Nemanja Vojinović: Kad sam video flašaroše na brdu đubreta u Vinči, na jednoj od najvećih svetskih deponija, morao sam da snimim film

Na periferiji Beograda nalazi se jedna od najvećih deponija u Evropi. Vinča, nekada arheološko nalazište neolitske kulture u Evropi, sad toksično mesto, podložno požarima, radno je mesto zajednici sakupljača plastičnih flaša - flašarošima. I upravo su oni u centru priče dokumentarnog filma "Flašaroši" Nemanje Vojinovića. Ispreda u dokumentarnom vesternu priču o poslednjim danima te zajednice, a u fokusu je bivši bokser Janika, koji pokušava da postane vođa u tom haotičnom sistemu.Film "Flašaroši" premijerno će srpska publika videti večeras od 20 časova u Domu omladine na 19. festivalu Slobodna zona. Ostvarenje je letos dobilo nagradu za najbolji dokumentarni film na Sarajevo film festivalu, a ovo prestižno priznanje, kako kaže reditelj Nemanja Vojinović za Nova.rs, doprinelo je lakšem putu ka selekciji dokumentarca na drugim međunarodnimfestivalima:

- A donela nam je i medijsku pažnju u Srbiji, što je za dokumentarni film veoma značajna stvar jer je preduslov da publika prvo čuje za film, a potom i da ima prilike da ga pogleda - priča Vojinović, znan po kratkom filmu "Realnosti, odjebi", diplomskom omnibusu "Gde je Nađa?", dugometražnom dokumentarcu "Daljine"…I film je premijerno konačno i pred našom publikom, a reditelj Nemanja Vojinović priznaje za naš sajt da je 19. festival angažovanog filma idealno mesto za "Flašaroše":- Mislim da je Slobodna zona stvarno zona - specijalan prostor koji je otvoren za preispitivanje i razumevanje društvenih pojava, ljudskih prava i sveta koji nas okružuje - to je mesto gde možete videti intrigantne, pametne, emotivne i hrabre filmove i stvarno mi je drago što će i moji "Flašaroši" imati domaću premijeru upravo na Slobodnoj zoni.

Kako vas je uopšte zainteresovala sudbina flašaroša da ste poželili da ih stavite u centar priče dokumentarca?- Ideja o filmu došla je nakon što sam u novinama video foto reportažu sa deponije u Vinči - slika sakupljača koji stoji na brdu đubreta dok je u pozadini na stotine ptica. Pomislo sam da je to neka zemlja trećeg sveta, a ne beogradska deponija koja je na pola sata vožnje od moje kuće. Inicijalno sam imao ideju da napravim vizuelno jak esejistički film o konzumerizmu i istorijskoj vertikali vinčanskog prostora u tri sloja - prošlost vinčanske kulture, savremeno ludilo konzumerizma i modernog načina života kroz sadašnje slike deponije, sa pitanjem šta donosi budućnost i kako li će buduće generacije ljudi, za hiljadu godina, videti našu civilizaciju.Onda sam otišao na deponiju i stajao na vrhu istovara, brda od preko 50 metara sačinjenog od slojeva četrdesetogodišnjeg đubreta. Iznad mene je preletalo na hiljade galebova, dok je teška mašinerija uz veliku buku mlela sve pred sobom. Okrenuo sam se, i otvorio mi se potpuno nepoznati svet. Na stotine radnika, ručnih sakupljača koji sa džakovima na leđima jure ka istovaru ili se vraćaju u svoje baze punih džakova plastičnih flaša. Video sam haotičan sistem u kome deluje da svako ima svoje mesto i da funkcioniše. Ljudi su me "osvojili" i poželeo sam da prikažem univerzum flašaroša, kao potpuno nevidljivi i paralelni svet.

Već na početku filma ukazujete da je Vinča nekada bila arheološko nalazište neolitske kulture, lokacija praktično najstarije ljudske naseobine u ovom delu Evrope. A doskorašnja slika te iste Vinče, kao jednog od najvećih đubrišta u Evropi, u vašem filmu takav je kontrast… Ima li racionalnog objašnjenja kako smo došli do toga?- Vinčanska civilizacija mi je bila motivacija i početna tačka razmišljanja - kako je moguće da je na mestu najstarije evropske kulture sada jedna od najvećih deponija na svetu? Zašto gajimo takav nemar spram kulturno-istorijsko značajnog prostora? Žao mi je što je prva pomisao na Vinču - deponija i nuklearni institut, a ne mesto koje je važno i trebalo bi da bude važno, mesto civilizacije koje mi deluje naprednije od naše. Ne želim ovim filmom da narušim napore arheologa i naučnika koji su se borili da Vinča bude, ipak, prepoznatljivija po arheološkom nalazištu Belo brdo, a ne po drugoj najvećoj nesanitarnoj deponiji Evrope. Stvarno bih voleo da filmom aktiviramo ljude i da Vinčanska kultura dobije zasluženo mesto u javnom, kulturnom i medijskom prostoru.

Film ste okarakterisali kao dokumentarni vestern. Crpeli ste inspiraciju od Leonea i ekipe?- Film predstavljamo kao dokumentarnu vestern dramu o poslednjim danima fascinante grupe sakupljača plastičnih flaša, flašaroša, na jednoj od najvećih deponija na svetu. Obožavam vesterne Serđa Leonea, kao i Sema Pekinpoa i Džona Forda i voleo bih da svaki film koji radim ima vestern komponentu. U "Flašarošima" imamo omaže nekim vestern filmovima, poput Leonovog "Bilo jednom na Zapadu". Postoji i referenca na kratki vestern film pokojnog Uroša Stojanovića - "Vešala za dvoje".Glavna stvar koju "Flašaroše" čini vesternom jeste ideja vestern žanra iz kasnije faze, gde nadolazeća modernizacija uništava svet, civilizaciju filmskih junaka i oni odlaze u zaborav. Kod Leonea izgradnja pruge i dolazak voza obeležavaju kraj jedne epohe, dok kod Pekinpoa u "Divljoj hordi" automatska puška je taj simbol modernizacije koji uništava svet revolveraša. U našem filmu modernizacija deponije je ta koja dolazi i briše civilizaciju i eru flašaroša, čineći je samo još jednim slojem vinčanske vertikale.Dok se smenjuju s jedne strane stravični, ali i impozantni prizori tona i tona đubreta, nebrojeno galebova, silnih radnika koji pokušavaju da se izbore s tim smetlištem, stalnih požara, priča o otrovima koje seje Vinča čini se da cilj "Flašaroša" nije aktuelna borba za ekologiju. Zašto su u fokusu ljudi, tačnije jedan čovek?- Ljudska drama mi je najvažnija, ali ne zanemarujem ni ekološku komponentu, međutim to nije nešto što sam želeo da dominira filmom. Želeo sam intimni portret ljudskih sudbina i to je ono što je u prvom planu, dok se ekološka katastrofa dešava u pozadini, i to sve vreme, ali nije "prst u oko", već je sastavni deo suludog univerzuma vinčanske deponije. Želeo sam da život flašaroša ne prikazujemo kao egzotičan, niti da to bude bilo kakva eksploatacija na temu sakupljača sekundarnih sirovina, nešto što bi stranci nazvali "Misery Porn". Želeo sam film pun života i humora, nešto što ne očekuješ na konačnom odredištu poput deponije i mislim da sam to i uhvatio sa neverovatnom i rezilijentnom zajednicom flašaroša vinčanske deponije.

Kako ste našli Janiku? I koliko je danas takvih, poput vašeg glavnog junaka, bivšeg boksera, nepismenog, dobrodušnog čoveka, koji nikako ne uspeva da se nametne kao vođa flašaroša na deponiji, a kroz čitav dokumentarac prate ga pride tragedije?- Flašaroši su sakupljači plastičnih flaša. Postoje dve grupe sakupljača na deponiji, jedna koja skuplja metal i međusobno se zovu "metalci" - oni su živeli u neformalnom naselju u podnožju istovara deponije, dok su na vrhu brda radili. Brojnija grupa sakupljača na deponiji bili su flašaroši. Podeljeni u manje grupe, svaka je imala svog grupovođu, auto i stan nedeleko od deponije. Radili su svakodnevno, po principu sezonskog posla, bez ikakvog zdravstvenog osiguranja ili socijalne zaštite. Dolazili su iz različitih krajeva Srbije u potrazi za novcem i boljim životom, ratujući među sobom oko flaša i džakova, a razlog zbog kog ostaju u plastičnom biznisu je novac, jer su mogli da zarade dve ili tri prosečne srpske plate radeći "na flaše" u Vinči.Jani je vođa jedne grupe flašaroša i njegova uloga je dramaturška linija koju pratimo tokom filma. Taj donkihotovski posao i borba da se održi grupa na okupu u surovom poslu plastičnih flaša je osnova kroz koju vidimo dešavanja i promene na deponiji, od podzemnih požara do privatizacije koja uvodi automatizaciju i mašine, kao neku buduću civilizaciju na Vinčanskoj deponiji. Ovo je priča o bokseru nežnog srca koji se bori da bude vođa u haotičnom sistemu plastičnog biznisa, ali mu to ne uspeva.

Janija sam sreo na početku snimanja na deponiji. Tada je radio za drugog šefa, ali kroz nekoliko meseci izborio se da formira svoju grupu i počne da radi samostalno. Poklopilo se da sam tad već nekoliko meseci dolazio na deponiju, da sam Janija i ljude iz njegove buduće ekipe već poznavao i snimao, tako da je bilo prirodno da provodim više vremena sa njegovom grupom kad dođem da snimam. Brzo su me prihvatili, direktor fotografije Igor Marović i ja postali smo deo ekipe i bili u povlašćenom položaju da iznutra posmatramo kako funkcioniše ovaj zatvoreni i fascinantni svet vinčanskih flašaroša.Ljudi poput Janija rade vredno, neumorno i svakodnevno, a kako vreme prolazi pronalaze se u još prekarnijem položaju, živeći na autopilotu, često zaboravljajući zašto su tu i došli. Mislim da s tim dosta ljudi može da se poistoveti u današnjem vremenu.Svako treba da čisti za sobom - rečenica je koju izgovara jedan od flašaroša. Ne primenjuju je često vaši junaci, a čini se ni mi kao građani, društvo, država?- Mislim da smo mi, kao društvo, prilično oguglali na razne stvari koje se dešavaju oko nas. Konstantno smo preplašeni svetskim i domaćim dešavanjima, opterećeni preživljavanjem i svakodnevnicom i onda ni ne razmišljamo o sopstvenoj okolini. Blokiran nam je taj deo, jer smo opterećeni "prioritetnijim" stvarima. Ima li išta prioritetnije od našeg vazduha i vode? "Svako treba da čisti za sobom" jeste rečenica koju bi svako od nas trebao da se pridržava, poput mantre. Nadam se da će ovaj film pomoći da se podigne ekološka svest u Srbiji, da se ukaže na sistemsku potrebu za reciklažom, kao i depozitnim sistemima ambalaže koji su samo mali koraci, ali nadam se početak nekog šireg osvešćivanja svih nas.

"Flašaroši" su prošli mukotrpan put od ideje do realizacije. Koliko je teško ovde izgurati ideju do kraja? Iako ovde ima publike, pa i festivala, kakva je, na kraju, sudbina dokumentarnih ostvarenja?- Proces rada na filmu trajao je sedam godina. Prvi put sam stajao na istovaru deponije u decembru 2016, a svetsku premijeru film je imao na festivalu u Sarajevu 2023. Prošli smo kroz veoma dug proces, puno vremena smo uložili u prezentovanje projekta i potragu za finansiranjem i adekvatnim partnerima. Bilo je momenata kad smo producentkinja Marija Stojnić i ja stvarno pomislili da će biti teško "izgurati" ovaj film, pogotovo zbog konstantnog odlaganja zatvaranja deponije, koji je zamišljen kao prirodan kraj filma. Kad se na to dodaju i dve godine pandemije koronavirusa, koja je svaki plan okrenula naglavačke, može se reći da smo prošli kroz veoma izazovan proces.

Nakon premijere na Slobodnojzoni ulazimo u bioskopsku distribuciju, tako da svako ko ne stiže da pogleda film na festivalu moći će to da uradi u dva ili tri bioskopa u Beogradu. Film će putovati i po gradovima Srbije. Stvarno želimo da "Flašaroše" vidi što više ljudi i da pokažemo da ima smisla distribuirati domaći dokumentarni film.Koliko bi naslov vašeg nagrađivanog kratkog filma "Realnosti, odjebi", iako je snimljen još 2011, mogao i danas da opiše svet oko nas?- Ne bih da zvučim arogantno, ali naslov mi deluje aktuelnije nego ikad. "Realnosti, odjebi" je moj kratki dokumentarni film sa fakulteta i jako drag projekat. Priča o jutjuberu pre Jutjuba, regionalnoj onlajn zvezdi doktoru Protiću, kao i njegovom dečijem pandanu - Jaganjcu. Postojao je serijal kratkih epizoda, zabavnih minijatura u formi životnih lekcija koje su mešavina visoke filozofije i srpskih prostakluka. Sa filmom sam pokušavao da prikažem Vladu Protića, čoveka-autora koji je stajao iza tih legendarnih likova. Sa Vladom sam ostao prijatelj i družimo se i danas. Čak smo i u procesu zajedničkog pisanja TV serije radnog naslova "Olovne godine" o jugoslovenskom terorizmu, o kojoj ćemo, nadam se, tek pričati u budućnosti.https://www.youtube.com/watch?v=zXPjV4qrLsA&t=7sBonus video: Bono i Edž na otvaranju Sarajevo film festivala