24
Predstave se ne dešavaju, proba nema i ta neizvesnost najviše plaši umetnike. Egzistencije su ozbiljno ugrožene, od finansijske do emocionalne, kaže pozorišni reditelj Nebojša Bradić.
Nebojša Bradić, pozorišni reditelj i nekadašnji ministar kulture jedan je od inicijatora debate „Kultura posle korone“ ispred udruženja „Kreativna Srbija“, održane juče u beogradskom „Dorćol Platzu“. U vreme kada su pozorišta zatvorena, a način na koji će teatri u budućnosti raditi neizvestan, razgovaramo o trenutnom stanju u sektoru kulture i predlozima za moguća rešenja.
Oseća li se strah za egzistenciju u pozorištima?
Udarac koji su zadali koronavirus i pandemija ostavio je velike posledice. Pozorište je među onima koji su nokautirani. Zavese su spuštene, predstave se ne dešavaju, proba nema, sve ono što je u budućnosti ostavljeno je u juče, a ta neizvesnost je nešto što i najviše plaši umetnike. Oni bi želeli da se što pre vrate svojoj profesiji, da se vrate sceni, publici, da tu razmene ono što je dragoceno – umetnički sadržaj. Egzistencije su ozbiljno ugrožene, od one finansijske, praktične do emocionalne. Ljudi su pretrpeli sve ono što su imali u protekla tri meseca. U ovom trenutku zabrinutost jeste za mnoge grupacije, za mlade umetnike koji će teško doći do svoje afirmacije, za afirmisane, za sve one koji su delimično frilenseri, za frilensere takođe. Znate, pozorište je mesto gde se sve to sabira, a iz pozorišta mnoge stvari izlaze, i kreativna industrija, kao što su film i televizija, edukacija, publika, sve ono što nas čini živim i potvrđenim identitetski jeste na sceni.
Pojavila su se dva prelazna rešenja, jedno je letnja scena na Tašmajdanu…
Svako pozorište treba da traži svoje rešenje. Prvo, fizička distanca, koja je protiv prirode pozorišnog čina, jer pozorište je mesto gde su ljudi praktično u grupama, da bi nešto zajednički radili. Znači, ta protivprirodna mera, koja nas sve stavlja u jednu ne baš srećnu poziciju, pozorištima nudi mogućnost da se polako vraćaju produkciji. To znači da, poštujući mere fizičke distance, i poštujući mogućnosti koje pozorišta imaju treba tražiti forme koje je moguće implementirati. Da li su to manji komadi, sa manje glumaca, poštovati, naravno, mere sa publikom na propisanoj distanci. Letnje scene su svakako izazov i one omogućavaju da se mnogi sadržaji tamo izdešavaju. Tačno je to da mi u tome nemamo do sada nikakvog praktičnog iskustva. Da li je to Kalemegdan, Dorćol Platz, Kapetan-Mišino zdanje, Topčiderac, brojne scene koje postoje u Beogradu, ali i širom Srbije, sigurno su izazov za pozorišne umetnike da svoje sadržaje ponude publici.
…sa druge strane, uvedene su mere u pozorištima, gledamo da je u Hrvatskoj propisana distanca među glumcima, kako to utiče na estetiku?
Sa one praktične strane, to je sve nametnuto rešenje. U komadu kakav je “Romeo i Julija” ne možete zamisliti dvoje mladih glumaca da se ni u jednom trenutku ne dodirnu. Dakle, moraju da se pronađu adekvatni naslovi, u kojima je takva vrsta aktivnosti na sceni moguća. Pozorišta suočena sa propisima su u situaciji da redukuju kapacitete. Sedišta više nisu onako poređana, nego se koristi jedno od pet. Sala koja ima 400 ili 500 mesta primaće manje od 100 gledalaca. To je sigurno moguće u institucionalnim pozorištima, koja su subvencionisana od strane države ili grada, ali nije rešenje za privatne trupe i nezavisnu scenu koja se prvo finansira od ulaznica. Ono što je na sceni trebalo bi da bude pokriveno prihodom iz sale.
To se neće dešavati ukoliko se cene ulaznica ne budu podizale. Sve je to jedna vrlo ozbiljna priča u kojoj se, čini mi se, nigde u svetu iz nje ne isključuje država, pa bi i kod nas morale da budu uključene država i Vlada, koja bi raznim merama morala da da određenu vrstu podsticaja, prvo oporavku i razvoju scene, a onda, kontinuirano, onima u statusu slobodnih umetnika, da rešava pitanje zapošljavanja angažovanih umetnika u pozorištima, a jedno od veoma bitnih rešenja je iniciranje Fonda za kulturu. Takvih sličnih ima u Evropi, takav fond na određeni način postoji u Srbiji postoji u jednoj drugoj oblasti, to je Fond za nauku, gde bi se pribavljala određena sredstva koja upravo u ovakvim situacijama mogu promptno da se realizuju i da se delegiraju odmah u oblast, kako bi se pomoglo. Činjenica je da je u prethodom periodu pomoć za umetnike i za oblast kasnila ili izostala, a to je jedna mera sa kojom se, toga moramo da budemo svesni, nije najbolje reagovalo u odnosu na neke druge okolne države, pa i evropske. Mislim da su to sve dobri pokazatelji da se svi zajedno suočeni sa istinom o tome koliko je fragilan kreativni sektor, tražimo i bolja i kvalitetnija rešenja i da se u tome ostvaruje dijalog između vlasti i kreativnog sektora.
Govorimo o četiri predloga Vladi Srbije koje je inicirala “Kreativna Srbija”. Koliko je Vlada plodno tle za takve inicijative i predloge iz nevladinog sektora?
Bitno je da se postoji uvid u situaciju. Ono što mi možemo da ponudimo je dobar uvid, jer dolazimo iz prakse. Poznajemo jedni druge, ljudi koji daju predloge dolaze iz kreativnog sektora, i kao takvi su pozvani da te svoje predloge podignu na jednu veću pozornicu. Prilika za razgovor je upravo jedna takva pozornica, a zaključci sa ovakvog razgovora i predlozi koje ćemo uputiti nadležnima idu ka mogućim rešenjima koji će pomoći kulturi koja je u javnom interesu svih. Dakle, društvo i država bez kulture, bez tog identitetskog stuba, ne postoji.
I ovo je bila tek prva u nizu debata vezana za temu „kulture posle virusa“. Očekujete li i predstavnike vlasti u narednim debatama?
Verujem da će mnogi ljudi biti, na svoj način, inficirani ovom vrstom razgovora i da će svoje mesto i sami potražiti. Ovaj razgovor je otvoren za pitanja i teme su upućene svima, a odgovori se očekuju upravo u tom zajedničkom sučeljavanje svih mišljenja.
