0
Ksenija Zečević nije robovala ničemu, sem muzici, kaže za Nova.rs Vukica Mikača čija je izložba fotografija XENIA u novobeogradskoj galeriji "Blok", posvećena sjajnoj pijanistkinji povodom obeležavanja 15 godina od njene smrti. Vukica se priseća kako su proslavljale jednu nagradu uz makarone i jaja, stavljale krompir na lice da smanje podočnjake, išle na proteste sa Milenom Dravić, kako se slavna kompozitorka borila sa sopstvenim demonima i zašto nikada nije odustala od svog stila oblačenja.
Bila je, kako kažu kritičari, najtalentovanija pijanistkinja eks-Juge i veliki kompozitor. Prvu kompoziciju je napisala je kao petogodišnjakinja, a poslednju „Rekvijem za Nikolu Teslu“ u 50. godini. Predala je note BELEFU i preminula. Pisala je poeziju. Nije se snalazila u banalnom svakodnevnom životu, vrcala je od talenta i nije stigla da napiše sve melodije koje su joj se vrzmale po glavi. Često je delovala kao sa druge planete, neprilagođena normama. Nije robovala ničemu, sem muzici, kaže za Nova.rs Vukica Mikača čija je izložba fotografija XENIA u novobeogradskoj galeriji „Blok“, posvećena Kseniji Zečević povodom obeležavanja 15 godina od njene smrti.
Fotografije su nastale u periodu od 1989. do 2001, a autorka je uradila i kratak film o čuvenoj pijanistkinji i kompozitorki u saradnji sa Studijom Tešić. Izložba će trajati do 19. januara 2022. godine.
Vukica Mikača specijalno za naš portal priseća se najlepših trenutaka koje je provela sa Ksenijom Zečević (1956 – 2006).
Slavlje uz makarone i jaja
– Upoznale smo se krajem osamdesetih godina prošlog veka. Uvek sam se divila njenoj muzici i imidžu i obradovala sam se što je mene urednik „Duge“ poslao da je fotografišem za novine. Bila je neposredna, kooperativna, simpatična i između nas se odmah rodilo prijateljstvo. Često smo se viđale u njenom potkrovlju i noćima pričale o umetnosti, životu. Psovale smo kad je počelo bombardovanje, smejale smo se kad je u Centru “Sava” primila Kristalnu prizmu pa smo je proslavile samo uz makarone i jaje jer, kao slobodne umetnice, nismo primile honorar.
Plašljiva i opasna
– I njoj i meni su često pomagali roditelji, a za projekte smo morale da jurimo sponzore. Bila je divan sagovornik, veoma obrazovana, svestrana, otvorena. Uvek si mogao da pozvoniš na njena vrata. Bila je temperamentna, neverovatan spoj mame Italijanke i tate Crnogorca. Bila je istovremeno i fina i borbena, nežna i nesavladiva, plašljiva i opasna. Puna kontrasta…Volela je otmenost mamine Istre ali i divljinu padina Komova i Veruše. Volela je Teslu i Mocarta. Nije imala svoju porodicu i decu, bila je potpuno posvećena svom stvaralaštvu i klaviru… I u odevanju je bila osobena i upadljiva, često u crnom tilu, negovala je pank stil u kombinaciji sa kičem a la Doli Parton i obaveznim crvenim ružem. Jurili su je muškarci.
U tilu na minus osam
– Nije podnosila nepravdu, odlazak naših ljudi iz domovine… da se nikad ne vrate. Njima je posvetila svoje monumentalno delo „Povratak Južnim Planinama“. Kad mi je prvi put pustila muziku ovog dela, dileme nije bilo, spakovale smo se i otišle u Crnu Goru na padine Komova da uradimo fotografije za CD. Bio je februar, minus osam stepeni, Ksenija u letnjim haljinama i tilu…Neverovatno, ni ona ni ja nismo primećivale hladnoću. To je stvaralački zanos i adrenalin. Često smo se viđale s Biljanom Wilimon, nije mogla da veruje da se nismo zamrzle.
Borila se svojim demonima
– Na većini Ksenijih nastupa bili su prisutni njeni roditelji, mama Ada i tata Miladin koga je obožavala. Veoma teško je podnela njegovu smrt, mislim da je nije ni prebolela. Ksenija se inače nije čuvala, sve je radila do daske…Komponovanje i život kompozitora je vrlo komplkovan. Često mi je govorila da stalno čuje muziku, i onda noćima sedi za klavirom i beleži je. To su zanosi kad ne jedeš i ne spavaš… Onda ti san postane problem, telo počne da se ruši, duša da boli, pokušaš sebi da pomogneš s tabletom… Kompozitor je uglavnom sam kao i svaki stvaralac. I bori se sa svojim demonima.
Na protestima sa Milenom Dravić
– Pisala je muziku i za filmove. Sećam se zajedno smo išle na premijeru filma „Ptice koje ne polete“ Petra Lalovića. Krenule smo njenom raspalom „ladom“ koja se gasila nekoliko puta usput, ali je Ksenija otvarajući haubu znala koje žice treba da spoji. Tako se na crvenom tepihu pojavila u čipkanim rukavicama s mirisom benzina. Bila je uvek borac za pravdu i tako smo devedesetih godina sa Milenom Dravić, noći i dane provele na protestima, ispred kordona policije koji je Ksenija redovno, uz smeh i ćasku, razoružavala.
#related-news_1
Krompir za podočnjake
– U Narodnom pozorištu 2004. bilo je izvođenje njenog dela „Povratak Južnim Planinama“. Bio je to multimedijalni projekat koji je podrazumevao i moju izložbu. Bilo je to veče za pamćenje, koje smo naravno slavile do kasno u noć… Ali trebalo je poraniti za gostovanje na Jutarnjem programu. Nismo spavale a na podočnjake smo stavljale krompir, da budemo lepše na ekranu.
Suze uz „Rekvijem za Teslu“
– Sećam se poslednji put u javnosti se pojavila na sceni Ateljea 212, 2006. godine, kad je Atelje slavio pet decenija postojanja. Bila je vidno mršava i iscrpljena. Nisam je fotografisala. Nisam ni znala da je poslednji put… Posle smo plakali svi uz „Rekvijem za Teslu“, čak i izvođači… Još pamtim suze Jadranke Jovanović na sceni i hrabrost njene majke u prvom redu… Život gledam sa lepše strane i nisam htela da ostavljam takvu sliku o njoj. Nisam paparaco, neka je pamte po lepom. Otud ova izložba.
San o operi
– Ostavila nam je više od 100 dela i bitan joj je bio „Rekvijem za Teslu“, koji je srećom uspela da završi. Ostao joj je san o operi. Mnogo je komponovala za pozorišne predstave, pogotovo za reditelja Egona Savina, a danas se njena muzika može čuti u „Velikoj drami“ Siniše Kovačevića u Narodnom pozorištu. Ksenija je tiho otišla, puklo joj je srce. Bila je premlada. Nadam da će njena muzika produžiti sećanje na nju. Nije sahranjena u Aleji zaslužnih građana iako to zaslužuje. Trebalo je bar neka muzička škola da dobije njeno ime … Imala je magičan talenat, bila je vunderkind, a grob joj je pust. Mama je nadživela i sva sreća, uspela je da pomogne izdavanje monografije SUMMA XENIANA, izvođenje „Rekvijema za Teslu“, knjigu poezije, da ostanu bar neke uspomene.
Vukica Mikača je likovni umetnik fotografije, član ULUPUDS a, dobitnica Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi, Zlatnih plaketa Foto saveza Jugoslavije i Srbije…Izlaže trideset godina u zemlji i inostranstvu, njena dela videla je publika u Njujorku, Rimu, Solunu, Cirihu, Atini, Lionu…
Poznata je kao portretista i pozorišni fotograf. Često je svoju umetnost fotografije posvećivala drugim umetnicima. Duga je njena saradnja sa Cecom Bojković, Tanjom Bošković, Jadrankom Jovanović…To su i duga prijateljstva. Tako je drugovala i radila sa Ksenijom Zečević.
Publika će moći da vidi i kratki film koji je autorka realizovala u saradnji sa Studijom Tešić i posvećen je sećanju na poznatu kompozitorku.
Bonus video: Fredi Merkjuri godišnjica smrti rok legende
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
