Naum Panovski: Otišao je poslednji glas humanosti, zbogom draga Mirjana, uvek ćeš biti tu negde blizu kao nevidljivi putokaz

Piše: Naum Panovski

Vreme, taj nemilosrdni merač dužine naših života, uzelo je u svoj beskrajni prostor još jedan izuzetan, redak i nezamenljiv pilar humanizma na ovim našim, još uvek, posvađanim prostorima. Otišla je Mira Miočinović, moja profesorka i mentor. Bila je razborita žena čiji je tihi usamljenički glas prkosa i otpora zlu sa margina odjekivao jače nego muški hor. Žena koja se nije sklonila vremenu zla da prođe, već mu se stoički, kao nijedan muškarac, podignute glave suprotstavila. Bila je, kako je i sama rekla, "ljudsko biće kojoj savest ne dopusta da ćuti". Otišao je poslednji glas humanosti i velike ljubavi.

Malo je prostora ovde, na ovim stranicama, da se sve kaže o Mirjani Miočinović, o njenoj ljubavi prema Danilu Kišu, o njenoj brizi za njegovu literarnu zaostavštinu, o tome kako je ona "babičila nad Kišovim rukopisima". Tako je to on skrovito umeo da kaže o njenoj prisutnosti i neprocenjivoj važnosti i u njegovom stvaralaštvu i životu. Ta naša Penelope, koja je svoj život posvetila njemu...

A šta reći o njenoj brizi, ljubavi i poštovanju prema njenim studentima, rasutim po svetu…

Neizbrisiv trag

Pisali su o njoj puno, pametno i lepo i oni koji je su je dobro znali i oni koji su mislili da su je znali. Puno je toga napisano o njoj i svaka reč više - čini se izlišnom. A Mirjani, koje više nema i kojoj bi svakako sve to godilo, to više nije potrebno. Ona je bila skromna i oprezna sa Danajcima koji joj darove nose. Na svoj suptilno- tajnovit način, tiho i otmeno, ostavila je neizbrisiv trag u kulturnom pejzažu nekadašnje Jugoslavije, a svojim prisustvom, angažmanom i podrškom svojim studentima odredila, na više načina, njihov kreativni put i pogled na svet.

Kad je daleke 1971. godine došla na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju bila je jedna od najmlađih profesora tada. Još se na njenom prvom predavanju videlo da su studenti dobili jednog sasvim drugačijeg profesora. Bila je dostojanstvena, odvažna, veoma obrazovana, kritična i stroga, ali i veoma pravedna. A, uz sve to, bila je mlada i lepa žena u koju su se svi studenti naprasno zaljubili. Ali nisu samo studenti bili tajno zaljubljeni u nju. Bilo je i puno očaranih njenom harizmom velike dame. Akademija je tada, njenim prisustvom, dobila vrsnog intelektualca širokih horizonata i pronicljivog teoretičara drame i pozorišta koja je postavila nove standarde i paradigme. I ne samo pozorišta već i kulture u širem smislu reči.

Nesumnjivo je da je rad profesorke Mire Miočinović, osobito istraživanje estetike Artoa i teatra kao posebnog fenomena, ostavio dubok trag u oblasti teorije drame i pozorišta, ne samo u Srbiji već i na prostorima nekadašnje države koja je nestala u prahu i pepelu međusobne mržnje. I ona je bila jako posvećena i vezana za tu jugoslovensku, isprepletanu kulturu. A zbog bezočnog razaranja tog jugoslovenskog kulturnog prostora u znak protesta protiv bezumnog rata podnela je ostavku na mesto profesora na FDU 1991. godine. Bio je to razboriti postupak žene, humaniste, koja je u suštini imala izuzetno visok nivo ličnog integriteta. Bio je to, takođe, moralni čin istinskog intelektualca koji ne pristaje na teror primitivizma i zla.

Ostavka u znak protesta

Godinama kasnije o toj odluci Mirjana Miočinović je rekla:

- Posle neprospavane noći 7. novembra, kad sam napisala to pismo dekanu, ja mu kažem: "U zemlji koju, dakle, smatram svojom i u zemlji u kojoj se nemilice ruše kulturne vrednosti, a u čijim okvirima je nastala i cela kultura pa i dramska književnost koju predajem, predajom ovog pisma moj rad na fakultetu prestaje sve do završetka rata". Naravno, rat nije prestao. Dekan je odmah hteo da mi da otkaz, ali ja sam, na srеću, tada podnela ostavku i otišla u penziju.

Kako se Fakutet dramskih umetnosti tada poneo prema njoj je jedno drugo veliko i kompleksno pitanje… Iza svake institucije stoje ljudi, oni joj daju neku individualnu sliku - a na FDU je uvek bilo različitih ljudi s različitim ideološkim matricama. A to što je u ono vreme, a bogami i kasnije, na FDU bilo više onih koji nisu delili slobodoumni svetonazor profesorke Miočinović, koji su bili na drugoj strani ulice kojom je marširao srpski nacionalizam, mislim da dovoljno govori o događajima tih godina.

Mira Miočinović je, bez ikakve sumnje, veoma bitna i zaslužna za rast, kvalitet i reputaciju Fakulteta dramskih umetnosti. FDU će i dalje biti definisan činjenicom koju njeni studenti veoma često međusobno ponavljaju: "Ovde je predavala Mirjana Miočinović. Kad je 1991. besmisleni rat počeo u znak protesta dala je ostavku". Da li će plaketa s tom rečenicom ikada biti postavljena na nekom zidu FDU?

Uzor svima koji su je znali

Profesorka Mira Miočinović je bila onda, ali i ostala zauvek, osoba sa velikim ličnim integritetom koja je, verujem, svima nama služila za primer. S njom je otišla jedna epoha intelektualnog dostojanstva, jedna generacija vrhunskih intelektualca na ovim prostorima, koja je ispisala stranice i stranice ljudskog integriteta i visokih moralnih vrednosti. Bila je uzor svima nama koji smo je znali, koji smo učili od nje i koji smo godinama drugovali s njom.

Zbogom, draga profesorka. Zbogom draga Mirjana. Radovao sam se našem drugovanju i počašćen sam tvojom velikom pažnjom i brigom za mene na mom dugom putu odavde donde i natrag. Bez obzira gde ćeš biti, uvek ćeš biti tu negde blizu kao nevidljivi putokaz na dugom putu.

https://vimeo.com/294754069

Bonus video: Priča o Nobelu