0
Gde god su u svetu "Doseljenici" prikazivani, ljudi su bili dirnuti onim što su videli na velikom platnu. Govorili bi nam da su otkrili nešto što nisu znali. Kolonijalizam je opasna stvar. I mi smo želeli da na filmu iskažemo sve te opasne stvari, kaže Simone di Arkanđelo, direktor fotografije ostvarenja koje je čileanski nadidat za Oskara.
Bogati zemljoposednik u Čileu, na početku 20. veka, unajmljuje tri konjanika da obeleže granice velikog mu imanja i otvore put do Atlantskog okeana preko ogromne Patagonije. Ekspedicija u kojoj učestvuju mladi polučileanac i američki plaćenik, pod vođstvom nepromišljenog britanskog poručnika, ubrzo se pretvara u „misiju civilizacije“. Bio bi ovo siže jednog od najhvaljenijih filmova ove godine „Doseljenici“, koji je potpisao Felipe Galvez Haberle.
Ovo ostvarenje, koje je osvojilo Fipresci nagradu na Kanskom festivalu, nedavno je bilo u takmičarskog selekciji 29. Festivala autorskog filma. U ime ekipe u Beogradu je boravio italijanski snimatelj i direktor fotografije Simone di Arkanđelo, koji i sam iza sebe ima veliki opus, u kom su italijanski i evropski arthaus filmovi, ali i američki blokbasteri od „Zulendera 2“ do „Slučajnih detektiva“.
0
1
0
A prvi put je Italijan u Beogradu bio davno, kako se priseća za Nova.rs još 2007. sa legendarnim zemljakom, direktorom fotografije i snimateljem Vitorijom Storarom.
– Bio je to jedan od prvih mojih filmova u karijeri, na kom sam radio kao asistent snimatelja, i to ni manje ni više nego Storara. Bila je to moja prva avantura s nim. Snimali smo film o Karavađu za italijansku televiziju RAI. Bilo je baš lepo. Imam samo divna sećanja na Beograd – priznaje Di Arkanđelo, dodajući kako se Beograd od tad prilično promenio.
Čim je naš sagovornik pročitao scenario „Doseljenika“ shvatio je koliko je posredi snažna priča koja mora da se ispriča i prikaže gledaocima.
– Felipe je pripremao ovaj film čitavih devet godina, i odmah sam se s njim povezao. Shvatio sam da mogu nešto da naučim iz ovog filma. Počeo sam da razmišljam koja bi bila moja vizija za film. Krenuo sam od specifičnog načina fotografije s početka 1900. godine koji je smislio Limijer. Bio je to jedan od prvih sistema kolor reprodukcije. Počeli smo odatle, a onda smo pokušali da razumemo kako svetlo i fotografija mogu da prate narativnu liniju filma. Bio sam veoma zainteresovan za to kako želi da ispriča priču u žanru, i to vesternu. Pogotovo što sam godinu dana ranije radio na filmu „The Tale of King Crab“, koji je u neku ruku vestern. Počeli smo da razmenjujemo sugestije, gledali smo mnogo filmova zajedno i bilo nam je bitno kako „komponujemo te slike“.
Ovaj film, kako kaže, tera gledaoce da reaguju instinktom, kako bi razumeli poreklo i suštinu svega.
– To je putovanje u samog sebe, kako se sve održava na našu psihu. A ono što se dešava u filmu, donekle je stvarno, deo je tamošnje istorije, i mislim da je to bio na neki način i Felipeov politički stav – priča Simone di Arkanđelo, dodajući da su ljudi širom sveta, u kom su „Doseljenici“ prikazivani, bili dirnuti onim što su videli na velikom platnu.
– Govorili bi nam da su otkrili nešto što nisu znali. Kolonijalizam je opasna stvar. I mi smo želeli da na filmu iskažemo sve te opasne stvari, namerno ne želeći da budemo blagi. Nekima je zato pomalo i kontroverzan, prejak. Ali, potrebni su nam takvi, čak uznemirujući filmovi. Čini mi se da moramo da vidimo naše najgore osobine kako bismo razumeli sami sebe.
Film je nagrađen Fipresci priznanjem na Kanskom filmskom festivalu, a naš sagovornik priznaje da je čitava ekipa bila veoma srećna jer nisu očekivali uspeh na Kroazeti:
– Fipresci nagrada je bila neverovatna, predivna, pogotovo što dolazi od kritičara iz celog sveta. Kad te kritičari prigrle, onda si srećan, imaš osećaj da ono što si radio ima vrednost za ljude, za one koji vole filmove, kinematografiju, bioskope – kazuje Simone, dodajući da je film bio „na stotinama festivala“, i osvojio već sedam nagrada uz ko zna koliko nominacija. A film je i čileanski kandidat za Oskara.
U kritikama filma gotovo svi su se složili da su „Doseljenici“ vizuelno zanosni, što naš sagovornik ovako komentariše:
– Kad smo bili u Kanu i pročitali prve kritike, bili smo šokirani. Dobre kritike daju ti i snagu da nastaviš dalje. A Felipe je bio jako ponosan što ga je Filmska akademija u Čileu nominovala za Oskara.
Tokom karijere radio je različite filmove, od onih autorskih, arthaus evropskih filmova, do blokbastera, poput „Zulendera 2“.
– Pre nego što sam počeo da radim kao direktor fotografije, u mnogim filmovima sam bio snimatelj. Tu sam stekao ogromno iskustvo, naročito kad su u pitanju veliki filmski setovi, i video sam tad majstore na delu, učio od njih. Tako najbolje shvatiš šta je ono što treba, a šta ne smeš da radiš. Ponekad „kradeš“ iskustva drugih, kako možda ne bi ponovio njihove greške, ili hodiš putem majstora s kojima radiš.
Upitan šta preferira, blokbastere ili autorske filmove, odgovara da najviše voli da radi filmove koje bi i sam gledao.
– To su oni filmovi koji će me ponukati da nešto otkrijem o samom sebi. Želim da radim filmove s ljudima koji me mogu nešto naučiti. S Felipeom mi se tako nešto desilo. Najpre, upoznao sam tu sjajnu osobu snažne volje da snimi baš taj film. I onda u filmu kakav je „Doseljenici“ daješ sve od sebe zato što imaš takvog reditelja, čoveka koji je tako posvećen projektu. Osećam da sam veoma srećne ruke što mogu da se bavim ovim poslom.
Upitan kakvo je stanje u Italiji kad je u pitanju kinematografija, odgovara s jednom rečju – ludnica:
– Odmah posle pandemije koronavirusa sve je buknulo. I od tad ima posla koliko hoćete. Naravno, ne mogu da kažem da toliki kvantitet rađa kvalitet i neka remek- dela kinematografije, ali dobar je trenutak za filmsku industriju, za sve one koji rade u njoj. Mnogo internacionalnih produkcija snima u Italiji već neko vreme, ali moja želja jeste da proizvodimo manje, a da kvalitet ne manjka. Poslednjih godina nekoliko reditelja zaista odskače. Aliče Rorvaher, Mateo Garone, Luka Guadanjino, s kojim sam nedavno radio, pa Pjetro Marčelo – svi oni čine neki novi talas italijanskog filma na koji sam zaista ponosan.
Bonus video: Vladimir Perišić o filmu „Lost Country“ na FAF-u