1
“Hvala što ne pravite filmove o bogatim kretenima nego se bavite ljudima sa margine i gajite saosećanje sa sirotinjom”, poručio je Emir Kusturica sinoć na zatvaranju "Kustendorfa" studentima koji su došli iz svih delova sveta kako bi publici na Mećavniku predstavili svoje kratke filmove. I upravo to saosećanje prema čoveku, osećalo se u razgovoru sa svim mladim autorima s kojima smo imali prilike da proćaskamo tokom festivala koji je trajao od 23. do 27. januara na Mokroj Gori.
Kustendorf je mesto susreta, mesto gde možete tokom celog dana da gledate filmove i nakon njih sa svakim na koga naletite razmenite utiske, sugestije ili kritike, bilo da je to slavni glumac, reditelj, pisac ili student.
Svoje lične, emotivne, istinite, ali i ohrabrujuće i upozoravajuće priče predstavili su za Nova.rs reditelj Vivek Rai iz Indije koji je dobio Bronzano jaje za svoj film “Šanti”, zatim Nikos Kiricis iz Grčke koji je za „Autoput slomljenog srca“ dobio Specijalno priznanje žirija, kao i Damjan Kosovski iz Poljske, Sandra Ovilja iz Meksika i Asker Unajev iz Rusije.
Svima je prvi put u Srbiji i na “Kustendorfu”, ali svako dolazi iz zemlje gde je rad Emira Kusturice vrlo cenjen.
– Bili smo veoma uzbuđeni kada smo dolazili ovde. Kusturicu i njegove filmove obožavaju u Indiji, veoma je poznat – kazao je Vivek Rai priznajući da im je put bio izuzetno težak, ali da je dolazak svakako vredeo svaku muku:
– Imali smo problema sa letovima. Zabranili su nam da putujemo kroz Nemačku, pa smo morali da menjamo avione, nismo ništa mogli da uskladimo, te smo bili prinuđeni da pozovemo prijatelja koji radi na aerodromu da nam pomogne. Nakon sati i sati birokratije, policije i trčanja, uspeli samo da dođemo na ovo magično mesto i upoznamo ove divne mlade autore! Sve je imalo smisla!
Film “Šanti” je sniman u Sitonu, u planinama Indije i govori o ženi koja u ruralnim uslovima odgaja dete i vodi računa o farmi, a malu pomoć dobija od brata alkoholičara koji je potpuno nezainteresovan. Žena doživljava veoma tešku situaciju opasnu po život, s kojom se ona suočava s velikom hrabrošću.
– Neverovatno mi je da sam dobio nagradu za moj film i ne mogu da vam objasnim koliko mi je to značilo. Iza mene je jako težak period. Izgubio sam posao, svađao sam se sa porodicom, dugo vremena nisam zarađivao. Inače, u Indiji ako si samostalan umetnik, i ne pripadaš industriji Bolivuda jako je teško. Moraš da ili imaš spektakl ili jako dobru priču. Sve ostalo otpada. Samo 12 posto ljudi u Indiji ide u bioskope – priznaje emotivno reditelj.
Zbog skoro nimalo budžeta, film su snimali samo njih četvorica.
– Nisam nikada išao u školu filma, samo sam jednog dana odlučio da budem reditelj. Zato mi retko ko veruje, te moram da se snalazim sam. Možete li onda da razumete koliko mi znači što sam došao ovde i još i osvojio nagrade. U Indiji sam morao da idem od kuće do kuće da prodajem karte za premijeru kako bi održao plamen mog filma.
1
0
0
Snažnu priču o ženi koja pokušava da spase svoje selo, prenela je u svom filmu “Hikuri” i meksička rediteljka Sandra Ovilja Leon koja je, kako kaže, vrlo emotivno podnela dolazak na “magično mesto kakvo je Kustendorf”.
– Srećna sam što mogu da predstavim moj film koji govori o kulturi, prirodi i narodu Huičol u Meksiku. Bili smo u njihovom domaćinstvu pet dana i učili o njima i njihovoj kulturi. U filmu ne igraju glumci, već narod Huičol.
“Hikuri” prati mladu ženu koja ne može da nađe hranu i pejotl (vrsta kaktusa, koristi se u obredima i smatra se svetom biljkom prim. prev) koji su neophodni njenoj zajednici – rudarske kompanije zagadile su vodu i otrovale biljke i životinje. Ostavši bez drugog izbora, članovi njene zajednice odlučuju da napuste svoju zemlju. Baka joj na samrti poverava zadatak da posadi poslednje preostale semenke pejotla, ali ona mora da odluči da li će ih posaditi ili će napustiti zajednicu.
– Volela bih da što više ljudi sazna o tom autohtonom mestu i narodu koji mora da napusti svoja staništa jer im je priroda uništena rudarskim kompanijama. To je veliki problem s kojim se suočava cela planeta!
Ženom, ali u nešto drugačijim okolnostima, bavi se i film “Autoput slomljenog srca” Nikosa Kiricisa iz Grčke koji je u svega 10 minuta utisnuo svu težinu koju ljubav ume da nosi.
– Moj film je o ženi koja je na ivici nervnog sloma jer ju je ostavio partner. Ona se otvara i pokazuje svoju najmračniju i najiskreniju stranu potpunom strancu. Presrećan sam što sam ovde na festivalu jer je za mene pravo uživanje da delim svoj film sa drugima. Komunikacija i druženje sa ovim ljudima je prava škola i veliko iskustvo – navodi Kiricis objašnjavajući da je njegov film ironičan prikaz ljubavi, priča o egoističnosti i sebičnosti u ljubavi i raskidima koje mnogi različito proživljavaju.
U razgovor se uključuje i Poljak Damjan Kosovski koji dodaje da se i on bavi ženom ali iz ugla deteta, međutim, želi da pre nego što pređe na svoje ostvarenje, podeli sa nama jednu drugu interesantnu priču.
– Znate, uvek sam se osećao veoma povezanim sa balkanskim ljudima, kroz muziku, energiju i filmove. Zanimljivo je da sam nedavno počeo da radim na filmu o ukrajinskom ratu. Ali, moja prva ideja je bila genocid u Srebrenici. Dosta sam istraživao i čitao o toj temi i srećan sam što sam sada došao u Srbiju da saznam više. Međutim, iznenadilo me je što niko nije želeo da priča sa mnom o tome. Usledila su okretanja glave i kratki odgovori – kaže nam Kosovski.
Na pitanje zašto je odlučio da se bavi baš tom temom, kaže da je na ideju došao čitajući poljskog književnika koji je pisao o lekarki Poljakinji koja je bila specijalista za DNK i koja je vršila identifikaciju prema posmrtnim ostacima.
– Film bi pratio ženu koja pokušava da nađe kosti svoje drage osobe. Međutim, mnogo je skupo za mene da snimam film u Bosni, pa sam priču prebacio u Ukrajinu. Ali, ko zna šta ću sve ovde saznati što će biti za film koji će sačekati bolji budžet.
Kada je reč o ostvarenju koje je prikazao na Kustendorfu, u pitanju je priča o tridesetogodišnjem Kaziku koji se priseća detinjstva, kada ga je voljena tetka Dagna svakog jutra pratila u školu. Kada žena nestane, dečak odlučuje da rasvetli njen nestanak.
– Bilo je zanimljivo ali i vrlo teško snimati jer se radi o traumatičnom sećanju deteta. Kada pišete, to je vrlo poetično, ali preneti na platno u kratkoj formi je vrlo zahtevno. Supervizor mi je savetovao da ne pravim film po uzoru na Tarkovskog jer će biti kao “Tarkovski za siromašne”. Poslušao sam ga i mislim da sam zaista napravio nešto svoje!
Vrlo izazovno na snimanju je bilo i Askeru Unajevu i Aleksandri Azaretskoj iz Rusije koji su svoj film “Poslednja smena”, o starom poštaru koji u društvu mladog vozača kreće na putovanje kroz svoju poslednju smenu na poslu, pre nego što se pošta u kojoj radi zauvek zatvori, smestili u autentičan ali umirući svet napuštenih sela u planinama Kavkaza.
– Ovo selo među brdima je realno, u njemu žive ljudi, okolo ima još desetak takvih sela i svako ima svoju priču. Bilo je puno žena koje štrikaju čarape, poput vaših ovde. Mislim da sam im podigao ekonomiju jer smo doveli celu ekipu i turiste da kupe čarape kod nje. Ljudi u selu prave i sjajan sir, njihov fondu, pa sam doveo celu ekipu, a oni su meni dali sir. Rekao bih sjajan dogovor – šaljivo će Unajev pre nego što priča ode u ozbiljnijem smeru:
– Znate, kola koja koristimo u filmu za raznošenje pošte su ambulantna kola, jedinog doktora u selu. Kazao nam je da ako nekome bude potrebna medicinska pomoć, moraćemo da stopiramo snimanje. Pristali smo, nismo imali drugo rešenje. Međutim, onda smo shvatili, selo je toliko naseljeno da nikome ni ne treba sanitet – svi su ili otišli ili su mrtvi!
Asker Unajev zato za kraj ističe da je najvažnija ideja njegovog filma ta da kaže da to nije priča o napuštenim selima, nije čak ni rediteljeva nostalgija za Sovjetskim savezom u kojem nije nikad ni živeo, već je to poruka ili opomena ljudima da ne napuštaju drugo ljudsko biće.
– Ovo je priča o napuštenim ljudima, a moja poruka svima vama je: Ne budite stranci prema drugom čoveku!
Ovi mladi ljudi pokazali su tokom poslednjih šest dana na “Kustendorfu” da nikako nisu bili stranci jedni prema drugima i da su ovakvi susreti i deljenje kreativnog plamena pravi pokazatelj da film govori univerzalnim jezikom i da ne poznaje granice.
Bonus video: Svečano zatvaranje Kustendorfa