2
Voleo bih da se za glumce praktično ne zna, da ih gledalac ne posmatra svestan njihove biografije i karijere... Volim da sam sluga u svom poslu, nije mi potrebna biografija i sve što ide uz to, govorio je glumac Nebojša Glogovac, koji je preminuo na današnji dan pre četiri godine.
San mu je bio, kako je pričao, da radi i da se time što uradi „nešto kaže“. A za tridesetak godina karijere odigrao je na desetine i desetine uloga u teatru, na filmu, televiziji. Igrao je sa podjednakim uspehom klasičan i savremeni repertoar, a za svoje uloge ovenčan je Sterijinom nagradom, Zlatnom arenom, Carom Konstantinom, Nagradom grada Beograda, godišnjim nagradama JDP-a…
Kada je jednom upitan šta mu uliva nadu, promislivši istakao je kako se uvek trudi da ne bude razočaran, i da sebi iznova zadaje ciljeve i zahteve:
– I trudim se da od svoje dece stvorim ljude koji će shvatiti okolnosti u kojima žive. Kao i da znaju da dobro postoji, samo je negde potisnuto. Mislim da ovde još ima dobrih, čestitih ljudi, i to je ono što uliva nadu. Verujem da će neke nove generacije, ako to već ne budemo mi mogli, naša deca, unuci, dočekati ovde bolji, normalniji život…
Nebojša Glogovac rođen je 30. avgusta 1969, u Trebinju, u porodici sveštenika Milovana i krojačice Milene Glogovac. Porodica se iz Trebinja seli u Opovo, zatim u Pančevo, pa u Beograd. Po završetku srednje škole Glogovac upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali nakon dve godine gluma, kojom se amaterski bavio od detinjstva, prevladava.
Upisuje 1990. godine glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića, u kojoj su bili i Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nela Mihailović, Boris Pingović.
Nije nikada, kako je govorio za „Vreme“, zamišljao svoju karijeru. Prisetio se da se jedino na fakultetu sa kolegama sa klase zezao smišljajući govor za dodelu Oskara, za slučaj da ga dobije…
– Zezali smo se Vojin, Sergej i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bila u glavi… Pa nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instiktivnog osećanja – govorio je za beogradski nedeljnik pre dvadesetak godina.
A prvu ulogu dobio je u seriji „Bolji život“. Na profesionalnu teatarsku scenu Nebojša Glogovac je stao 1992. godine u predstavi Ateljea 212 „Velika pljačka“ Džoa Ortona, u režiji Dejana Mijača.
Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji će postati član, prvu rolu odigrao je u komadu „Lažni car Šćepan Mali“, opet u Mijačevoj režiji. Nizale su se uloge u predstavama: „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića, Koljadinoj „Polonezi Oginjskog“, Šekspirovom „Troilu i Kresidi“, „Bure baruta“ Dejana Dukovskog, „Bliže“ Patrika Marbera, Bulgakovljevom „Molijeru, još jedan život“, „Šine“ Milene Marković, „Hadersfild“ Uglješe Šajtinca, Nušićevom „Sumnjivom licu“, Ovidijevim „Metamorfozama“, Klajstovom „Razbijenom krčagu“ u režiji Igora Vuka Torbice.
Na velikom platnu prvenac je imao u filmu Bore Draškovića „Vukovar, jedna priča“, a prvu glavnu ulogu u „Ubistvu s predumišljajem“ Gorčina Stojanovića.
Sledile su role u filmovima: „Do koske“, „Munje“, „Nebeska udica“, „Bure baruta“, „Kad porastem biću Kengur“, „Sutra ujutro“, „Hadersfild“, „Žena sa slomljenim nosem“…
Među brojnim ulogama na velikom platnu koje su ostale iza Nebojše Glogovca naročito se pamte one u ostvarenjima Srdana Golubovića “Klopka” i “Krugovi”, zbog čega reditelj za naš Nova.rs ovako započinje sećanje na čestog saradnika:
– Pripremam poslednjih dana neko predavanje i posle mnogo vremena gledam neke scene iz naših zajedničkih fillmova. Neverovatna i hipnotička snaga u svemu što govori u kadru, a bolna dubina i krhkost dok ćuti. Nepregledna je i nesavladiva praznina koju je ostavio na filmu, a posebno u pozorištu. Tužno je i strašno jer vidim i znam da su najbolje uloge tek bile pred njim – zaključak je Srdana Golubovića.
Radio je kako sa velikim pozorišnim rediteljima, poput Dušana Jovanovića, Slobodana Unkovskog, Nikite Milivojevića, Dejana Mijača, Vide Ognjenović, Egona Savina, Nebojše Bradića, tako i sa filmskim: Goranom Paskaljevićem, Ljubišom Samardžićem, Radivojem Andrićem, Olegom Novkovićem, Srdanom Golubovićem.
Na televiziji je igrao u serijama „Porodično blago“, „Moj rođak sa sela“, „Vratiće se rode“, „Vojna akademija“, „Ubice mog oca“, „Ravna gora“, a jedna od poslednjih uloga bila je ona Vukana Nemanjića u TV seriji „Nemanjići – Rađanje kraljevine“.
Poslednji put stao je na scenu kao danski kraljević u Šekspirovom „Hamletu“ koji je režirao Aleksandar Popovski. Priznao je u jednom intervjuu da se žestoko dvoumio da li da navuče Hamletovu „odoru“, zato što je Šekspirovu tragediju video kao „hit film koji se previše reklamira i svi ga vole, zbog čega ne želiš ni da ga pogledaš“.
– Biti il’ ne biti, odnosno ne biti ili biti, pitanje je svakog umnog čoveka. Hamlet je neko ko se vraća, ustaje iz groba i ponovo mora da živi tu svoju muku što je simbol svih naših života… Hamlet je umetnik po opredeljenju, njegovo oružje je lepota. Veruje u moć glume, scene. I mi koji se bavimo ovim poslom takođe verujemo da nas vreme surovo opovrgava – govorio je o svojoj ulozi za „Politiku„.
Iste godine kada se publici predstavio kao danski kraljević, ljubitelji filma mogli su da ga vide u nagrađivanog ulozi Vjeka Kralja u ostvarenju „Ustav Republike Hrvatske“ Rajka Grlića.
Poslednji put Hamleta je odigrao 13. decembra 2017. godine. Nije prošlo ni dva meseca i 9. novembra 2018. stigla je vest da je Nebojša Glogovac preminuo na Institutu za onkologiju i radiologiju posle kratke i teške bolesti u 49. godini.
U svim onim ostvarenjima koje je još stigao da snimi za života, uprkos bolesti, publika ga je posthumno gledala („Južni vetar“, „Zaspanka za vojnike“, „Pet“, „Moj jutarnji smeh“). Postao je i prvi glumac koji je posthumno ovenčan najznačajnijim teatarskim priznanjem Dobričin prsten.
Spram svoje profesije Glogovac je, kako je jednom istakao za „Vreme„, oduvek osećao poštovanje:
– I eto taj vrhunski čin glume je jedino što me zanima… Gluma je škola duše!
Bonus video:
Džejms Din
