0
Teško da je iko od nas očekivao (a možda ni on sam) da Južnoafrikanac Neill Blomkamp nakon inovativnog naučno-fantastičnog trilinga filmova "District 9", "Elysium" i "Chappie" izađe sa ovoliko oprezno realizovanim, konvencionalnim i potpuno neinspirativnim filmom.
GRAN TURISMO (2023, r. Neill Blomkamp)
Očigledno mu u Holivudu ne sijaju zvezde, pa je pristao na „ponižavajući ponudu“ da se pozabavi filmom kojim zapravo upravljaju i manipulišu dva velika sponzora kojima se i bavi – „Sony“ tj. „Play Station“ i „Nissan“.
Iako se priča iz ovog filma promoviše kao „bazirana na istinitim događajima“, verujem da u njenu „istinitost“ nećete poverovati zbog svega što je u njoj stvarno neverovatno, već zbog toga što većina stvari izgleda kao zbirka klišea koje smo ispratili u zaborav u toliko filmova. Čak ni to što je premisa koja pokreće radnju, da najbolji igrači „Gran Turisma“ izađu na pravu stazu za trkanje, delo marketinškog stručnjaka, dakle prekaljenog Sataninog službenika, ne uspeva da kreira ništa posebno zanimljivo.
Zapravo, jedini škakljivi momenat krije se u mogućnosti da i vaše dete nakon gledanja ovog filma dobije „ideje“ kakve preko svog Instagrama šepuri Vučićevo kumče. Ali, za to ne treba kriviti film, već kućno vaspitanje. „Gran Turismo“ je u domenu svoje ambicije poprilično prilagođen „Milenijalsima“ i, naročito, „Generaciji Zed“ koja supersamouvereno misli i oseća da sve može, da na sve ima pravo i da joj svet samo duguje priliku (koju mu rado otima!).
Otuda mogućnost da neko ko je u svojoj sobi igrao igricu sa trkanjem automobila potom postane i uspešan vozač na pravoj trkačkoj stazi ovde nije sporna. Naprotiv. Autori nas u više navrata podsećaju da je GT osmišljena toliko precizno da odgovori na sva dešavanja na pravoj stazi, i idu čak dotle da naš junak sećajući se problema na virtuelnom vozilu anticipira šta je problem sa onim stvarnim… (bez komentara s moje strane).
Blomkamp nije pronašao trunku inspiracije za sebe. Film se kreće konzervativno, siromašno i bez ikakvih vizuelnih ideja i, da nije bilo muzike Kenny-ja G-ija i Enye ne bi bilo ni trunke humora. Orlando Bloom je jezivo poružneo i dosta rutinski odrađuje marketinškog „genija“ koji je došao na ovu ideju. David Harbour prilazi zadatku svestan da ovde nema nikakvih „stranger things“ kojima bi se bavio. Dok je Archie Madekwe (kao mladi igrač/trkač Jann), pored ultra iritantnog glasa koji kao da pati od zakasnele mutacije, drvenast, dosadan i bez harizme, kako ga je, uostalom, i pomenuti marketinški stručnjak opisao tokom GT kvalifikacija.
U filmu imamo dosta tvrdo i neobjašnjivo nezainteresovanje roditelja za to da sin može da im postane vozač trkačkih kola, uz potpuno nebitnu i usputnu Jannovu ljubavnu vezu, dok odnos sa mentorom Jackom bez mnogo emocija substituiše odnos sa nepoverljivim ocem, koga igra Djimon Hounsou, glumac koji je za par klasa iznad materijala kojim se ovde bavimo i to se, nažalost, vidi- on jedini glumi, često i sa više srca nego što je potrebno.
Sem impresivnog izletanja na Nurburgringu, sve ostale trke su svetlosnim godinama iza onoga što nam je Tom Cruise prikazao i u „Top Gun“ i u „Days Of Thunder“ pre trideset i više godina. Jeftino rivalstvo (sa „buržujolikim“ vozačem tima Capa) i još jeftinija demonstracija adrenalina na stazi definitivo takođe nisu razlog da zbog njih svratite u bioskop. A ni ja ne znam šta sam ovde tražio.
OCENA: 4 MINUS / 10
Bonus video: Zvezde na crvenom tepihu u Veneciji
