21
Ja sam sin haosa i haos je moje spasenje. I 35 godina nakon što sam izurlikao tu izjavu na jednom performansu u Velikoj galeriji SKC-a ostvario se san da izlažem u galeriji "Haos", kaže za Nova.rs Nenad Džoni Racković, multimedijalni umetnik.
Posle godinu i po dana Nenad Džoni Racković ponovo izlaže u Beogradu. I dok je prethodnu postavku imao uoči korone u Domu omladine, sada, po prvi put u karijeri, izlaže u galeriji „Haos“ na postavci posvećenoj majci Jasmini Racković, koja je preminula prošle godine od koronavirusa. Publici do kraja meseca predstavlja kserografije, koje su nastale u periodu od 1984. do 1988. godine.
– Svi me zezaju – idite kod Džonija, haos frajera, u Haos galeriju… Gde Džoni izlaže, tu je haos… – ovim rečima započinje ispovest za Nova.rs multimedijalni umetnik Nenad Džoni Racković.
Srećemo se baš u toj galeriji „Haos“ i pre nego što se zapućujemo u obližnji kafe na piće zapada za oko jedan print iz davnih dana na kome je natpis „kralj ničega“.
– Ja jesam kralj ničega – odsečan je Racković.
Likovni umetnik, glumac, radijska zvezda, književnik, gradska faca, strastveni skejter – teško je u nekoliko reči opisati umetnika koga bije predznak kontroverzni. Ali, bez ikakve kontroverze, Racković se na početku razgovora, kroz koji stalno „provejava“ sećanje na majku, vraća u svoje detinjstvo.
– I otac i majka su mi bili komunisti, i ostali su u to ubeđeni do kraja. Ništa ih nije poljuljalo. I tako sam ja vaspitan. Nikako nisu bili naklonjeni onome što se zvalo šezdesetosmaštvo. Možda zato što sam ja rođen 1967, pa kad se dešavala burna 1968, oni su se bavili porodičnim stvarima. Nije ih uhvatio revolucionarni bunt – priča nam zbog čega se nameće pitanje otkuda kod njega onda bunt:
– Iako su me vaspitali komunisti i ni na kraj pameti mi nije bilo da to dovodim u pitanje čitava moja karijera je pod traumom. Moji su se razveli uoči Titove smrti. Kasnija događanja su bila takva da sam se prepustio jedinstvenoj kombinaciji života i umetnosti. I moju karijeru i mene kao individuu je nosila jedna stihija. Prosto, stihija. Ja sam vaspitivan kako su moji roditelji mislili da treba i usvojio sam dosta toga, ali sve ostalo je jedan prolongirani stres – priznaje.
Seća se i kako je kod njegovih roditelja postojao užasan otklon, averzija i rezerva prema mogućnostima funkcionisanja bilo kakve levičarske opcije nakon raspada Saveza komunista na ovim terenima:
– Smatrali su to nije izvorna ideja, da to plaća neko drugi, sa strane, i da je došlo do raskida sa autentičnim načelima jugoslovenske komunističke revolucije i svega što je iznedrila, stvorila, i njene kulturne baštine. Moj otac je Miodrag Racković, srpski književnik. Imao je nesretnu sudbinu, patio od određenih psihičkih problema. Emigrirao je iz Srbije zato što je bio budala, i umro u Zagrebu. A Jasmina Racković (radni vek provela u Biblioteci grada Beograda, prim.aut.) je bila žena rigidnog karaktera, ponekad ograničena, ali i užasno sposobna. Bila je izuzetna žena i mislim da će se o njoj pisati. Kada je preminula Dragan Velikić napisao je o njoj tekst.
I da nije bilo te lične tragedije, odlaska majke, ne bi ni bilo ovih „nultih“ radova pred javnošću.
– Među stručnom javnošću smatralo se da su ti radovi nepovratno izgubljeni, ta vrsta kserografije, grafičkog otiska, i te moje miks-medije, crteži, kombinacije teksta i slike iz osamdesetih godina. Razlog za to jeste što su bili pod velom tajne, zbog raspada društveno-političkog sistema, porodične traume, disfunkcionalne porodice… Ti crteži su otkriveni slučajno. Kada sam posle smrti majke prodavao njen stan da bih imao od čega da živim, uklanjajući montažne elemente i plakare pronašli smo ne samo te radove, već i meni neprijavljeni koverat sa novcem, u zaglavljenoj fioci na dnu. Mama, bez obzira što mi je ostavila nekakav fond da se za prvo vreme zbrinem posle njene smrti, nije mi to otkrila što čitavu stvar još čini neverovatnijom i stresnijom – kazuje umetnik.
Iako je isprva mislio da će baciti te radove, ipak je predao sav materijal Ivanu Mitiću, koji je vlasnik Arte galerije, a i kolekcionar njegovih radova.
– I on se veoma zainteresovao i zvao profesora Jerka Denegrija da se potvrdi umetnička provinijencija tih radova. I Denegri je potvrdio originalnost, jer je od početka pratio moj rad.
Sasvim se nenadano desilo da je pred sobom imao materijal koji bi mogao da izloži:
– Zbog izjave da sam „sin haosa“ od pre 35 godina Borki Božović sam bio neostvareni san da izlažem u galeriji „Haos“. Ta galerija ima visoke standarde i kriterijume, a do sada, verovali ili ne, nisam imao materijal koji je adekvatan i koji bi odgovarao profilu takve galerije – ističe umetnik, a opet se vraća na poslednje dane svoje majke:
– Nakupilo se u njoj neke razočaranosti. Učila me je da je život precenjena stvar i da živim po nekim svojim pravilima, ako će mi tako biti lakše. Evo, izložen je moj „Džoker“, i očigledno je da me je mama toliko volela da je čuvala „sakriveni džoker“ da obeležimo put koji smo prešli. Bez obzira što se mnogo puta ogrešila o mene, živela je za moje stvaralaštvo.
Prezire, kako kaže, izmaštane priče i one sa neverovatnim zapletima, ali izložba je otvorena baš na godišnjicu smrti Rackovićeve majke.
– Na otvaranju sam istakao da umetnici jesu po prirodi vezani za majke, da uglavnom žive kao izdržavana lica i majke su njihove mecene. Majka mi je bila i najbliži saradnik što se tiče mog književnog opusa, jer je bila bibliotekarka. I pošto je u ondašnjoj Jugoslaviji bila magistar informatike i bibliotekarstva i magistar obrade kataloških listića, njena katalogizacija je prisutna na izložbi sa željom da se pokaže publici da bez kataloških listića umetnik i ne postoji. Umetnička asocijacija „Remont“ ne bi ni mogla da mi izda monografiju da nije kataloški obrađeno šta sam i kad radio. Eto, ceo moj život je prošao tako što onda nije moglo da se izlaže ovo, nego može sada, 35 godina kasnije. Nisam mogao da budem to što jesam tada, postao sam sada. Ovo sam ja, ali sa 16 godina – kaže nam, a na našu konstataciju da je već sa 16 godina imao provokativne ideje, odgovara:
– Imao sam profilisan stav. Šalio sam se sa Borkom da je dobro što sam imao to vreme između 16-18 godine kad sam imao talenta. Posle je više išlo na mišiće, iskustvo i znanje. Ali, ovo je nepatvoreni talenat...Nisam imao ni nekih velikih očekivanja, ni lažnih nadanja, ali ispostavlja se da su ti radovi najava estradizacije kulture i kriminalizacije ideologije.
I sam pominje da je multimedijalna ličnost. Objavio je pet romana, publika pamti njegove uloge na filmu i televiziji, glavnu rolu u predstavi „Sveti Nik“, performanse, a devedesetih je bio ikona supkulturnog života Beograda, snimajući sa Žilnikom „Marble Ass“, bivajući zvezda radija B92… Međutim, te godine baš i ne pamti po dobrom.
– Vreme to pretvori u neki kulturni kapital, ali praktično živ sam sahranjen u golom životu već tokom devedesetih godina. Morao sam da se snalazim sam. Možda grešim, ali tada sam se loše osećao, čak i loše izgledao, iznureno. Želeo sam jedno, ali shvatio sam da je život teško sranje, i da je oko nas nastalo jedno teško sranje, da se život odvija isključivo u okvirima neke nekropolitike. Proradile su tanatopolitike… Našao sam se u poziciji golog života, u startu bez budućnosti, diskreditovan, kao neki živi mrtvac. Uostalom i igrao sam zombija u „Crnom bombarderu“.
A na pitanje otkud potreba da se iskazuje u različitim umetničkim poljima i ne drži samo jednoga, odgovor nalazi u „balkanskoj stihiji“:
– Ne može se život racionalizovati. Ne shvatam šta umetnicima treba da ulaze u priču racionalizacije, jer onda pada sve. Ne može se objasniti kako se ova izložba dešava sad, 35 godina kasnije. Imao sam motiv za mamu ovo da uradim, zaslužila je to.
Iako mu je majka stalno govorila da „starci ne dižu bune“, pošto više „nema ko da mu brani“, vratio se prošle godine još jednoj svojoj strasti – skejtu.
– Vrlo sam aktivan na toj sceni. Vožnja skejtom mi je lek protiv pušenja, ispijanja piva popodne i depresije. Imao sam savršene vožnje. Vratio sam se i pokazao svima da mogu. Zezaju me i kažu – nisi vozio kola, nisi vozio motore, o tebi su pisali i pevali Arseni i Bore… Ni skejtbording scena u Srbiji ne bi bila to što jeste da nije bilo Džonija Rackovića.
Teško je to priznati, ali taj svet je zbog tih ispravnih komunista, kakva je bila moja majka, i propao. On je jako ograničen. Idealan je, ali ljudi nisu idealni. Nisam se očigledno rodio za čoveka koji će završavati fakultete. Verovatno bih ranije izgustirao skejt da mi majka nije branila. Uopšte to nije mogla da shvati. A skejt je nešto kao naprava, umetnička rekvizita, prevozno sredstvo, što izlazi iz okvira ideologije. Prosto, izmiče. To je neko čarobno vozilo koje je i stil života i adikcija i huliganstvo i neka naprava za ekvilibrisanje – objašnjava, a svojom velikom manom naziva prepuštanje „sili inercije“:
– Skejt se vozi pod silom inercije. Prepustio sam se. Moja jedina religija je ulica. Nisam mogao da odolim najvećem gradu na Balkanu, izazovima, iskušenjima, gradskoj vrevi. Ja sam beogradski čovek. To je jedino čega ne mogu da se odreknem, niti imam razloga da se odričem. Zbog svega šta je urađeno Beogradu i svih tih patnji nikad ne možete vezati za mene nekakav kultur-rasizam. Ne mogu Beograda da se odreknem. Moj život je asfalt pod mojim nogama, beton je meni najplemenitiji kamen. Vezan sam koliko za ovaj gradski beton, toliko i za Novi Beograd, za socrealističke spomenike, arhitekturu…
Iako ne shvata odakle je smogao snage da se posle majčine smrti vrati na dasku i priredi aktuelnu izložbu, bio je „isprovociran“, kako nam otkriva, i da napiše novi roman:
– To je knjiga o duhovima. Roman je predat „Laguni“ i očekujem da će biti veliki hit. Zove se „Sluz i žuč“. To je moj prvi iskorak u žanrovsku prozu. Radio sam ga tako da po tom materijalu može da se snimi nešto što je sablasna proza koja govori o svetu u pandemiji. Ne znam koliko knjiga ima sretan ishod...
Prethodni Rackovićev roman „Biblija“ iz 2019. godine ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu, ali umetnik ne haje za polemike koje ovo priznanje nosi sa sobom, naročito poslednje dve godine.
– Ne interesuje me kulturna scena na kojoj ćemo se deliti na one koji su dobili NIN-ovu nagradu. Ne zanimaju me podele. Bez obzira što sam prijatelj sa Vladimirom Tabaševićem, ne mogu to da skapiram. Mnoge sam razočarao svojom pomirljivošću. To je obična književna konvencija. Književnost, pa i film, ne može činiti ideologija. Nju čini sintaksa, gramatika, a ne to da li ćemo pisati latinicom ili ćirilicom, da li će biti ovaj ili onaj žiri… Čovek prvenstveno piše zbog samoga sebe, da bi mu knjige služile i kasnije kao neki molitvenik, brevijar. Ja sve svoje knjige znam napamet. Nikada ne koristim ni mejlove, nego sve ispravke, redigovanje teksta mogu direktno preko telefonske slušalice da uradim. Pošto je pisanje jedan duboko lični čin, takve stvari poput nagrada nemaju nikakvog značaja.
Mrtav čovek u mrtvom gradu
Danas smatra da je posle bezmalo četiri decenije bavljenja umetnošću, svoju borbu završio.
– Puklo je sve. Svaku umetnost smatram nekom vrstom komemorativne, kulturu u njenom najplemenitijem vidu kao kult mrtvih. Ja sam odradio svoje. Ulazimo i ušli smo u svet kulturnih politika, nema umetnosti, neka umetničkog esnafa, otišlo je sve sa 20. vekom. Poenta knjige „Žuč i sluz“ je mrtav čovek u mrtvom gradu. Više mi ništa ne nedostaje. Očigledno sam bio isuviše temperamentna ličnost i potrošio sam se, potrošio sam na kraju krajeva i svoju umetnost – ukazuje.
Uostalom, dugo se već, kako kaže, oprašta od ove sredine. Zbog toga je aktuelna izložba „sad i ko zna kad“.
– Naša sredina čak ni to ne ceni. Pokažeš neki primer, teme, otvoriš prostor mlađima. Danas više nema nikavog smisla to kako smo mi vaspitavani, u duhu komunizma, i kako smo zamišljali bavljenje umetnošću. Prosto, zašto bih investirao u nešto što je propala stvar. To je moj lični izbor. Čuveni umetnik Raša Todosijević koncipirao je svoju umetnost na odluci. Imao sam strašan motiv za ovu izložbu. Iako u umetnosti nema zaricanja i inata, posle te traume vezane za moje roditelje godinama sam iz revolta i motivacije želeo da se dokažem, da potvrdim svoj talenat. Iako nisam sagoreo, zadovoljio sam svoje apetite. Publika bi trebalo to da shvati i da se ne ljuti – umetnost ipak nije estrada. To ne ide jedno sa drugim – stav je Rackovića.
Srbija je, kako je jednom rekao, a opet ponavlja, rođena kao propala država, zbog čega dodaje:
– Mi danas ideologiju uzimamo u „Kofi drimu“, uzimamo je zajedno sa državno-ideološkim aparatima, sa komforom i luksuzom kojim smo okruženi… Politika je ovde suspenzija života. Jedino zbog čega nisam otišao iz zemlje je maternji jezik. Onaj jezik koji sam popio sa majčinim mlekom. To ne može da se objasni dok se ne nađete u emigraciji. Putovao sam kad je vreme bilo, video sam to i u tom smislu, dok je tog jezika tu je i haos Džoni!
Iako je svoju misiju ispunio, na kraju Nenad Džoni Racković napominje da je bogatstvo umetnikove ličnosti u tome što je neiscrpna:
– Zato i vredi živeti, jer taj život nas, za razliku od ideologije, premaša. Prosto, prepustite se pa šta život donese…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
