"Ljubav nam najviše nedostaje u ovom ludom svetu": Ljiljana D. Ćuk i Lena fan Tijan očarale publiku u Holandiji

Ovo je delić priče iz zbirke "Uslovi nisu bitni" srpske književnice Ljiljane D. Ćuk koju je večeras u ispunjenoj sali LUX centra u čarobnom holandskom gradu Najmegenu (Nijmegen) pročitala - na srpskom - uglavnom holandskoj publici. Zašto?

U okviru 30. Wintertuin festivala, koji se od 24. novembra do noćas održavao u holandskom gradu, predstavljen je CELA projekat. Ovaj međunarodni projekat razvoja talenata povezuje prevodioce i autore iz 11 evropskih zemalja s ciljem da književnim stvaraocima koji rade s takozvanim manjim evropskim jezicima i na manjim tržištima ponudi šansu da ostvare svetsku karijeru, dopru do publike diljem planete i razviju profesionalne veštine. Projekat Connecting Emerging Literary Artists zajednoi sprovodi 12 organizacija, među kojima je i naše Udruženje Krokodil, i sufinansiran je EU programom Kreativna Evropa.

U okviru projekta CELA Ljiljanina priča "Meine Mutter hat Blumen gezüchtet", originalno objavljena kod nas pod naslovom "Uslovi nisu bitni", prevedena je na deset evropskih jezika. Među njima je i holandski jezik. Ljiljaninu priču na holandski prevela je Lena fan Tijan.

Upravo zahvaljujući tom programu srele su se Ljiljana i Lena, a o iskustvu koje su obe proživele kroz ovaj poduhvat govorile su brojnoj publici u inspirativnom razgovoru naslovljenom "Uprooted Voices" koji je vodila Hana Faor.

Usamljenost i diskomunikacija u srži su priče srpske spisaljice koja je najpre objasnila zašto je odabrala baš tu da bude prevedena na holandski:

- Imala je nešto lično, ali istovremeno i univerzalno. U njoj su teme koje su važne za moju poetiku - pitanja imigracije, identiteta, jezika, samoće… A i sviđa mi se ritam priče. Važno mi je bilo da me čitaoci u Evropi upoznaju po stvarima koje najviše pišem, temama koje me okupiraju. Zato sam je odabrala.

Na to se nadovezala Lena, priznajući da je prevod Ljiljanine priče shvatila kao pravo putovanje.

- Interesantno je bilo iskustvo raditi s piscem na ovaj način. Obično se dogovarate s piscem putem mejlova, ako ste srećne ruke sretnete se jednom ili dva puta. A mi smo na raspolaganju imale čitavu nedelju u Torinu zahvaljujući CELA projektu da se upoznamo. Obe smo čitale pasuse iz njene priče i to mi je otvorilo oči. Ritam je važan za priču i ja uvek čitam naglas kad prevodim, takođe i originalni tekst da bih čula kako zvuči. I prvi put mi se desilo da čujem pisca kako čita svoju priču naglas, a onda sam i ja čitala svoj prevod. Iako su srpski i holandski jezik potpuno različiti došle smo do konsenzusa i to je bio poseban trenutak za mene - prisetila se Lena, a to osećanje delila je i Ljiljana:

- Bilo je čudno, divno. Dok sam je slušala, nisam razumela niti jednu reč, ali osećala sam ritam.

Poetična melanholija Balkana

Usamljenost je krucijalna stvar u priči, jer narator radi u domu za stare. U jednom trenutku kaže da radi taj posao samo zato što želi da nestane… Upitana da li je i pisanje čin nestajanja ili pak postojanja Ljiljana je odgovorila:

- I jedno i drugo. Volim taj sukob. Kad pišeš gradiš svet od reči, biraš koji deo sebe želiš da iskažeš, a koji skriješ. Ponekad je pisanje maskiranje, a nekad znači - biti potpuno ogoljen. Moram reći da su prisutna oba htenja, ali sve zavisi od toga šta se dešava oko mene dok pišem, i kako želim da sretnem sebe.

A o tome da li je prevodilac prisutan u delu koje prevodi ili poništava sebe pričala je Lena:

- Ja kao prevodilac definitivno postojim u Ljiljaninoj priči, ali ne želim da me drugi vide. Želim da čuju Ljiljanin glas, ne moj. Veoma je važno kad prevodite da nađete specifičan glas autora i da ga prigrlite - to je poput metodske glume. Kad gledam preveden rukopis, čitam ga, razmišljam o rečenicama i pomislim: "Oh, bilo je baš zabavno i zagonetno pronaći ritam, dupli smisao u rečenici…" Ali takođe se nadam da čitaoci to neće provaliti jer bi to srušilo tok priče.

A pričajući o tome šta za nju znači što joj je rukopis preveden na jezik koji ne govori, Ljiljana je istakla da bi joj bilo lakše da je vizuelna umetnica. Jer, mogla bi da svoje umetničko delo okači na zid ili da ga negde drugde prikaže i da tako bude svima pred očima. Ali…

- Nisam vizuelna umetnica, te kad vidim svoju priču na drugom jeziku, pomislim kako treba da je okačim na zid i gledam je svaki dan (smeh). Jer, to je tako misteriozno. Kao da imam život na drugom jeziku. To je nešto što me prevazilazi. Još uvek nisam svesna toga da neko ko ne govori moj jezik može da pročita nešto što sam napisala. Znate, kad sam bila mlada stalno sam nešto pitala i svi su mi govorili da prestanem da postavljam pitanja. E sada cela Evropa može da me čita, nisam se zaustavila i osećaj je fenomenalan.

Vreme je u srcu, ne na satu

A da li je Lena, dok je prevodila, nailazila na neke teškoće, da li joj je nešto delovalo neprevodivo na holandski jezik?

- Ljiljana i ja smo pričale o tome dosta. Upitala me je šta me najviše dotaklo u njenoj priči. I moj odgovor je bio - melanholija. Zemlje Balkana imaju specifičnu, veoma poetičnu melanholiju, ali kad bih je bukvalno prevodila holandskoj čitalačkoj publici, bilo bi im teško da razmeju, nekima bi možda bilo i melodramatično. Morala sam da nađem ton koji ima isti emotivni intenzitet i "radi" na drugom jeziku. Nisam se baš borila s time, ali morala sam da se potrudim - ukazala je Lena, a onda je publika čula onih nekoliko rečenica koje je Ljiljana pročitala na početku na srpskom, ali ovoga puta na holandskom.

A kako danas, u dobu koje više nije linearno, pisati o vremenu otkrila je Ljiljana:

- Ne pišem obazirući se na ritam sata. Obazirem se na ritam, osećanja. Ponekad sjajna naracija može da se izgradi oko stvari koje osećam, poput vremena. U ovoj priči htela sam da dočaram kako je kad si zaglavljen. Nemaš budućnost, već prošlost od koje želiš da pobegneš. Imaš samo taj sadašnji trenutak ali ne živiš ga, nisi ga svesna. Nije to depresija, ili neko stanje, već kao da ti jesi živo biće ali nisi svoj. Živiš samo svoj posao. Volim da pišem o vremenu, ali o onom koje je u našim glavama, srcima, a ne na satu.

I prevođenje, kako je naglasila Lena, može da se pojmi kao ničija zemlja, između dve kulture, dva vremena:

- Bilingualna sam, odrastala sam u dve kulture, i nema druge nego raditi u toj ničijoj zemlji, u prostoru između moja dva kulturna identiteta, balkanskog i holandskog. Čudna stvar je da ako čitam o njenom karakteru na srpskom i prevedem ga na holandski, u mojoj imaginaciji izgleda isto, ali nije.

S obzirom da CELA projekat ima za cilj i deljenje Liljana D. Ćuk je na kraju, na molbu moderatorke, otkrila i koja je to srpska fraza koju bi holandska publika trebalo da upozna. I Ljiljana je na srpskom kazala - ljubav!

- Izgovorila sam reč ljubav, jer je to nešto što nam najviše nedostaje u ovom ludom svetu - poručila je srpska spisateljica, a očarana publika pozdravila je Ljiljanu D. Ćuk i Lenu fan Tijen tako toplim aplauzom...

Sagradili smo most

Nakon predstavljanja na holandskom književnom festivalu, Ljiljana D. Ćuk bila je prepuna utisaka:

- Sjajno mi je što sam imala priliku da budem ovde. Dopalo mi se što smo, tokom razgovora, sve tri imale sličnu dinamiku, ritam koji je bio zanimljiv, bar meni. Svakako mislim da je razgovor bio odlično koncipiran, uz odlična pitanja. Mislim i da je ovo bila odlična prilika da se predstavi moj literarni rad, preveden na holandski u okviru projekta CELA. Zaista mi to znači. Kao i to što je bilo dosta ljudi u publici i što su dobro reagovali - bila je prva impresija srpske spisateljice za Nova.rs, dok je Lena sumirala utiske jednom rečju - ritam:

- Kad sam prvi put počela da radim na prevodu Ljiljanine priče otkrila sam koliko je bitan ritam. U svim našim susretima, najpre u Italiji, u Torinu, a sada i u Holandiji shvatila sam da se uvek vraćamo na istu stvar - pronalazimo međusobni ritam. To je i u celoj Liljaninoj zbirci prisutno. Ljudi su usamljena bića, a na kraju nađu neki međusobni ritam. Divno mi je što u Ljiljaninoj zbirci ona ne kaže - naći ćemo zajedno ritam, iako smo usamljeni, već je to negde između redova. Kad prevodiš nečiji tekst osećaš ogromnu odgovornost. Uvek želim da to bude maltene bolji tekst nego original. A kad smo se Ljiljana i ja upoznale, osetila sam sigurnost da sam donela dobre odluke. To je potvrda koja mi je bila jako važna - iskrena je bila Lena.

A na kraju pitam Liljanu gde će, kad jednog dana bude naučila holandski jezik, stajati njena zbirka? I hoće li je skloniti sa zida?

- Možda ću jedan primerak zadržati na zidu i sećati se kako je nekada bilo (smeh). Ali, svakako mi je neverovatno da postoji moje delo na jeziku koji ne razumem, a drugi razumeju. To je jedan most. I neverovatno mi je da se ljudi trude da saznaju, da izgrade most. Nisam očekivala da će neko poželeti da moje delo postoji i na nekim drugim jezicima. Taj osećaj je neopisiv!