0
Nema umetnice kod nas koja je tako široko delovala na društvo, a pogotovo na žene kao što je to bila "naša Nemica", kaže za Nova.rs Nikola Kusovac povodom 150 godina od rođenja i pet decenija smrti slikarke Bete Vukanović.
Sve radim kako osetim. Ne idem za modom, bile je ideja vodilja slikarke Bete Vukanović. Potkraj ove 2022. obeležava se, kako i dolikuje – predstavljanjem pregolemog opusa umetnice u Narodnom muzeju i Muzeju grada Beograda – 150 godina od rođenja i pet decenija od smrti dame koja je bila Bavarka poreklom, ali Srpkinja sopstvenim izborom.
Beta Vukanović rođena je kao Babet Bahmajer 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, u imućnoj porodici. Slikarstvo je učila u Minhenu i Parizu, na akademiji Delekliz. I baš u Minhenu, upoznala je slikara Ristu Vukanovića iz Trebinja. Odmah ju je opčinio taj „dugački Hercegovac“. Medeni mesec rešili su da provedu u Beogradu, za koji su joj u Nemačkoj govorili da je „varošica“…
Ali, kad je leta 1898. došla u Beograd, bila je ta dvadesetpetogodišnjakinja očarana toliko da je do „sudnjeg dana“ živela baš ovde, i to u Kapetan Mišinoj 13. I već krajem septembra iste godine prvi put je predstavila svoje slike, i to kao Beta Vukanović prestoničkoj publici. Na izložbu je čak došao i kralj Milan Obrenović i pozvao je da s Ristom Vukanovićem i Simeonom Roksandićem izlaže na Dvoru.
Kao pripadnica generacije prvih srpskih modernista, Beta Vukanović se formirala na poukama minhenskog akademizma, ali odlaskom u Pariz „zanele su je boje, beskonačne mogućnosti njihovog slaganja“, pa je prihvatila osnove impresionističkog postupka. No, u Beogradu postaje jedan od pionira srpskog plenerizma, čvrste, kompaktne forme i svetlijeg kolorita.
Kada se Prva srpska crtačka i slikarska škola Kirila Kutlika polako gasila, Beta i suprug su je preuzeli 1900. unoseći novine u način nastave. Samo četiri godine kasnije bila je i jedan od osnivača Društva srpskih umetnika Lada. Zanimljivo je da je upravo zahvaljujući njoj Srbija videla prve reprodukcije dela velikih slikara, poput Rubensa i Rembranta proistekle iz Betine kičice.
Tokom Balkanskih radova bila je bolničarka, a kad je počeo Prvi svetski rat, Vukanovići su otišli u Solun, pa u Niš gde je Beta negovala ranjenike i tifusom zaraženog supruga, sa kojim je uspela da pređe u Francusku. Iako Rista tamo umire 1918. godine, Beta, Bavarka po poreklu, a Srpkinja po životu i delu, ipak se vraća u Srbiju.
Bila je i izvrsna karikaturistkinja, a ilustrovala je mnoga dela, među kojima i „Opštinsko dete“ Branislava Nušića. Iza nje je ostalo 500 karikatura, a neke od njih je čuvao kralj Petar Prvi.
Preminula je u Beogradu 31. oktobra 1972. u 101. godini, a sahranjena je na Novom groblju.
Izložba „Lučonoša jedne epohe – Beta Vukanović (1872 – 1972)“, autora Petra Petrovića otvorena je pre neki dan u Narodnom muzeju Srbije, i trajaće do 28. februara naredne godine. U Kabinetu grafike mogu se videti odabrana ulja na platnu iz Zbirke jugoslovenskog slikarstva 20. veka, zajedno s nekoliko radova na papiru iz Zbirke crteža i grafika jugoslovenskih autora.
I tek što je ta izložba otvorena, u još jednom beogradskom zdanju, Konaku knjeginje Ljubice publika će od sutra moći da vidi deo opusa Vukanovićeve. Izložba „Beta Vukanović. Klasik moderne“ obuhvata radove i predmete iz slikarkinog ateljea koji se čuvaju u kolekciji Muzeja grada Beograda, koji čuva Legat Bete Vukanović. Na postavci u Konaku, koja će trajati do 29. januara, a autorka je Isidora Savić, posetioci će biti u prilici da vide presek stvaralaštva umetnice, od ranih minhenskih portreta s kraja 19. veka do poznih akvarela iz sedme decenije 20. veka.
Istoričar umetnosti koji je maltene čitav radni vek proveo u Narodnom muzeju Nikola Kusovac seća se za Nova.rs stotog rođendana velike slikarke:
– U ime Narodnog muzeja čestitao sam joj stogodišnjicu! Poslali su me da Beti, s kojom sam bio u prijateljskim odnosima, čestitam stoti rođendan u ime muzeja. I Beta je cenila naš muzej, zato su me i poslali da joj odnesem cveće. I poljubio sam joj ruku – svedoči Kusovac i prepričava jednu od najlepših anegdota:
– Dočekala me je srdačno. Na štafelaju je bila još nezavršena slika cveća. Htela je da me posluži nečim. U jednoj tacni hercegovačkog tipa, bila je šolja kafice i jedan mali naprstak za rakiju. I želeći da mi to donese, pola je prosula dok je došla do mene. Poče da mi se izvinjava: „Nikola, ja to mogla da donesem u lefa ruka („zanosila“ je kad govori srpski), ali ja vežbam desnu da mogu da radim“. Slomila je desnu ruku pre toga pa je vežbala da može da slika u stotoj godini! Toliko me je to dirnulo…
Kusovac je, kako podseća, danas jedan od retkih živih svedoka slikarke, jer su „svi što su se s Betom družili pomrli“:
– Voleo sam je najviše zbog njenog časnog čina. Bilo je to 1941. godine kada su Nemci zagospodarili ovim krajevima i okupirali Beograd. Tada su se njihovi petokolonaši, Nemci iz Pančeva i okoline organizovali da prate svoje ljude ovde, pomažu im. I zakucali su jednog dana na njena vrata i pitali je šta joj treba. Oskudica je tada bila u hrani i svemu. Na to je Beta rekla: „A moje komšije?“ Nemci su joj uzvratili da su „oni Srbi”. I na to je kazala: „E, ja Srpkinja!“ Posle toga nemački više nije nikad progovorila. Zamislite taj čin. Zato sam često pisao da je „po rođenju Nemica, a duši Srpkinja“. I ostala je do kraja Srpkinja.
S obzirom da se bliži još jedna godišnjica – 2023. biće obeleženo vek i po od rođenja Nadežde Petrović Kusovac podseća da slikarka i fotografkinja baš i nije volela Betu:
– Razlog je što je Beta bila Srpkinja, a ona Jugoslovenka. Beta je osnovala srpsko udruženje umetnika „Lada“, a Nadežda je u to vreme sprovodila karađorđevićevsku politiku Jugoslavije pre Jugoslavije i u Sićevo je pozivala svoje prijatelje Slovence. Nije joj odgovaralo srpsko udruženje.
Podseća da je Nadežda čak kod Bete uočila neke „crtačke greške“:
– Jedno Betino remek-delo, nalik na „Letnji dan“ koji je u zbirci Narodnog muzeja, danas je u privatnom posedu. Otkupio ju je pokojni Vasa Mićić, direktor „Puteva Užice“ i nalazi se u njegovim apartmanima na Zlatiboru. Naslikana je na terasi njene kuće u Kapetan Mišinoj, gde je živela, 1907. godine. Ova slika smeštena je u proleće/leto i s te terase se video Dunav. Kad se slika pojavila kod nas na tržištu, stigavši iz Mađarske, toliko sam se uzbudio da vam ne mogu opisati. A Nadežda je o tom remek-delu pisala uočivši neke crtačke greške, pa da je glava devojčice malo nagnuta… Kao da je pisala pomalo iz zlobe i tražila dlaku u jajetu.
I dok Beta Vukanović, po sudu našeg sagovornika, ne može, kad je likovni opus u pitanju, stati ispred iste te Nadežde, opet je postigla mnogo toga:
– Uradila je toliko na pedagoškom planu, na usavršavanju beogradskih gospođica. Gotovo svaka druga naša baka je prošla kroz njene kurseve. Naučila ih je crtanju, likovnoj kulturi, domaćinstvu, učila ih je kolažima. Nema umetnice kod nas koja je tako široko delovala na društvo, a pogotovo na žene od naše Bete Vukanović. To je njen najveći domet – smatra istoričar umetnosti.
A na pitanje možemo li je onda nazvati nekom vrstom rane ikone feminizma, Kusovac odgovara:
– Apsolutno! S tim što nije propustila da vaspitava ni muškarčiće. Ali za taj pokret mladih Beograđanki učinila je nešto nezamislivo. Na ideološkom planu učinila je mnogo Nadežda, bivajući jako angažovana i nadilazila je i našu Nemicu. Ali, Beta je bila tiha. A tiha voda breg roni – zaključuje Nikola Kusovac.
Bonus video: Milena Pavlović Barili
