Dok sam jednog dana tumarao kolima po Majamiju, shvatio sam da treba da se bavim slikarstvom. Bio je to glas koji sam čuo i poslušao, kaže umetnik čiji je put od studenta ekonomije do slikara inspirativan.
Voleo bih više da doprinesem svom gradu i državi, kulturi svojim iskustvom, posebno mlađim generacijama. Recimo, šta treba a šta ne treba raditi ako reše da odu u Ameriku. Tamo živim devet a u Srbiji tri meseca, i moj doprinos je jedna izložba godišnje u Beogradu. Ali, osećam da mogu da dam više, kaže za Nova.rs Marko Tomić, slikar koji od 2007. godine živi u SAD.
Za 15 godina, koliko se bavi slikarstvom, izlagao je u SAD u okviru prestižnih manifestacija kao što su “Njujork art ekspo” ili “Art Bazel Majami”. Radovi su mu deo kolekcionarskih zbirki u Bostonu, Filadelfiji, Los Anđelesu, Majamiju, Čikagu, Njujorku, Ostinu, Fort Loderdejlu, Montrealu u Kanadi, potom u Brazilu – u Kuritibi i Sao Paolu, kao i u Evropi – u Londonu i Beču. Takođe, dela su mu izlagana u svetskim galerijama “RAW Gallery”, “Natural Born Artist”, “Casa Mondo Miami Gallery”, “Conceptual Art Gallery” i “Gallery Spaniard”.
U društvu sa svetskim zvezdama
– Imao sam 23 godine kada sam otišao u Ameriku, studirao sam ekonomiju i ponadao se da ću raditi u finansijskom sektoru. Uvek sam razmišljao, kada sam gledao filmove, da će mi život biti pun adrenalina na Volstritu, međutim sve se preokrenulo kada sam se sa Dejanom, drugom sa studija, iz Vašingtona preselio u Majami. Brzo smo shvatili da moramo da radimo jer kirije su bile užasno visoke, a mi kao studenti iz Srbije te pare nismo imali. I morali smo dodatno da zarađujemo – započinje svoju životnu ispovest za naš portal Tomić.
U Majamiju su, podseća, glavne industrijske grane turizam i ugostiteljstvo, tako da je u toj sferi bilo najlakše naći posao.
– Počeo sam da radim u hotelu „Delano“, koji je dobio ime po američkom predsedniku Frenklinu Delano Ruzveltu, prvo kao konobar, server na bazenu, a posle kao barmen. To je bilo in mesto koje je otvorila njujorška ekipa iz „Studija 54“. Okupljali su se ljudi iz sveta umetnosti, šou-biznisa, holivudske face… Nismo toga svesni, ali nas iz Srbije vrlo brzo primete. Znaju da smo spretni, sposobni, obrazovani, vaspitani, kulturni, pouzdani, a i lepi. Tamo sam upoznao porodicu Tramp, Roberta Kavalija, Lenija Kravica, Erosa Ramacotija, Mikija Rurka i mnoge druge, sa kojima sam pričao kao sada sa vama.
U tom periodu je, dodaje, imao fantastičnu energiju oko koje su se ljudi okupljali i otvoreno su razgovarali o raznim temama.
– Bio sam ponesen, osećao sam se kao da sam dobio krila. A, bila su mi odsečena kada sam, kao veoma mlad, operisao tumor štitne žlezde. To mi je bio pečat za promenu, a onda se dogodila umetnost kao bljesak. Znate, kao mlad u Beogradu voleo sam noću da šetam tihim ulicama, gledao sam u Mesec, uživao da mi sneg pada po licu… Uvek sam bio povezan sa prirodom i to nisam delio ni sa kim, ni kroz priču. Imao sam neko svoje polje meditacije. I tako, dok sam jednog dana kasnije tumarao kolima po Majamiju, shvatio sam da treba da se bavim slikarstvom. To je jednostavno bio glas koji sam čuo i poslušao. Ali, kako o slikarstvu nisam znao mnogo, kupio sam pribor koji sam pamtio iz osnovne škole, papire koji su me podsećali na blok br. 5 i vodene bojice. S tim sam počeo – priča Tomić.
A bilo je to u periodu kada je odjavio struju u stanu i živeo pod svećama. Objašnjava da je samo poželeo da slika, ali nije imao ambiciju da bude slikar.
– Stvorio sam svoje energetsko polje, nisam spavao, slike su samo izlazile iz mene. Prva je bila „Dilema“, pa „Uplakani ratnik“, „Žena lavica“… Sve sam slikao iz duše, i sreću i tugu i bol, i radost…
Atelje je moje sveto mesto
Onda su mu se putevi otvorili i to baš u hotelu gde je radio… Spontanu podršku su mu dali gosti, uspešna i imućna klijentela iz celog sveta.
– Često su me pitali: „Mark, šta ima novo kod tebe“, i u jednom trenutku sam odgovorio da sam počeo da slikam. Reakcije su bile: „Donesi radove da ih pogledamo“. Prva koja ih je videla bila je Karmen Fridmen iz Brazila, divna osoba koja je posle porodične tragedije tamo napravila školu za decu bez roditelja, a najtalentovaniju i najvredniju nastavljala da školuje u svetu. Oduševila se i rekla da želi da kupi moje prve tri slike. I tako se nastavilo… Ugledni advokat iz Čikaga kupio je dve, i gosti su sve više počeli da se raspituju o mom radu.
To ga je podiglo, kako kaže, i počeo je da uči o materijalima, tehnikama i posećivao je muzeje.
– Radio sam na sebi, unapređivao znanja. Mada, u početku nije bilo lako, bilo je komentara da su tanke slike, slabe, da ima nekih dobrih, ali… Bilo je momenata kada su me ljudi ismejavali, spoticali… Mene odavno više nije briga, jer stvaram s radošću.
A o tome kako su roditelji gledali na njegovu odluku da iz korene promeni život, Marko priča:
– Bili su zbunjeni, malo uplašeni, razočarani. Brinuli su kako ću, kuda ću, ali laknulo im je što sam imao dobru platu, nisam napustio posao. Žao mi je što sa ocem, dok je bio živ, nisam više komunicirao. Srećom, bio je na mojoj prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu i baš je bio zadovoljan. On nije bio slikar, ali je poslednjih godina života slikao samo anđele. Nije to šala. Mama nije razumela da atelje smatram svetim mestom i to što nikom ne dozvoljavam da tamo uđe. Često mi je uplakana govorila da joj je važno da se samo odazovem – da zna da dišem. Danas sam ja podrška svojoj porodici i prijateljima, i duhovna i materijalna.
Prihod od slike “Naša moć” dečaku s leptirovom bolešću
Pitamo ga da li je i koliko prepoznat u našim slikarskim krugovima?
– Ja sam samouki slikar, nisam deo ovdašnjeg akademskog miljea. Kod nas je vizuelna umetnost veoma bogata, mi smo drevni narod i imamo taj gen. Mislim da sam ja potvrda toga da dobijamo neko znanje a ne znamo kako znamo, jer nije iz knjiga. Imam malo sreće da mogu da živim od toga i to mi znači da nisam fejk. Ne nudim ništa što nije originalno, istinito, moje.
Nedavno je održao samostalnu izložbu „Letnji snovi“ u Klubu književnika, koja je pored interaktivnog karaktera imala i humanitarni aspekt. Sa posetiocima je zajednički stvarao delo pod nazivom „Naša moć“, koje će biti prodato, a novac će biti doniran u humanitarne svrhe.
– Želeo sam da im prikažem taj osećaj kad stojiš ispred platna, kad si u tišini, koja i nas sluša i prepoznaje svaku našu vibraciju. Slika je predivna, ljudi su je zajedno držali, bilo je spontano intuitivno. Novac će biti doniran za jednog dečaka iz Beograda koji ima leptirovu bolest. To je ideja mojih prijatelja, tango plesača koji mi uvek otvaraju izložbu – otkriva na kraju razgovora Marko Tomić.
Bonus video: Plava izložba za osobe sa invaliditetom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare