0
Imao sam jedan jako težak period u životu, kad sam bio bolestan, tu nema šta da se krije, opisao sam u novom romanu i to, kaže Slobodan Tišma u trećem nastavku velikog intervjua za Nova.rs.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Putevi konceptualne umetnosti i progon umetnika koji su pripadali ovom pravcu u Novom Sadu, odveli su mladog Slobodana Tišmu najpre u egzil u Beograd, a potom u dugo i samotno ’gluvarenje’ u rodnom gradu. To što je u njegovom slučaju i ’gluvarenje’ bilo vid konceptualnog umetničkog izražavanja, nije skrivalo osujećenost da se bavi nekim konkretnim umetničkim radom. Ali Tišma ne bi bio Tišma, sa svojom potrebom za kreacijom koja je morala negde da izbije, da nije našao svoj put – pokrenut „novim talasom“, latio se električne gitare, i napravio bend. Njegovo ime bilo je: La Strada.
Pošto ti, Slobodane, nisi iz Beograda, i nisi podložan beogradskim mitologizacijama, da li možeš da nam ispričaš kako su izgledali prvi dani SKC-a, onako kako si ih ti video?
– Mene je tamo odvela Biljana Tomić, jer su ona i njen muž Ješa Denegri znali šta se dešavalo u Novom Sadu sa konceptualnom umetnošću. Već smo dovodili na „Tribinu mladih“ razne umetnike iz inostranstva, pa smo isprednjačili u odnosu na beogradski SKC, koji je i tako počeo tek 1971, a mi smo već 1969. radili svašta na „Tribini“. Video sam neke ljude u SKC-u, kao što je Demnijevska, ali još nisu tu bili Marina Abramović, Neša Paripović, Raša Todosijević, Jasna Tijardović, oni su kasnije došli. Evgenija Demnijevska je radila nešto sa hartijama, posle je išla u Japan, bila je jedna od prvih konceptualistkinja koje sam tu upoznao… U SKC-u sam bio predstavljen kao konceptualista iz Novog Sada, ali mi smo u stvari bili u rasulu – ja sam konkretno bio u bekstvu iz svog grada. Kao što sam rekao, mi smo imali raznih neprijatnosti tamo, ali da pojasnim – najviše sa umetnicima. Onim takozvanim „umerenim modernistima“, a zapravo lokalnim novosadskim tradicionalistima, kojima su najviše od poezije što su mogli da prihvate bili Žak Prever i Mika Antić, znaš ono „kišilo je nad Brestom“ (smeh). Oni su se plašili za svoje pozicije, pa su nas opanjkavali kod političara. Čak bih rekao da su političari bili direktno iskorišćeni da nas sklone, jer su im stariji umetnici govorili da smo mi banda i anarhisti, da nas treba ne samo razjuriti, nego smestiti u zatvor. Čisto potkazivanje.
Nije to nestalo sa naše kulturne scene. Žalosna je stvar ovo što se nedavno dešavalo oko Marine Abramović i njene izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Mene ona jeste razočarala što je pristala da joj aktuelna vlast pravi postavku u MSU, ne znam šta je to njoj trebalo, jer mi se svidelo što je otišla u Crnu Goru, posle ignorisanja u Srbiji, kad je izgledalo da neće ništa da ima sa Beogradom i „srbošima“, ali ona se ipak vratila, ne ulazim zašto – međutim, to je ipak njena stvar. Problem je taj napad na Marinu koji je usledio, naročito od umetnika: to je isto ono što smo mi doživeli 1971. Nas nisu političari dirali, nego je u medijima organizovana kampanja protiv konceptualista, posebno u „Dnevniku“, novosadskom dnevnom listu, i na novosadskoj televiziji. Oni su nas tu orkestrirano pljuvali i prikazivali na jedan nekorektan način… I sad, jedan od naših najpoznatijih karikaturista, koji je isto tako umetnik, napada u “Danasu“ Marinu i širi dalje, pa kaže – konceptualisti su prodane duše, osim toga, to su sve amateri i neznalice. Ovo su sve isti argumenti koji su bili korišćeni protiv nas 1971. godine. A tu ništa nije tačno, faktički. Pre svega, taj karikaturista očigledno ne zna neke stvari, pa Marinu Abramović naziva konceptualistom – ona to nije, ona je performerka. Početkom sedamdesetih je postojala „nova umetnička praksa“ koja je objedinjavala više pravaca u umetnosti – između ostalog konceptualizam, performans, „siromašnu umetnost“, land-art, mail-art, video-art i još par drugih stvari.
Pre svega treba znati da konceptualna umetnost ne podrazumeva izvođenje, to čulno predstavljanje… A performans ne može da se zamisli bez toga – Marina je od početka izlagala svoje telo. U konceptuali imaš reč, slovo, papir – Džozef Košut je predstavljao reči, e to je konceptualna umetnost. Ljudi često ne znaju te razlike, frljaju se, brljaju, prave greške i na kraju konceptualisti ispadnu ološ, prodaju se za novac, jer nemaju zanat. A Marina je, usput, slikarka po profesiji, kad smo već kod toga. U konceptualnoj umetnosti ne postoji ta zanatska dimenzija, nije bitno ko bolje crta – to je umetnost zasnovana na ideji, razmišljanju i jeziku. Time se baviš u njoj, nema veze da li si vešt ili nisi vešt crtač. Stvarno ne razumem, da li naš pomenuti poznati karikaturista uopšte zna da su 1971. konceptualisti u ovoj sredini išli u zatvor zvog svojih umetničkih radova? Slavkov rad konkretno je bio konceptualna poezija, odnosno takozvana jezička poezija, koja je tad bila aktuelna. Miroslav je rečima postavljao određene propozicije, i to nikad nije izvođeno, u pitanju je konceptualna umetnost. Ali, to niko ne razume, nažalost…
Ja ne odobravam taj čisto politički momenat u Marininoj odluci da pristane na tu izložbu, ali to nije ni toliko važno – sigurno ne treba ići toliko daleko da se negira njena umetnost. U pitanju je jedan trenutak, koji se nekom može sviđati ili ne sviđati, ali mora se paziti, jer ne može se tako bez argumenata kritikovati nešto u celini, i tako šamarati.
Kako si se posle Beograda ipak vratio u Novi Sad?
– Imao sam jedan jako težak period u životu, kad sam bio bolestan, tu nema šta da se krije, opisao sam u novom romanu i to. Bio sam u bolnici i posle toga sam se vratio u Novi Sad, gde su svi za to znali, jer je Novi Sad jedna mala sredina – imao sam psihičke probleme, najblaže rečeno, odnosno anksioznu neurozu. Bio sam u ’autu’, nisam imao pristupa nigde, nisam mogao da se zaposlim nigde, sedeo sam kod kuće. Mi smo ovde imali problema zbog jednog broja ljudi kojih smo morali da se pazimo, i bolje je bilo da se ne srećemo. Bilo je vrlo teško i neprijatno. Počeo sam onda da živim jednim drugačijim životom, na Limanu, koji je malo po strani, u grad nisam uopšte dolazio, ni blizu „Tribini“, a tamo su i tako bili neki drugi ljudi… Ja sam živeo praktično pred samoposlugom na Limanu 1, ja i Čeda Drča smo tamo sedeli i započeli nešto što smo nazvali „nevidljiva umetnost“. To je neka vrsta svakodnevnog performansa, kog smo godinama radili – sedeli smo ispred samoposluge i pili koka kolu i ruski kvas.
Kao u pesmi „Mlad i radostan“, koja otvara album La Strade.
– Da, da – živeo sam tako, što je bilo na neki način dosta dobro, jer smo se prilično udaljili od ovih prijatelja sa „Tribine“, nisam se sa njima viđao. Ovi su bili u zatvoru, pa su se vratili… Slavko i Miroslav su bili najhrabriji među nama, ja to kažem uvek, oni su za sve nas platili ceh i svaka im čast. Što se mene tiče, uvek je postojalo neko podozrenje, jer je moj otac bio predsednik suda, tako da je uvek neko mogao da kaže kako ja nisam bio u zatvoru, pošto me je ćale zaštitio. Ali, naravno, da sam ja napravio takve iste stvari koje su oni uradili – teško da bi i on uspeo da me izvuče. Jednostavno, nisu imali za šta da se uhvate u mom slučaju – oni su čekali da neko nešto napravi da bi mogli da ga strpaju u zatvor, a u konceptualnim radovima uglavnom nije bilo političkih konotacija, samo su Slavko i Miroslav napravili taj iskorak. Protiv Vujice Rešina Tucića takođe je bio pokrenut istražni postupak, ali je Vujicu spasao Oskar Davičo – naime, Bogdanka Poznanović i njen muž Dejan, bili su prijatelji sa Oskarom, viđali se, pa su mu skrenuli pažnju da jednog supertalentovanog pesnika hoće da hapse. Oskar je intervenisao i postupak protiv njega je obustavljen, ali više od toga nije ni on mogao, pošto su Slavko i Miroslav već bili u proceduri – a Oskar je spasavao koga god je bio u mogućnosti, svojevremeno je šezdesetih putovao u Ljubljanu da izvadi iz zatvora čuvenog pesnika Tomaža Šalamuna, zbog one pesme „Duma“.
I kako si se ti na kraju opredelio za muziku?
– I ja tako sedim na ulici, mlad i radostan (smeh), već nisam ni bio tako mlad, mada – kad sad pogledam, to je bila 1974, znači nisam još imao ni 30 godina, što sam napunio tek 1976, kad je počeo pank. Miroslav mi je poklonio neku gitaru, kao – njemu to ne treba, pa sam počeo da drndam po sobi. To je ona priča kako sam se vozio svojim plavim ’mini morisom’ i čuo Sex Pistolse na radiju…
…i završio u jarku!
– … nisam, nisam, to je već preuveličavanje (smeh). Ali, jednom sam u Pašićevoj ulici hteo da se parkiram i kočio sam po nekoj poledici, pa sam počeo da proklizavam, i da se ovako okrećem u krug oko sebe kolima, i sve mislim: „Jao, udariću u ove parkirane automobile“, i nekako sam uspeo da se uguram na jedino parking mesto, kako je mini moris onako mali, zaustavim se do bankine, uklizam tačno i ne udarim nikog (smeh).
Mini moris nije bio tako čest automobil u to vreme, to je dobar ukus?
– To smo ja i moja tadašnja devojka kupili, moj otac je, naravno, učestvovao sa debelom lovom da nam pomogne. I tad sam bio na koncertu The Stranglersa 1979. u Zagrebu, u maloj Sportskoj dvorani, i odmah posle počeo La Stradu. Video sam se i sa Kojom tamo. A posle toga je bilo ono na zagrebačkom Bijenalu 1981, kad su glavne zvezde bile Gang of Four jedan dan i Classix Nouveaux drugi dan, a pre njih Laboratorija zvuka Braće Vranešević Električni orgazam (Classix Nouveaux), i Haustor i Šarlo akrobata pre Gang of Four – ovi poslednji su bili fenomenalni. Ta otkačena Gilova gitara, Kingovo ludačko pevanje, pri čemu on stalno udara maljem u neku kutiju, fantastično. Zvuk je bio izvanredan, sve je bilo izvanredno… Ali, na koncertu The Stranglersa 1979, mada je već izašao drugi album „No More Heroes“, oni su već svirali pesme sa trećeg „Black and White“, koje nismo znali, kao što su „Toiler on the Sea“ i „Outside Tokyo“, dok smo, recimo, sve sa „Rattus Norvegicus“ znali, to je njihov prvi album, što je bio kult. E taj koncert je meni bio presudan, jer ja sam do tad bio skroz hipi – nosio sam kosu do pola leđa, bio u džinsu, zvoncarama, čizmama sa petom. Išli smo u Zagreb u ćaletovom ’folciki’, crvenom folksvagenu, jer sam se sa svojom devojkom razišao, pa sam joj dao onaj mini moris. Unutra u kolima je bilo i neko super ozvučenje „Pioneer“, tako da sam išao sa folcikom i pred samoposlugu, gde smo sedeli, pa otpanjimo do daske muziku iz automobila.
Inspirisan tim koncertom počeo sam da sviram: malo probao na gitari i odmah počeo da tražim muzičare – baš ovde gde sedimo (knjižara „Bulevar books“), pa preko puta kod Arene, bila je Muzička omladina, i tu se skupljali klinci, pravili prve bendove. Tu su dolazile Biljana Babić i moja sadašnja žena Jasna Manjulov – tako su nastale Boye. Firči je tu visio, a i Bale je dolazio, dok je još u Pekinškoj patki svirao, jer je tu bila neka sala za vežbanje, dole u podrumu. Prva verzija grupe La Strada je tad nastala, ali to je bila čisto limanska stvar – Danijel Stari, kod koga smo stalno vežbali, pošto je bio naš basista, pa zatim Siniša Sekulić, legendarni novosadski džez bubnjar, koji je bio u sastavu Meta Sekcija. Danijel je profesor gitare, i lepo sam opisao taj moj susret sa njim u najnovijem romanu, kako je on bio šokiran mojom smelošću – otišao sam kod njega kući i svirao mu pesme La Strade: naravno, drljao sam tri akorda, falširao k’o kreten i on me onako gledao, mislio – ovaj nije normalan.
Zašto prvobitna La Strada nije ništa objavila?
– Jedino su dve pesme izašle na onoj kaseti „Hokej klub Virginitas“, gde su neobjavljeni snimci rane La Strade i Lune.
Znam, to sam ja izdao sa Peđom Čudanovom i Sašom Rakezićem 1988, uz pomoć prijatelja. Tiraž je bio 200 primeraka, za etiketu pod imenom Ding Dong Records.
– Pa da (smeh), tu su one pesme „Sat“ i „On“, koja počinje sa: „Ulica je jako izdužena“, a bilo je još drugih raznih pesama iz tog perioda, ali je sve to propalo.
Pitamo ovo, zato što je u tom periodu bilo mladih novosadskih novotalasnih grupa, ali praktično nijedna nije objavila album u tom trenutku, osim ska sastava Kontraritam (Jugoton)?
– Ne znam zaista. Recimo, Boye su išle u Zagreb, u Jugoton, ali su tamo prilično podlo hteli od njih da naprave nešto što one nisu – zvali su ih kao neke ribe, dok ih one nisu provalile, pa su ih oterale…
Sutra: Završno poglavlje
