Nežna, topla, mila, delikatna, talentovana, divna osoba. Neda nacionale, neko ko je, naprosto, bio rođen kao glumica i zvezda, reči su kojima godinu nakon smrti Nede Arnerić glumicu opisuju njene kolege i prijatelji.
Pre tačno 12 meseci, 10. januara 2020. u 67. godini života u svom stanu na Vračaru Neda Arnerić je preminula. Iza nje su ostale uloge u više od stotinu filmova i TV serija i tridesetak pozorišnih komada.
Glumica, ali i diplomirana istoričarka umetnosti, rođena je 1953. godine u Knjaževcu. U svet glume zakoračila je kao devojčica. Već sa 10 godina počela je da pohađa časove u dramskoj grupi Bate Miladinovića, a sa 13 je snimila prvi film „San“. To ostvarenje, koje je režirao Puriša Đorđević, donelo joj je „titulu“ naše Širli Templ. Samo tri godine kasnije upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u klasi profesora Milenka Maričića, koju nikada nije završila.
Kada je upisala taj fakultet svi su je znali kao Višnju, jer je 1968. igrala naslovnu rolu u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ Stoleta Jankovića, po scenariju Siniše Pavića. Karijeru Arnerićeve na velikom platnu obeležili su i filmovi „Ko to tamo peva“, „Užička republika“, „Varljivo leto ’68“, „Sutjeska“, „Valter brani Sarajevo“, „Tri karte za Holivud“…
Za ulogu Delfine u filmu Aleksandra Đurčinova „Ispravi se, Delfina“ dobila je Srebrnu arenu na Filmskom festivalu u Puli, a Zlatnu arenu za rolu Majre u ostvarenju Lordana Zafranovića „Haloa – praznik kurvi“. Snimala je filmove i u inostranstvu, naročito u Italiji, a za života ovenčana je Plaketom Jugoslovenske kinoteke, kao i nagradom za životno delo „Pavle Vuisić“.
– Neda je rođena kao zvezda. Ona je to bila i stasom i glasom i ponašanjem – kaže za Nova.rs glumac Lazar Ristovski, koji je prve pozorišne korake načinio uz Arnerićevu u Pozorištu „Dvorište“ Petra Zeca.
– Bila je deo mojih dečačkih snova, a kada smo se upoznali i počeli da radimo zajedno, stvarnost je prevazišla te snove. Stotinama puta smo igrali „Mušicu“ u Pozorištu „Dvorište“ i uvek sa velikim ljudskim i umetničkim zanosom – kazuje nam Lazar Ristovski i za kraj kao da zapisuje:
– Draga Nedo…
Glumci Irfan Mensur i Feđa Stojanović, koji su među poslednjima sa dramskom umetnicom delili scenu, pričaju nam kako su Nedu znali „hiljadu godina“. Mensur je pamti još iz sedamdesetih kada su se sreli u Sloveniji, jer su oboje krenuli u avanturu zvanu „kupovina novih kola“:
– U to vreme „Nisan“ je svoje predstavništvo imao u Ljubljani i eto jedne crtice kako smo zajedno kupovali „nisan mikru“. Ali, eto ta sitnica me podseća kako sam se sa Nedom znao „hiljadu godina“.
Iz ranih dana Arnerićeva je i Stojanoviću urezana u sećanje, no pravo prijateljstvo između dvoje glumaca desilo se kada su igrali tandem u predstavi „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“, baziranom na čuvenom TV filmu Soje Jovanović sa Slobodanom Đurićem i Milenom Dravić, po scenariju Milana Nikolića. Stojanović i Arnerićeva su u komadu postavljenom pre više od pet godina u zemunskom teatru „Kart blanš“ i režiji Erola Kadića igrali Nikolićeve junake, ali u zrelim godinama.
– Neda je jako volela tu predstavu i proputovali smo čitav svet, stigli i do Australije. A dugo se znamo. Pamtim je još kada je bila devojčica u dramskoj radio grupi Bate Miladinovića. Iako se tada nismo družili, jer je bila mlađa od mene, počinjemo u pravom smislu da drugujemo kada smo počeli rad na predstavi „Izvinjavamo se“ i da putujemo. Postali smo baš pravi, bliski prijatelji. Sa njom je bilo lako raditi i lako putovati, jer je bila toliko tolerantna na sve moje, možda i bezobrazluke. Nedostaje mi Neda, nedostaje mi ta njena delikatnost, finoća u ophođenju, nenametljiva gospodstvenost – iskren je Stojanović.
Za Irfana Mensura, koji je početkom 2018. režirao predstavu „Kabare Basara“ u Teatru „Slavija“ i uz Arnerićevu i Slobodana Bodu Ninkovića i igrao u komadu, privilegija je bila poznavati Nedu.
– Uvek je bila tako topla, mila i odana. Bilo je zadovoljstvo družiti se sa njom, čak je i samo sresti. Radili smo zajedno na nekoliko filmova, od čega su neki bili i studentski filmovi kako bismo pomogli mladim filmskim radnicima da završe studije. Kada sam režirao poslednju njenu predstavu „Kabare Basara“ prosto je bilo zadovoljstvo raditi sa njom. Verovala je ljudima koje priznaje za lidere. Onoga trenutka kada sam joj bio reditelj, ona mi je verovala, ali ne poništavajući sebe. Naprotiv, davala je predloge, učestvovala u stvaranju svega onoga što sam zamislio i tome se radovala – priseća se glumac i reditelj.
Slobodan Boda Ninković priznaje za naš sajt da u životnom dobu u kojem je ima drugačiju percepciju odlaska dragih ljudi. A mnogo mu je dragih ljudi u poslednje vreme otišlo. Zato danas ne razmišlja da je Neda Arnerić otišla, jer je čuva u sećanju.
– Imao sam priliku i zadovoljstvo da sarađujem sa Nedom na više projekata. To nije bila samo saradnja već druženje, i to veoma kvalitetno druženje. Neda je bila izuzetno nežna, fina, delikatna osoba, a vrlo duhovita. Taj naš zajednički rad zato je bio veliko zadovoljstvo. Posao jeste posao, ali mnogo smo se više radovali našim susretima, druženjima, putovanjima i tako je i pamtim – onako nasmejanu. Zvao sam je Nedima i Neki. Žao mi je što je prerano otišla, razlozi su samo njoj znani. Možda i znam nešto, ali to zaista nije bitno, niti o tome treba da se priča… Divna je osoba bila. Sve vreme je čuvam u sećanju, i počesto „obnavljam kontakte“ sa njom, kako sam, tako i kroz razgovore sa zajedničkim kolegama – priča Ninković.
Feđa Stojanović žali što Neda više nije tu i napominje da Arnerićeva poslednjih godina prosto više nije želela da živi. Jer, njen život se, kako opisuje, pretvorio u nešto što nije želela.
– Pokušavao sam nekoliko puta, ali bezuspešno, da je ubedim kako je mnogo lepše živeti nego da te nema pod ovim svodom. I bilo je faza kada bi bila jako dobro raspoložena, kada sam verovao da je sve to ostavila iza sebe. Ali, jako ju je pogodila bolest njenog supruga, a posle i smrt. Život, posle svega, za nju više nije imao nikakvog smisla. Od crnih misli nije mogla da se otrgne i otišla je tamo gde je želela – konstatuje Stojanović.
I u godini za nama često je, kako kaže, prolazio pokraj njenog Vračara. Obuzimala bi ga svaki put užasna težina.
– Poslednje što smo zajedno počeli da radimo jeste predstava u Savamaloj, za koju smo probe imali u Zvezdara tetru. Sećam se da sam dolazio po nju da bismo išli u Zvezdaru na probe, ali video sam da je u teškom i depresivnom stanju i da, nažalost, neće moći da izgura tu predstavu. To se i desilo, izašla je iz podele, a uskočila je druga glumica…
Evocirajući uspomene na rad na predstavi „Kabare Basara“, Mensur kaže da je bio svestan svega što se privatno sa Arnerićevom događalo:
– Sve što se s njom dešavalo poslednjih godina bilo je jako prisutno, jer smo još imali i neke zajedničke prijatelje. Hteo-ne hteo znao sam razvoj situacije, privatne, porodične, poslovne… Ali, opet bio sam šokiran vešću da je preminula. No, to nam sleduje u životu. Neda je jedna u plejadi ljudi čiji je odlazak na mene ostavio trag – ističe Mensur.
Bez obzira na sve mračne i teške momente, bilo je toliko lepih trenutaka koje je Feđa Stojanović podelio sa Nedom. Seća se njene radosti dok su igrali predstavu „Izvinjavamo se“, ili momenata nakon što se spusti zavesa, a prepričava nam i jedan od takvih lepih trenutaka iz Australije:
– Kada smo gostovali sa predstavom „Izvinjavamo se“ u Adelaidu došao je jedan moj prijatelj, koji se u Australiji sa velikim uspehom bavi snimanjem reklama. Sedeli smo u jednom kafiću pored mora. A Neda je toga dana bila baš utučena i depresivna. I taj moj prijatelj je u jednom trenutku rekao: „Nedo, hoćeš da te slikam?“ Pristala je, otišli su kraj same obale i on je napravio fantastične fotografije. Odjedanput se Neda preobrazila. To je taj fenomen glumice. U toj nekoj utučenosti, ona se slika i na tim fotografijama deluje tako veselo, optimistično. Bila je presrećna. To glumačko u njoj, taj njen glumački nerv je uvek proradio kad je trebalo…
Pored angažmana u Teatru „Slavija“ Boda Ninković, kako nas podseća, sa Arnerićevom je dosta radio:
– Više od godinu i po dana išli smo u Sloveniju da snimamo „Našu malu kliniku“. Mnogo ranije radili smo i jedan film zajedno. A stalno bismo se viđali i u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je igrala „Parove“ i druge predstave. Vrlo često smo bili u kontaktu, na moje ogromno zadovoljstvo. Toliko smo lepih zajedničkih trenutaka doživeli da ih se svih sa takvom radošću sećam i čuvam kao predivne uspomene – govori Ninković.
Iako je većini Neda najpoznatija kao filmska glumica, Mensur pominje desetine njenih uloga u teatru i to koliko se radovala pozorištu:
– Setite se samo „Profesionalca“, koji je nekoliko stotina puta igrala sa Batom Stojkovićem i Bogdanom Diklićem u Zvezdara teatru. Sa radošću je uvek igrala tu predstavu. Bila je glumica po rođenju. To što nije završila Akademiju, nije joj odmoglo da napravi karijeru. Ostavila je fakultet u jednom trenutku, i posvetila se životu. A život joj je pružio mogućnost da pravi i filmsku i pozorišnu karijeru, što je uspešno uradila – ukazuje naš sagovornik, a govoreći o njenom političkom angažmanu u Demokratskoj stranci, Mensur ga zapravo i ne vidi kao politički, već civilizovani angažman.
– Jedna civilizovana osoba koja razmišlja na pravi način pristupila je grupi ljudi koji su u tom trenutku pravilno razmišljali. Onog trenutka kada je to zaista preraslo u politiku ona se i povukla. Samo je pristupila jednom sistemu razmišljanja, a ne političkoj stranci. Ja sam to tako doživeo. Nije bila osoba koja bi se dala politički uštrojiti, već je samo tražila istomišljenike – smatra Mensur.
Ninković napominje da mu se, godinu dana posle smrti Arnerićeve, čini da kao društvo u ovo „novo vreme“ zaboravljamo bitne stvari.
– Žalosno je to, ne samo zbog Nede, već mnogih kolega koji su ostavili toliko toga za sobom. Stvorena je takva klima da ljude koji su bili kvalitetni i učinili toliko toga, zaboravljamo i zapostavljamo. Prirodno je da ljudi odu i da dolaze nove generacije, ali ta nekakva klima da kvalitet nije bitan, već da se stvari otaljavaju nije dobra… A Neda je od svojih najranijih dana veoma značajna ne samo u našoj kinematografiji, već i šire – kaže Slobodan Boda Ninković.
Neda Arnerić je još za života, kako smatra Feđa Stojanović, zauzela značajno mesto u kulturi ovoga podneblja, mesto koje je i zaslužila. Iako se glumom bavila od malena, film iz 1968. „Višnja na Tašmajdanu“ bio je prelomna tačka u njenoj glumačkoj karijeri i kao da joj je sudbinski bio zacrtan, o čemu najbolje svedoče i ove Stojanovićeve reči:
– Sećam se kad se pripremao film „Višnja na Tašmajdanu“, gde sam igrao epizodnu ulogu, reditelj Stole Janković tražio je glavnu glumicu jako dugo. Mislim da je „prečešljao“ pola Srbije. Bili smo svedoci te potrage jer smo unapred znali da ćemo igrati u filmu. Ali, tražila se ta Višnja… Kroz probna snimanja je prošlo gomile i gomile glumica, predivnih, prelepih, talentovanih devojaka… Međutim, kada se pojavila Neda svi su znali da je to to! Mi smo čak bili zajedno i na klasi, na prvoj godini. Bila je godinu dana zajedno sa nama, ali joj je profesor Maričić rekao da je besmisleno da studira, jer je tada već bila megazvezda. Prekinula je studije, ali rekla mi je da su tih godinu dana provedenih na Akademiji bili najsrećniji u njenom životu – kazuje Stojanović.
Kada se osvrne na njenu plodnu karijeru, konstatuje da je imala zaista lepu biografiju. Ali, i da ju je bolelo što više nije bila „Neda nacionale“.
– Možda je moja dijagnoza loša, ali čini mi se da je ta njena depresija, pored bolesti i smrti muža, upravo dolazila i od toga što je teško pristajala na prolaznost. Teško joj je padalo što više nije „Neda nacionale“. Osećala je i da je ljudi polako zaboravljaju i da se nekako njena karijera gasi. Mislim da ju je to jako bolelo, mada to nikada nije htela da mi prizna. Ali, osećao sam da teško doživljava tu neku glumačku prolaznost. Kako i ne bi kada je u glumi bila praktično od detinjstva – zaključuje Feđa Stojanović.
Mensuru su danas u sećanju dve Nede. Jedna je bila pre nego što počne predstava, a sasvim druga kada se zavesa podigne.
– Spremajući se za izlazak na scenu ona je bila Neda koju poznajem i kojoj se divim, prijatna i osoba sa kojom bi voleo da provedeš ceo dan. Ali onoga trenutka kada izađeš na scenu, vidiš jedno potpuno drugo biće, koncentrisano na posao, rad, zadatak. I to su bile tako vidljive razlike. Nije to bilo pitanje pravljenja karaktera, nego fokusiranja i koncentracije koju je ona na sceni dovodila do savršenstva. I divno je što postoje ljudi koji neće dozvoliti da takve ličnosti, kao što je bila Neda Arnerić, nikada ne zaboravimo. I da se svake, ili bar svakih pet godina prisetimo takvih i sličnih ljudi koji su ostavili značajan trag u našem javnom životu – kaže na kraju Irfan Mensur.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare