0
Nekako moramo da izađemo s tim na kraj, jer mi sviramo muziku za ljude. A ljudi trenutno nema i nedostaju, kaže Kit Ričards, gitarista Rolingstounsa, pričajući o tome kako podnosi vreme bez koncerata, pripremanju novog albuma benda i reizdanjima koja priprema u međuvremenu.
Priredio: Matija Jovandić
Dok su Rolingstounsi na prinudnoj pauzi izazvanoj pandemijom koronavirusa (morali su da odlože turneju za 2021. godinu), neuništivi Kit Ričards je u studiju, piše nove pesme za Stonse, finišira njihov novi album i bavi se reizdanjima, što albuma svog prvog i glavnog benda, što onog sa svojim pratećim bendom po imenu X-Pensive Winos.
Na reizdanju „Goats Head Soup“, albuma Stonsa iz 1973. koji tada nije bio dobro prihvaćen, na Ričardsovu inicijativu pri reizdanju je dodato još 10 bonus stvari, od onih nastalih pri džemovanju u studiju do „Skarlet“, pesme koju su onomad snimili sa Džimijem Pejdžom i nikada ranije nije objavljena. „Osećam da smo uradili odličan posao sa ovim“, rekao je Ričards letos kada se to reizdanje pojavilo. Priredio je u međuvremenu i još jedan boks-set, ovaj put „Live at the Hollywood Paladium“, reizdanje snimka sa koncerta nakon što je sa X-Pensive Winos snimio „Talk Is Cheap“ krajem osamdesetih, kada se činilo veoma ozbiljnim da će sukob između njega i pevača Mika Džegera (koji je malo pre toga objavio svoj solo album „Primitive Cool“) staviti tačku na Rolingstonse. Ali znamo da nisu i evo ih, rade i danas.
Stounsi su se proletos na Ričardsovu inicijativu oglasili singlom „Living in a Ghost Town“, pesmom pripremanom za album. Novinar „Rolingstouna“ Kori Grou zatiče Ričardsa u studiju na Menhetnu gde se bavi najnovijim albumom Stonsa. Toplomer mu pokazuje 36,5 Celzijusovih, na donjoj granici. „Hladim se“, kaže u svom stilu u razgovoru za ovaj magazin.
Sa Mikom Džegerom trenutno, kaže, radi na daljinu. Pevač i tekstopisac je u Britaniji, a gitarista i kompozitor u Americi, u svom domu u Konektikatu ili, kao ovaj put, u studiju na Menhetnu.
– Komuniciramo preko Atlantika i čekamo vakcinu. A imam hiljade pesama, dovoljno da budem zauzet – kaže u Ričards.
Kaže da je digao ruke od zadavanja zadataka sebi, jer je „ovo čudna godina“ i sve što radi su „improvizacija i pokušaji da razume šta se dešava“. U danima karantina mu je najteže palo to što nema koncerata.
– Nema mase ljudi, a za bend je to baš gnjavaža. Ali pazi, mladi bendovi su uskraćeni za svirke, ono „bam, bam, bam“. Teško je nositi se sa tim. Nekako moramo da izađemo s tim na kraj, jer je ono što mi radimo sviranje muzike za ljude. I u tom slučaju su vam potrebni ljudi. A trenutno ih nema i nedostaju. Dakle, pokušavamo da se nosimo sa tim kao i svi drugi, čoveče, znaš? – kaže Ričards.
Na pitanje šta, sad kada nema koncerata, prvo pomisli kada se seti svirki iz vremena „Hollywood Paladiuma“, Ričards objašnjava otkud on tada sa drugim bendom.
– Ono što se dogodilo Miku i meni, negde u isto vreme, to je da se nekako osetiš kao u zamci time što si samo u Rolingstonsima. Mislim, šalim se, ali kakva ekstravangancija. Ali u isto vreme, bili smo takvi, a taj period mi je legao da radim sa drugom gomilom tipova koji su potpuno drugačiji. Bilo je kao: „Hej, pa ovo me podseća na pre 15 godina“. I nikada nisam očekivao da ću tada uspeti da okupim takav sastav muzičara.
Ričards kaže da mu je bubnjara Stiva Džordana tada, sredinom osamdesetih, preporučio bubnjar Stounsa Čarli Vots uz reči da „izgleda da će biti neke pauze“ i da je, ako misli da nešto radi, Stiv Džordan čovek za njega.
„Niko nije znao da pravi pesme kao Čak Beri“
Na „Live At The Hollywood Paladium“, čije reizdanje je najavljeno za 11. novembar, Ričards se šali da ga je sa te scene gde je prethodno svirao 1972. izbacio Čak Beri, pa se posle pravdao da ga nije prepoznao. Sada ističe da su „završili voleći jedan drugog, ali su morali da pokazuju da se ne vole“, ni sam ne znajući zašto, te da je jako ponosan što su radili zajedno. Kada ga novinar podseti da je rekao svojevremeno da Čak Beri nije mario za svoj značaj i uticaj i pita Ričardsa kako on gleda na svoj značaj i uticaj u muzici, gitarista Stounsa mu odgovara da ni on to ne radi i da razume Čakov stav spram svega toga, da su i jedan i drugi jednostavno pravili pesme, dodajući da „Memphis, Tennessee“ sadrži nešto od najlepše poezije koju je ikada čuo.
– Mislim da je pred kraj života počeo da shvata koliko je važan njegov rad, i to je lepo. Ali nije imao nikakvih pretenzija u vezi s tim. Čak Beri je tamo gde jeste bez ikakve dileme. Niko nije umeo da pravi pesme tako kao on. Mislim, hoćeš rokenrol? Eto njega sa bendom. Imao je savršen bend, savršen studio. Oni kidaju. I, znate šta, ne mogu to da izrazim. Ponestalo mi je superlativa – kaže Ričards.
„Uvek sam govorio Miku: ‘Mnogo trčkaraš naokolo…“
Prisećajući se koncerata Džejmsa Brauna, Ričards kaže da je on za Stounse, „pogotovu za Mika, bio prava atrakcija“.
– Zato što je Mik frontmen, on mora da stoji na majušnoj bini, a on bi da se kreće. Čuti Džejmsa Brauna i videti ga kako se kreće bilo je sjajno, jer Džejms nije zauzimao mnogo bine. Koristio je malu tačku i Mik je shvatio da je on bio stručnjak za to. Uvek sam govorio Miku: „Mnogo trčkaraš naokolo. Treba da stojiš u tom malom krugu jer tu možeš da se krećeš“. To je jedinstvena stvar. Džejms Braun imao je i neverovatno skockan bend – kaže Ričards.
Na konstataciju da je uvek iznad svih stavljao crne muzičare i izvođače odgovara sa „oni su razlog što postojim“, a za to što se pojavio pokret „Crni životi su važni“ kaže da je bilo krajnje vreme za to, ali da mu je teško da o tome govori jer on, iako je svim srcem i dušom u Americi, nije Amerikanac i ironično dodaje da je on „kao Putin, odbija da se meša u američke izbore“.
„Ne brinite se da više neće biti svađa, pa to su Rolingstounsi“
Priča i da je počeo da peva tako što je prvo pevao prateće u Stounsima, a da bi povremeno Džeger prepuštao vokale njemu „bez rasprava i slično, kao podelu posla“, da je u Stonsima kao gitarista mogao da stane gde hoće i radi šta hoće, ali da kao frontmen sa Winosima to nije mogao.
Ričards svoje i Džegerove solo izlete iz benda objašnjava time što je obojici bilo potrebno da „rade van fabrike neko vreme“. Na podsećanje da izgleda da je svojevremeno pesmu „You Don‘t Move Me“ uperio protiv Džegera, i pitanje koje su granice koje treba da poštuje da bi na neki način sačuvao mir u bendu danas, Ričards kaže:
– A, pa nema granica. Uvek će tu biti nekog kiksa. Ne brinite za to, pa to su Rolingstounsi, za boga miloga (smeh). Ali mnogi znaju da balansiraju u ringu. A najčudnija stvar u svemu tome je da kada sam napisao „You Don‘t Move Me“ ona zapravo nije bila o onome o čemu svi misle da jeste. To jeste delovalo očigledno, ali nije bilo o tome – kaže Ričards, a na pitanje o čemu je onda dodaje da „neće da spominje njeno ime“.
„Komponovanje znači kršenje pravila“
Pošto je odgovorio da, što se tiče pravila u životu gleda da poštuje „što je manje moguće njih, dečko moj“, novinar da je pitao da li ih poštuje pri komponovanju.
– Kada pišete pesme, nema jeb… pravila. U stvari, gledaš da ih prekršiš. Gledaš na neki način da pronađeš sledeći akord koji nedostaje. Gledaš da pronađeš najbolji način da izraziš stvari. Kod pisanja pesama se ne radi o tome da reči dolaze s jedne strane, a muzika sa druge. To dvoje dolazi zajedno. I možeš biti veliki pesnik i možeš da pišeš neku divnu muziku, ali umetnost i lepota u pisanju pesama je da uklopiš te dve stvari, tamo gde se one vole, i to znači pisanje pesama.
Ričards priča i da dobar rif nastaje spontano, da se o njemu ne misli, da se ne misli o strukturi, pravilima. „To je tako, u jednom trenutku ga nema, a u drugom – eto ga“. Rif za „Satisfaction“ je, potvrđuje, zaista sanjao. Kao i sve druge, dodaje uz osmeh.
Na pitanje da li ima danas, „u novom rokenrolu“, nečega što ga dotiče, gitarista Stounsa se smeje.
– Nema novog rokenrola (smeh). Besmisleno je. Ima sjajnih muzičara i nekih sjajnih pevača i tako to. Nažalost, po meni, muzika je sintetizovana do smrti. Jednog kad počneš da sintetizuješ stvari, ne dobijaš pravu stvar. Ali ne želim da se upuštam u duga obrazlaganja toga šta je loše u sintisajzerima i muzici danas, osim što ću reći da je jeftina i bljutava (smeh).
U dokumentacu „Pod uticajem“, Ričardsov saradnik, bubnjar Stiv Džordan, rekao je da je legendarni gitarista nakon svog solo albuma „Crosseyed Heart“ (2015) nameravao da se penzioniše. Šta Ričards sada kaže na to?
– Pa, druga strana medalje šou biznisa je da nekada nagovestite da ćete da uradite nešto što nemate nameru da uradite, je l’ tako? To je deo muljaže, čoveče. Ali sasvim je moguće i da sam rekao Stivu: „Isuse, bila je ovo baš užasna noć, ima da batalim to“. Nekada kažete takve stvari. Ne kažem da to nije istina ili tako nešto. Ali postoji razlika između toga kad nešto samo kažete tek tako i kad kažete to jer zaista to mislite – napominje Ričards.
