"Znao sam da ne spadam u umetnike od privilegije i da su mi šanse minimalne ali…": Nemanja Mate Đorđević o "Peking ekspresu"

Piše: Nemanja Mate Đorđević

Da citiram Hajdegera -”jedini istinski subjekt”,”osnova svega”. A vreme, kao velika rupa bez dna u kojoj tami sećanje, zaista će postati propoved vrhunske blasfemije u kojoj je “okupan” sam događaj. Svakako da ne možete biti sigurni u to da u dubini zaista postoji nešto skriveno, no u svakom od nas postoji projektor, grubi projektor na kraju tunela koji lice onog drugog gnječi u nadi da će iza njega, ka njemu, pronaći nešto ako ne i sam otisak sebe.

”Uvek ima nešto sumnjivo kada intelektualcu ne ide dobro”, rekao bi Vaslav Havel, tako da ni sam nisam bio naivan i obavio sam jedan, za mene tada, zanimljiv test. Sproveden je konkurs poput ispita za potrebe Bijenala u Pekingu preko ULUS-a. Dakle, unutar zatvorenog i predvidljivog kruga za nosioce projekta - cenjeni žiri.

Znao sam da ne spadam u umetnike od privilegije, a da su mi šanse minimalne, jer sam nadasve slikar koji nije predmet “želja i simpatija”, već pre diskusije koja pre ili kasnije sklizne na druge teme. Naravno da sam na konkursu bio odbijen i naravno da su mi u stilu avangardista sastavili mejl (laksativ) - odbijanja. Mislim tu na Apolinera koji je 1913. dao ružu Stravinskom koja je zapravo bila - govno kao čin samilosti .”Veličajnost i velikodušnost” su uvek krasili sve naše konkurse. Godinama. Upravo ta vrsta bullshiting filozofije, ni manje ni više je modus operandi - zamaranje autora svim mogućim i nemogućim provijencijama, dok se smisao istih ne pretvori u penu a zatim se ta pena prepusti društvu da je elegantno ubode iglom.

Tu su i beskrajni spiskovi nužnih u kulturi. Svako od nas je mogao i pre toga da imaginarno zamisli poželjan spisak umetnika, bez izgovorenog imena na glas. Zapravo to više ne spada u onu grupu “čvrstog ruganja”, već nužnosti. Prosto kada sline cure iz nosa, savršeno su nedodirljive. Paraleno sam predao dokumentaciju u istoj godini za Galeriju ULUS… U umetnosti našeg doba možemo prepoznati izvesnu paničnu i histeričnu korupciju, strah od kvaliteta, sve u cilju da se odigra formalno - selekcija!

U međuvremenu se rasklimala logika… Moj rad, tačnije slika prolazi kod žirija Bijenala u Kini, sa oznakom rada C-90! Iščekujem pozivno pismo. Ali, dešava se sledeće: iako su puštane lažne vesti iz udruženja da će na autorima biti povratak radova u okviru logistike istog, u korespodeciji sa Bijenalom saznajem da to nije slučaj. Ponovo laž kao modus-operandi! S obzirom da su u ovoj godini većina projekata odloženi ili praktično ne postoje, shvatam da ne postoji telo kom mogu da se obratim za potrebe subvencije - pomoći da upakujem sliku i izvadim potrebnu dokumentaciju a zatim predam papire za potrebe mobilnosti u kulturi.

Zbog rokova koji su izuzetno škrti, bar u mom slučaju, ostajem zaleđen u beskrajnim prepiskama, između Bijenala i špeditera - no od istog dobijam informaciju da je indentitet ostalih kolega koji učestvuju, stvar diskrecije. Čudno? Ipak saznajem da je ULUS na klackalici da li će uspeti da obezbedi sredstva. Ova informacija mi je bila potrebna da bih, po mogućnosti, umrežio sam odlazak na isto. Samo udruženje se ponaša inertno i mrtvo.

Kasnije saznajem i zašto. Na taj način su iscureli svi rokovi i bilo je besmisleno tlačiti dalje mogućnost odlaska, slike. Moram da odam priznanje organizatorima iz Kine da su doista ne samo bili uporni već u korespodenciji kranje otvoreni - zamolivši me da im barem odobrim da se rad nađe u publikaciji i na video bimu. Napomenuću da je na autoru da pripremi pakovanje i dokumentaciju (pakovanje muzejske kutije za potrebe slike formata: 250x220x4cm, pod konkursnim nazivom C-90!), tačnije da je prepušten sam sebi.

Udruženje odbija saradnju a fantomskom duhu koji vlada u istom, shodno je akutno prostaštvo. Naša kultura i njene institucije… Reči: “...Mlada udovica koja skuplja klasje”- siže je iz biblijske” Knjige o Ruti”. To je armija u prašini i đubretu.

Paraleno sam predao dokumentaciju u istoj godini za Galeriju ULUS, znajući da razlika između činova i dela po Šopenhaueru nisu umetničke produkcije već događaji unutar dela. Jer dela sama po sebi nisu uobičajne pojave. Na njih nije moguće uticati voljom istorije ili neke strukture. Ili mnoštvom glasova! Parafraziraću Barouza - zar je meni stalo do vaše mržnje u mom delu i petlji? Pretpostavljam da većina to i čine. Zapravo, mnogo je važnije pitanje - da li su oni u poziciji da učine nešto tim povodom? U kulturi su davno zavladali ChatGpt jezik i logika: komunikacija koja je, da citiram Mizajakia, “uvredljiva za ljudskost Duha!”. Prosto taj lažni optimizam je poznat kao programski karakter virtuelnog raja - koji ne samo da je imitacija već ga zapravo negira.

Uskoro izlazi i konkurs za Galeriju udruženja u Knez Mihajlovoj ulici, koji takođe ne prolazim uz obrazloženje da je bilo kvalitetnijih projekata a da se sama komisija prvi put suočila sa mojim radom. Naravoučenije: Naša kultura, kolege, kamarila su, ogromno preduzeće za zavitlavanje ljudi. A užas koji sprovode poput nevinašca, s uživanjem u svojoj taštini i ne krijući zadovoljstvo da vas proganjaju… Nemojte imati iluzije - ono bolesno ili nizbrdo postavljeno koje služi u određenom času a nije ljubav i život, iz hiljadu hiljadu nepobitnih razloga, sa zadovoljstvom će vam u zdravo telo zariti nož.To će biti vaši prijatelji, kolege, sapatnici, osmehnuti kustosi, slikari-skulptori, koncep-art-umetnici dakle: Mi!

I zato mržnja bez posledica, njena glupost i uverenja, rađaju beskrajnu nadu.Ta lepota udobnosti kojom se laže dolazi iz potpune praznine, uspavanosti, naduta je, užareno-učaurena, nimalo osetljiva. Nudi jedino pričanje laži po svaku cenu a to “zapravo zaustavlja svet” kako bi rekao Selin za nekoliko pokoljenja. Smrdljive duše.

A da bi istorijski koncept bio jasniji setimo se samo svedočenja Lidije Merenik… Čijim pamfletom počinje odmazda spram crnotalasnog filma koji je zapravo jugoslovenski film a dobija to skaredno i glupo ime. Ko ga dekonstruiše kao dekadentno? Ko se na FLU-u u posleratno vreme bavio deminucijom studenata, Žike Pavlovića i Ljube Popovića koji kasnije postaju vrhunski slikari Evrope? Ko odbija da dodeli termin Vladimiru Veličkoviću povodom velike retrospektive 2002.godine, što on podvlači u intervjuu za NIN-u?

Sunce je obasjalo specifične mračne prostore dodavanjem netačnih činjenica i zaslepelo percepcij. Iako se u umetnosti preokreće unutrašnje ka spoljnom, kako se promene i tokovi i učine vidljivim. Šta je sa Platonovim “duhovnim okom” ili “pogledom odozgo” ( le ragard surplombant) Žana Starobinskog? Umetnost bi trebalo da osnaži i održi naše poimanje sveta i nas samih, te podrži skromnost, ponos, znatiželju i optimizam - jednog stranca.