, tik do reke, jedna ulica od 2002. nosi ime Nine Simon.
Dok šetate ulicama grada, ili kraj reke, a dolazite iz Srbije, možete steći utisak da stanovnici Najmegena, ne računajući brojne turiste koji unose larmu, žive tako normalan, pa i dosadan život. Zna se – kafica ili supica u jednom od bez bezbroj lokala, iščitavanje dnevnih novina, prizor danas tako redak, uz kolač, kratak razgovor u kafiću, pa šoping, te bioskop ili pozorište…
I povrh svega – zdrav život. Teško da ćete ovde sresti osobu koja ima višak kilograma. Onaj ko ne vozi bicikl, taj ili brzo hoda na ogromnom šetalištu kraj reke, ili vežba u teretani. Ili trči! I opet nije važno da li je sneg, kiša, vetar, minus… I ne čudi to, ako se uzme u obzir činjenica da je Najmegen još od 1925. godine domaćin „Četvorodnevnih marševa“.
Svakog jula više od 40.000 učesnika iz sedamdesetak zemalja kreće u četvorodnevne pešačke pohode. Dnevno pređu između 30 i 50 kilometara. A sve da bi propagirali zdrav život, vežbanje, sport.
I tako je, ne samo u julu, već svakog dana sve do vikenda, kad sebi daju oduška. U svakom smislu. Tad ćete u pivnicama svedočiti „vikend ludilu“. A uživanje kanabisa u jednom od brojnih kofišopova ili na ulici – podrazumeva se. Po čitav dan! Od mirisa marihuane ne možete da pobegnete nikako. I to ne samo vikendom…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
