0
Ja sam legenda, uskliknuo je 1991. godine Žan Lik Godar. O čoveku koji je daleko od samoproklamovane legende upravo je objavljena knjiga "Žan-Lik Godar permanentni revolucionar", Berta Rebhandla u izdanju Filmskog centra Srbije i izdavačke kuće "Ultimatum".
Bez čoveka iza kojeg stoji više od stotinu filmova, naslovi kakvi su „Do poslednjeg daha“, „Živeti svoj život“ ili „Prezir“, svetska kinematografija bila bi tako drugačija.
I baš zato ova knjiga o francusko-švajcarskom reditelju, scenaristi i filmskom kritičaru, jednom od začetnika francuskog „Novog talasa“, militantnom intelektualcu, protivniku Holivuda, nije samo sagledavanje kompleksne umetnikove stvaralačke ličnosti.
U pitanju je biografija Godara kroz filmove. Vezujući se za filmove, Rebhandl beleži najbitnije segmente Godarove karijere, obogaćujući ih nepoznatim ili manje znanim kontekstima u kojima su nastajali.
„O ljudima, stvarnim ili izmišljenim, znamo samo delić onoga što oni u stvari jesu. Ovo, naravno, važi još više za umetnika kao što je Žan-Lik Godar, koji se u svom dugom životu sve više identifikovao sa svojim delom – lični doživljaji postaju sve nevažniji, dok se on, s preko sto naslova u svojoj filmografiji, pojavljuje kao neka vrsta svesvetskog duha kina“, beleži Bert Rebhandl u uvodu, dodajući da je Godar figura na granici između biografije i dela, između istorije i pisanja istorije, između subjektivnosti i politike, između moderne umetnosti i digitalnog doba.
„Godar je ključna figura filma kao ključ za pitanja i teme 20. i 21. veka“.
Zato je ova knjiga, kako je ocenio na današnjem predstavljanju dela u Kulturnom centru Beograda Miroljub Stojanović, urednik izdavačke delatnosti FCS-a, „pravi mali dragulj“, koji zaslužuje „svačiju pažnju“. A da je u pitanju pravo iznenađenje i za poznavaoce opusa Godara istakao je Saša Radojević, dramaturg, publicista, filmski reditelj i scenarista:
– Otkriva nešto što nismo znali, a što može da promeni naše poimanje Godara. Predstavnici novog talasa važili su za revolucionare, ali, ono što je za mene bilo otkriće u ovoj knjizi jeste da je Godar bio desni anarhista. U prvom delu svoje karijere bio je drugačiji nego što smo ga percipirali, kao buntovnika, revolucionara. A ideološki je zapravo bio nedefinisana figura koja je težila provokacijama – kazao je Radojević, navevši da knjiga beleži prirodan tok Godarovog filmskog opusa, čoveka koji je uvek bio spreman da kontinuirano istražuje i bori se za ono što bi bila umetnička sloboda.
U knjizi, kako je naveo Radojević, pominje se i da se segment filma „Istočni vetar“ bavi Jugoslavijom:
– I ona se tu izrazito kritikuje. Jer, Jugoslavija je izdala socijalizam, želeći da uspostavi „državni kapitalizam“. Dakle, nešto što je fokus današnjeg trenutka. Godarove ideje su toliko žive da možemo i danas da korespondiramo s njima.
Već u uvodu autor navodi kako postoje već tri biografije o Godaru, zbog čega bi, kako je objasnio Nikola Cvetković, izdavač i urednik u izdavačkoj kući „Ultimatum“, „bilo smešno praviti četvrtu“:
– Zato on pravi biografiju kroz njegove filmove. Prati razvoj od samog početka. Bio je uvek vrlo smeo čovek, koji je na filmu počeo pišući kritike. Nešto se njemu desilo da je odmah „umislio“ da je nešto posebno. Očigledno je poznavao film do ludila! Još kao mlad, o čemu govori njegov prijatelj, čitao je knjige, po 40 komada istovremeno, ali tako što pročita prvih pet i zadnjih pet strana. A kad je išao u bioskop, dnevno bi gledao pet filmova, ali tako što bi odgledao samo prvih 15 minuta, a potom izašao iz bioskopa – objasnio je Cvetković, podsetivši da Godar nikada nije završio filmsku akademiju. Doduše, jedno vreme je studirao etnologiju, ali je i od toga posle nekog vremena odustao…
Na to se nadovezuju Radojevićeve reči, koji je pomenio jednu od teza o tome šta je avangarda: „Avangarda je svađa u buržoaskoj porodici“:
– A Godar je apsolutno primer za tako nešto jer potiče iz buržoaske, bankarske porodice (od oca Švajcarca i majke Francuskinje) iz koje je ekskomuniciran. A ekskomuniciran je zato što je, uslovno rečeno, krao knjige iz porodične biblioteke i prodavao ih antikvarima. Napravio je i skandal u pariskom filmskom časopisu, jer je izvršio krađu redakcijske blagajne. I vrativši se u Švajcarsku, počeo je da snima filmove – podsetio je Radojević.
Prisetio se i davne kritike Milutina Čolića o Godarovom filmu „Vikend“ u kojoj je kritičar „Politike“ naveo da je to „egzibicija srednjoškolca koji nije dobro zapamtio citate iz školske lektire“:
– Godar je tako često percipiran, kao neko ko je hermetičan, kojeg ne vredi analizirati. I njegovi protivnici, ali i obožavaoci nisu nikada želeli da se bave Godarovom suštinom, i u tom smislu je ova knjiga dragocena jer pruža priliku da van svih pomodnih kretanja se upoznamo sa autorom koji menja pravila igre. Postoji nekoliko momenata u istoriji filma koji su prekretnica. A to su Grifit, Ejzenštajn, Orson Vels i Godar!
Miroljub Stojanović je podsetio da je Godar oduvek bio vrlo konfliktna ličnost, napomenuvši da „ne postoji nijedno prijateljstvu u filmu koje nije pokvario“:
– Ta naizgled konzistentna grupa stvaralaca francuskog „Novog talasa“ se potpuno raspala. Kada se Godar vratio sa filmom „Spašavaj se ko može“, upitan u intervjuu „Mondu“ šta misli o prvoj petorci „Novog talasa“ kojoj je pripadao, rekao je: „Trifo je uvek bio mali, sitni lopov. Žak Rivet je trovao svet svojim elitizmom, Klod Šabrol je dobar, ali glup“. Na naslovnoj strani jednog francuskog časopisa 1972. godine Fransoa Trifo se oprostio od Godara sa naslovom – „Godaru, ti si govno!“ Dakle, znao je da bude autentični gad – istakao je Stojanović, izvinjavajući se pride na upotrebi pogrdnih reči.
No, upravo te bombastične izjave jesu bile odlika reditelja, zbog čega je, po mišljenju Radojevića, Žan-Lik Godar opet aktuelan u današnjem trenutku:
– Ovo je trenutak kada se u javnom govoru koristi puno više uvredljivih reči i izgovara se daleko više skandaloznih stvari nego pre tridesetak godina. Ljudi koji nisu koristili tako jake i teške reči sada ih izgovaraju da bi opstali na javnoj sceni. Dovoljno je pogledati kulturni pejzaž, ili kako se pojedini umetnci obračunavaju na portalima. U tom smislu Godar je bio preteča toga da uvreda, ali ne kleveta, koja je zakonski kažnjiva, može da egzistira. A Godar je uvek bio spreman da zadaje ali i da prima udarce!
Uostalom, za reditelja, kako je istakao Nikola Cvetković, važilo je pravilo da je uradio i na filmu sve naopako od onoga što je bio princip rada u kinematografiji.
– Mislim da će nam trebati još nekoliko vekova da razumemo o čemu je sve Godar govorio u svojim filmovima – bio je zaključak Saše Radojevića.
Bonus video: Orson Vels
