0
Generacije gledalaca prvi put su upoznale Džina Vajldera kao Vilija Vonku, i sa novim dokumentarcem o voljenom glumcu, reditelj Ron Frenk tvrdi da je to jednako dobro mesto kao bilo koje drugo za početak priče o njemu.
Blistavi tonovi pesme “Pure Imagination” otvaraju emotivno kreiran dokumentarac „Sećanje na Džina Vajldera“, vraćajući publiku nazad u draga sećanja na nezaboravni uvod u film “Vili Vonka i fabrika čokolade”. On se šepuri sa štapom u ruci da bi sreo svoje obožavatelje, malo posrće, počinje da se sapliće, a zatim se okrene u živahni uspravni stav. Kao i mnoge od najboljih Vajlderovih trenutaka, on je to izvukao iz sebe tokom samog snimanja, instinktivna improvizacija koja pokazuje njegovu okretnu veštinu kao izvođača.
Mogao je da izvlači humor iz napetosti, frustracije ili anksioznosti, ali njegova želja da drži javnost na oprezu uvek je ustupala mesto prijateljskom dobrodošlicom u njegovoj umetnosti kao i u njegovom životu.
Međutim, u pregledu osnovnih poteza iz Vajlderove biografije, Frenkov film priznaje da je njegova briljantnost često postavljala izazove za koje Amerika nije bila uvek spremna. Prikaz narogušenog i čuvenog Roalda Dala očarao je Rodžera Iberta, koji je sa četiri zvezdice ovo ostvarenje proglasio najboljim dečjim filmom od „Čarobnjaka iz Oza“. Ali roditelji su bili ogorčeni ovim Vonkom, nestabilnim čudakom koji uživa u lošim stvarima koje se događaju nevaljalim mališanima. „Kada je „Vili Vonka“ izašao sedamdesetih godina, mislili su da je ono što je učinio deci – i Džin je to naglasio u svojoj knjizi – bilo okrutno“, kaže Frenk za “Gardijan”. „Jedno dete nestaje u čokoladnoj tubi, drugo eksplodira, jedno se smanjuje. Majke su mislile da to nije dobro za njihovu decu, i film je propao na blagajni. Tek je oživljen prodajom videa kaseta.“
Na načine koji nisu uvek bili prijatni za javnost, komično i ozbiljno su u neugodnoj kombinaciji postojali u životu Vajldera, počevši od detinjstva. Često je ponavljao sećanje iz detinjstva u kojem mu je doktor saopštio da, zbog srčanih problema svoje majke, mora da je natera da se smeje umesto da je ljuti, ili bi mogla da umre. Vajlder je odrastao pod pretpostavkom da su komedija i bol bliski rođaci, što se vidi u razvoju filmske ličnosti koja je konstantno balansirala na ivici nervnog sloma.
Porodica je podsticala njegove strasti zajedno sa njegovim nervima, dok je Vajlder pratio svoju sestru na binama Njujorka. „Prvi put je video svoju sestru kako glumi, imao je 11 godina, ona je bila na sceni izvodeći solo nastup“, kaže Frenk. „Svetla su se ugasila, publika je aplaudirala, ona je komandovala scenom, a Džin je bio obuzet svim tim. Bio je preplavljen emocijama i video je sebe i tamo.“
Ušao je u industriju zabave upravo kada je neurotična komedija počela da ulazi u mejnstrim, njegova kombinacija štosa i lične disfunkcije bila je hit one Amerike koja je prvi put zagazila u psihoterapiju i popularnu psihologiju. Nakon što je stekao iskustvo na i van Brodveja, dobio je svoju prvu filmsku ulogu u filmu “Boni i Klajd” kao taoc koji razvija Stokholmski sindrom u rekordnom vremenu pre nego što ga otmičari odbace. Igrao je doktora koji se zaljubljuje u ovcu u filmu Vudija Alena “Sve što ste želeli da znate o seksu, a niste smeli da pitate”. Istovremeno, pored manije, „imao je veoma iskrenu, nežnu crtu u svom karakteru“, kaže Frenk.
Vajlder je imao priliku da pokaže obe svoje strane sa ulogom koja mu je donela slavu u filmu „Producenti“, prvom saradnjom sa rediteljem sa kojim je često sarađivao i doživotnim prijateljem Melom Bruksom. Frenk strukturira svoj film sa Vajlderom kao naratorom, putem audio teksta iz njegovih memoara. „Nisam želeo da vidim još jedan film tipa intervjua sa Džinom“, kaže on. „On je umro 2016. godine, tako da nismo ni imali tu opciju. Pustili smo ga da ispriča svoju priču, iz prvog lica.“ U jednoj takvoj anegdoti, šef “Embassy Pictures-a”, naredio je Bruksu da otpusti Vajldera, koji je smatran odbojnim i nedovoljno poznatim. „Naravno“, odgovorio je Bruks, i nastavio sa snimanjem sa Vajlderom dok nisu imali toliko materijala da bi bilo nemoguće početi ispočetka. „Tako je Mel radio,“ smeje se Frenk. „Slušao bi producente, klimao glavom saglasno, a zatim ne bi uradio ništa što su rekli.“
Poslednje pojavljivanje Vajldera na filmu bilo je zajedno sa Ričardom Prajorom u “Another You”, koji je uglavnom bio loše primljen, a njegove kasnije godine bile su ispunjene manje ambicioznim projektima. Snimio je kratkotrajnu sitkom seriju pod nazivom “Something Wilder” i imao je gostovanje u dve epizode serije “Will & Grace”, ali mu se nije mnogo svidelo snimanje za televiziju, smatrajući tempo snimanja bržim nego što je navikao iz dana kada je improvizovao sa svojim prijateljima.
Pronalazio je zadovoljstvo u pisanju memoara i romana, slikanju, sviranju i vraćanju svojim korenima u pozorištu. Nikada nije bio tip osobe za Holivud – nikada nije dobio zvezdu na Bulevaru slavnih – osećao se domaće u staroj kući na imanju u Konektikatu u kojoj je živeo sa suprugom do svoje smrti. Frenkov dokumentarac sugeriše da je gluma Vajlderu bila najvrednija kao sredstvo povezivanja sa ljudima, bilo na setu ili putem ekrana.
„Kada smo razgovarali sa rediteljem Alanom Aldom, podelio je priču o tome kako se brinuo pre nego što je jedan od filmova koje je režirao izašao, šta bi kritičari mogli reći,“ seća se Frenk. „Žalio se Džinu, koji mu je rekao: ‘Kakve veze to ima? Ako kritičari kritikuju film, pa šta? Velika stvar! Ti si ga napravio, završen je, gotov. Ponosi se njime.’ Podelio je tu utehu s njim. Džin je znao kako da dobro živi život.“
Bonus video: Gvinet Paltrou: Omražena kraljica Holivuda – od Oskara do reklamiranja vibratora