1
Nik Kejv sledećeg meseca predstavlja publici u Briselu još jedan svoj talenat, u pitanju je izložba keramičkih figurica "Đavo - Život" koje predstavljaju zapanjujuć, jeziv i duboko ličan narativ. Prema njegovim rečima, kroz ovaj vid umetnosti suočio se sa gubitkom sinova na način na koji nije mogao kroz muziku i pisanje.
U početku, piše „Gardijan“, đavola vidimo kao dete – slatkog dečaka, rumenih obraza u belom kombinezonu koji sedi pored crvenog majmuna.
– Pogledajte njegovo malo lice – kaže Kejv s ljubavlju.
Vidimo kako se đavo sprema na erotske nestašluke, a zatim je u ekstazi zbog svoje prve ljubavi.
– Izuzetno sam zadovoljan ovim – kaže Kejv – Njegovo podmuklo zadovoljstvo i ona iscrpljena od života.
Vidimo dalje kako đavo ide u rat u polju cveća, gazi kroz polje krvi i lobanja, a po povratku se ženi. Tada dolazi do traumatičnog obrta.
– Ovo je Đavo. Ubija svoje prvo dete. Tada je odvojen od sveta. Život ide dalje. Onda pleše poslednji put. I stižemo na završni deo. On iskrvari na smrt, a dete mu oprašta – objašnjava Kejv pokazujući figurice novinaru „Gardijana“.
Nik Kejv je izgubio dva sina u proteklih devet godina. Artur (15) je 2015. umro nakon što je prvi put uzeo LSD i pao sa litice u blizini svoje kuće u Brajtonu. Godine 2022. Džetro (31) koji je imao šizofreniju, umro je u Melburnu. Smrt i tuga su prožeti Kejvovim radom otkako je Artur umro. Ali, figurice vode na drugi nivo.
– Ranije sam imao nisko mišljenje o sebi. Vidim graničnu tačku oko smrti mog prvog sina i promenu karaktera. Ali, nije tako crno-belo kao što sam mislio – priznaje Kejv.
Čini se da svaka priča o njemu počinje smrću. Uzmite poreklo figurica na primer. Otišao je u studio da počne da radi na njima na dan kada mu je majka umrla. Već neko vreme je planirao da počne baš tog datuma – 15. septembra 2020.
– Suzi (Kejvova supruga) me je naterala da odem. Rekla je: „Idi tamo i radi svoj posao.“
Obožavao je majku – ona je uvek stajala uz njega, bez obzira u kakvoj je nevolji bio. Da li je imao ideju šta želi da stvori u studiju? Ne, kaže on, ali postojala je neizbežnost u vezi sa tim.
– Čak i kada pokušavam da upotrebim umetnost da pobegnem od određenih osećanja i tuge koje imam, čini mi se da sve pada u vodu nakon gubitka mog sina. Kasnije je i Džetro umro, tako da je kao…
On staje.
– Ono što pokušavam da kažem je da su ovi gubici ugrađeni u moj umetnički tok i kreću se u pravcu koji je izvan mojih mogućnosti da ih obuzdam. Oni samo postoje na kraju svega što radim. Na kraju, keramika je priča o čovekovoj krivici nakon gubitak svog deteta, i suočavanju sa tim na način na koji nisam mogao sa muzikom. To se dogodilo bez ikakve namere – kaže Kejv.
Upitan da li se oseća krivim za smrt svojih sinova, priznaje da je to nešto što ljudi koji izgube decu osećaju bez obzira na situaciju:
– Jednostavno je tako zato što jedina stvar koju treba da uradite je da ne dozvolite da vaša deca umru. Zaboravite na to. Jedina stvar koju treba da uradite je da zaštitite svoju decu!
Vraća se konačnoj figurici.
– Imate ovog izdubljenog starca sa malim detetom, verovatno mrtvog starca, mrtvog u lokvi suza – da kažemo biblijska poplava suza – a malo dete seže u oproštaj. Zove se “The Devil Forgiven”.
Kejv se smeje.
– Nadam se da ovo nije previše apstraktno, previše „boo-boo“. Umetnost ima način da vam približi stvari koje treba da znate. Čini mi se da umetnost zna šta se dešava više nego sam umetnik.
Na pitanje da li se oseća krivim jer je droga bila umešana u Arturovu smrt, priznaje da na neki način da:
– Gledajte, te stvari su u našem DNK, one su nasleđene. Ne želim da pravim bilo kakve pretpostavke o Arturu, koji je bio tek dečak. Nije kao da se drogirao… Na fundamentalnom nivou, protivno je prirodi sahranjivati svoju decu. I ne može, a da ne postoji osećaj krivice!
Kejv veruje da iz svojih gubitaka izlazi kao drugačiji čovek. Ubrzo nakon Arturove smrti, porodica se preselila u Los Anđeles na nekoliko godina:
– Želeli smo da odemo od mesta gde se to dogodilo. Činilo se da svi znaju šta se dogodilo Arturu, jer je o tome bilo tako naširoko izveštavano, ali na kraju to je nekako bilo pozitivno. Bio sam primoran da javno tugujem – i to je bilo od pomoći, što je čudno. To me je sprečilo da potpuno zatvorim prozore i vrata i samo da živim u mračnom svetu.
Obuzela ga je ljubaznost ljudi koje ne poznaje.
– Dobijao sam pismo za pismom upućeno „Niku Kejvu“. Bila je to zaista izuzetna stvar. I ta pažnja i osećaj zajedništva su mi bili od velike pomoći. Mislim da su ljudi obično sami sa ovakvim stvarima. Suzi je upoznala nekoga čiji je sin umro sedam godina ranije i još uvek nije razgovarala sa svojim mužem o tome. Ovi ljudi su potpuno sami i možda puni besa. Tako da ne mogu da preteram da sam u tom pogledu bio u izuzetno privilegovanoj poziciji.
Upitan da li je njegovo iskustvo žalosti pomoglo nakon što je Džetro umro, odgovara potvrdno.
– Zaista je pomoglo, jer sam znao da mogu da preživim. Prošao sam kroz to. Nisam se osećao prokletim.
Podseća da je Džetroa upoznao sa sedam godina i njihov odnos je bio složen; iako su se zbližili, javno pričanje o njemu ne bi bilo u redu, to bi bilo nepoštovanje prema njegovoj majci koja ga je vaspitala. (Kejvovo prvo dvoje dece, Luk i Džetro, rođeni su u razmaku od 10 dana od različitih majki).
Kejv kaže da je jedan od načina na koji se promenio to što više ceni život. U prošlosti je pronalaženje sreće opisao kao čin prkosa. Ali, on više ne misli da je to prikladna reč.
– Prkos ima element „je*i se svetu, nećemo dozvoliti da nas sruše“. To sada zvuči malo previše herojski. Prilično sam prostodušan po pitanju stvari. Moja deca koja su umrla bi želela da sada mogu da uživam u svom životu. Mislim da je to mekši odnos koji sada imam prema svetu – kaže i dodaje:
– Vidite, o ovome je izuzetno teško pričati, ali jedna od stvari koja me je stvarno brinula je da Artur, gde god da je, ako je negde, nekako razume kroz šta prolaze njegovi roditelji zbog nečega što je uradio, i da njegov uslov krivice nije sličan mom. I mislim da je to razlog za mnogo toga što radim. Reći da je u redu. Mislim, nije u redu, ali mi smo u redu. U redu smo. Mislim da i Suzi to oseća.
Ističe da ne govori samo o svojim ličnim tragedijama.
– Šta govori svima onima koji su preminuli ako živimo tamo gde smo patološki ljuti na svet? Šta imaju oni koji su napustili svet od toga što smo u stalnom stanju bede i besa, depresije i cinizma prema svetu? Kakvo nasleđe ostavljaju ako na taj način manifestujemo odlazak te osobe?
Kejv misli da ljudi ponekad pogrešno razumeju šta on govori o gubitku. Nije da u njegovom svetu ima više radosti nego što je bilo – daleko od toga. Ali, kada dođe, ima tendenciju da bude intenzivnije.
– Radost je nešto što neočekivano i šokantno iskače iz razumevanja gubitka i patnje. Takvi smo Suzi i ja. To ni na koji način ne znači da nismo pogođeni, ili da smo to nekako preboleli, ili da smo prihvatili. Mislim da je zatvaranje glupo. Čak i prihvatanje je, kao: „Samo daj nekoliko godina i život će se vratiti kako je bio.“ To se ne dešava. U osnovi ste se promenili. Vaša hemija se promenila. A kada se ponovo sastavite, vi ste druga osoba. Svet se oseća značajnijim.
Zna da se mnogi ljudi ne slažu s njim.
– Dobijam od ljudi, posebno majki, pisma u kojima povremeno kažu: „Kako se usuđujete da kažete da je radost umešana u bilo šta od ovoga?“ Ljudi su toliko ljuti, i imaju svako pravo da budu besni zbog sje*anog kosmičkog haosa koji se dešava, i to je duboko nepravedno. Ali, to nije lično. Čini se kao da jeste, ali to su samo životne peripetije.
Čak i u najmračnijem stanju, smatrao je tugu katarzičnom.
– Stvaranje umetnosti je samo po sebi veliki izraz radosti i optimizma, po mom mišljenju. Zato nam je potrebna. Muzika i umetnost uopšte nas podseća na našu fundamentalnu sposobnost da stvaramo lepe stvari. Čak i kada pravim „Đavo ubija svoje prvo dete“, nisam depresivan. To je radosno stvaranje, bez obzira na sve. Kada pevam veoma tužnu pesmu, to ne znači da sam tužan iznutra.
Predstojeći album Bad Seeds je prva stvar koju je stvorio od Arturove smrti koja nije „posmatrana kroz sočivo gubitka“.
– Novi album je zaista dobar. Zaista je sjajan. Odlične su pesme – kaže neskromno Kejv dodajući da je slično i sa izložbom “Đavo-Život”:
– Nisam nervozan, uzbuđen sam. Mislim da je keramika zaista dobra i čudna. Osećam se neobično zaštitnički prema svojim figuricama i pričama koju one pričaju. Izuzetno su ranjive. To su ranjive male stvari i govore nešto duboko lično – zaključuje Kejv čija izložba će biti pred publikom u Briselu od 5. aprila do 11. maja.
Bonus video: Fredi Merkjuri – Jedan od najupečatljivijih muzičara ikada
