Kormak Makarti, poštovani pisac čije su sumorno nasilne, apokaliptične vizije američkog juga osvojile čitaoce širom sveta, preminuo je u 89. godini. Makarti je umro u svom domu prirodnom smrću, potvrdio je njegov sin Džon.
Viđen kao jedan od najvećih američkih romanopisaca, Makarti je bio najpoznatiji po „Putu“, postapokaliptičnom romanu iz 2006. o putovanju oca i sina. Druge knjige koje su hvaljene od kritike su „Svi lepi konji“ i „Nema zemlje za starce“ i obe su pretvorene u filmove. „Nema zemlje za starce“ braće Koen iz 2007. godine, dominirao je dodelom Oskara te godine i osvojio je za najbolji film, dok je ostvarenje „Put“ iz 2009. takođe bilo dobro prihvaćeno, piše „Gardijan“.
Mnogi slavni autori reagovali su na vest o smrti svog savremenika. Stiven King je napisao na Tviteru: „Kormak Mekarti, možda najveći američki romanopisac mog vremena. Dugo je živeo i stvorio je divna dela, ali ja i dalje žalim za njegovom smrću.“
Rođen u Providensu, na Roud Ajlendu, 1933. godine, Makarti je zabeležio nasilne živote problematičnih likova. Oni su se kretali od Luelina Mosa iz „Nema zemlje za starce“, koji pronađe pikap vozilo okruženo mrtvim ljudima, tovar heroina i dva miliona dolara i time povlači sa sobom lančanu reakciju katastrofalnog nasilja, do neimenovanog oca i sina u „Putu“, koji šetaju postapokaliptičnim paklom prepunim kanibala i silovatelja.
Kritika je hvalila filmsku adaptaciju „Puta“ u režiji Džona Hilkouta u kojoj glavne uloge igraju Vigo Mortensen i Šerliz Teron. Film na impresivan način prenosi osećaj tuge u knjizi. A, ako je „Put“ Makartijev najpoznatiji roman, „Nema zemlje za starce“ je najpoznatija i najcenjenija adaptacija njegovog dela. Režiran sa napetim Hičkokovskim duhom, film se vrti oko trija – Džoša Brolina, Havijera Bardema i Tomija Li Džonsa, pri čemu je Bardem prilično intenzivniji od ostalih.
Za Džona Banvila, Makarti je bio „izvanredan romanopisac, jedan od najboljih danas, u Americi, ali i širom sveta“, čije „delo ponosno ostaje u nasleđe svima“.
Sol Belou pohvalio je njegovu „apsolutno moćnu upotrebu jezika, njegove živopisne i smrtonosne rečenice“, dok je književni kritičar Harold Blum nazvao Makartijev roman „Krvavi meridijan“ „ne samo ultimativnim vesternom“, već i „krajnje mračnom dramatizacijom nasilja“, stavljajući ga pored trojice drugih savremenika za koje je rekao da su dotakli uzvišenost: Filipa Rota, Dona Delila i Tomasa Pinčona.
Meri Maunt, Mekartijev izdavač, rekla je da su ona i njene kolege neizmerno ponosni što su bili britanski izdavači Kormaka Makartija tokom mnogo decenija:
– Bio je pisac velike vizije i velike lepote i bilo je ogromno uzbuđenje ponovo čuti njegov glas tako nedavno u njegovim poslednjim objavljenim delima: „The Passenger“ i „Stella Maris“ iz 2022. godine.
Makarti je dao nekoliko intervjua, sa detaljima o svom životu. Govorio je o svom odrastanju izvan Noksvila u Tenesiju, o tome kako je napustio univerzitet i pridružio se američkom vazduhoplovstvu na četiri godine, pre nego što se vratio na univerzitet, ponovo ga napustio i počeo da piše romane 1959.
Njegov debi iz 1965. „The Orchard Keeper“, napisao je dok je radio kao automehaničar i živeo u siromaštvu. Priča je o dečaku u ruralnom Tenesiju i odmetniku koji mu je ubio oca. Usledili su romani, uključujući „Outer Dark“ iz 1968, „Child of God“ iz 1973, o serijskom ubici u brdovitom delu istočnog Tenesija; i poluautobiografski „Suttree“ 1979. koji je često opisivan kao njegov najsmešniji roman.
Bilo je to 1985. godine, sa „Blood Meridian“, kada je Makarti naišao na priznanje svetske kritike. Zasnovan na stvarnim događajima na granici između Teksasa i Meksika 1850-ih, roman prati priču o 14-godišnjem momku iz Tenesija koji se našao u svetu u kojem se ubijaju Indijanci. „Njujork tajms“ je rekao da je to „možda najkrvavija knjiga još od Ilijade“.
– Ne postoji život bez krvoprolića. Mislim da je ideja da se ljudska vrsta može na neki način poboljšati, da bi svi mogli da žive u harmoniji, zaista opasna. Oni koji veruju u to prvi se odriču svoje duše i slobode. Vaša želja da to bude tako će vas porobiti i učiniti vaš život praznim – govorio je Makarti.
Od samog početka, piščev stil je bio odmah prepoznatljiv: oskudan, često u potpunosti izostavljajući interpunkciju – umetanje veznika da uspori ritam njegovog jezika – da bi se stvorio sumorni, melanholični ton. Uzdizao je Melvila, Dostojevskog i Foknera, dok je ispoljavao svoju ravnodušnost prema autorima koji se nisu „bavili pitanjima života i smrti“.
Njegov roman „All the Pretty Horses“ iz 1992. godine bio je prvi u trilogiji „Border“, koji opisuje živote dva kauboja koji rade na američko-meksičkoj granici. Roman je dobio Nacionalnu književnu nagradu i slavu za Makartija, dok su drugi, „The Crossing“, 1994. godine, i završni tom, „Cities of the Plain“, 1998. takođe bili cenjeni.
Makarti je napisao dramu „The Stonemason“ 1994. godine, a zatim je svoj scenario iz 1984. „Nema zemlje za starce“ pretvorio u roman 2005. godine; braća Koen adaptirali su tu sumornu priču u film nagrađen Oskarom 2007. Iste godine, Makarti je dobio Pulicerovu nagradu za „Put“. U svom prvom televizijskom intervjuu sa Oprom Vinfri 2007. godine, on je rekao da se nada da će čitaoci „Puta“ razumeti poruku da bi trebalo da „jednostavno brinu o stvarima i ljudima i da budu više zahvalni.“
– Život je prokleto dobar, čak i kada izgleda loše. Trebali bismo biti zahvalni – rekao je tada.
Makarti je imao više uspeha sa tuđim adaptacijama svog dela nego sa sopstvenim scenarijima. Za razliku od „Nema zemlje za starce“, njegov scenario iz 2011. za HBO film „The Sunset Limited“ – koji je prvobitno bio predstava – nije bio široko distribuiran ili gledan. Predstava „Voz“ s velikim uspehom se igra i u Zvezdara teatru i izvode je Voja Brajović i Sergej Trifunović.
Adaptacija njegovog scenarija „The Counselor“ iz 1984. godine, u režiji Ridlija Skota, sa Bredom Pitom i Majklom Fasbenderom u glavnim ulogama, proglašen je jednim od najgorih filmova 2013, ali i hvaljen zbog toga što je „namerno takav“.
Godine 2009, univerzitet u Teksasu je nabavio Makartijevu arhivu od 98 naslova, koja je otkrila da je Mekarti tada radio na tri nova romana. Više od decenije kasnije, dva su objavljena 2022. „The Passenger“ i „Stella Maris“.
Makarti se ženio tri puta i mnogo godina živeo u Španiji i Teksasu pre nego što se nastanio u Novom Meksiku, gde je ostao tri decenije. Na pitanje medija da li mu je stalo da ima milione čitalaca, rekao je:
– Iskreno, moram da kažem da nije. Zaista. Voleo bih da je pročitaju ljudi koji cene knjigu, ali koliko je mnogo ljudi čita, to nije važno.
Bonus video: Paolo Koeljo – najčitaniji pisac modernog doba
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar