Josif Staljin posedovao je biblioteku koja je sadržala oko dvadeset hiljada knjiga, od kojih su mnoge imale zapise na marginima.
Koliko nam njegova biblioteka zaista može reći o tome ko je zaista bio Staljin, pokušala je da odgonetne Amelija Džentlmen u članku koji je napisala za „Gardijan“. Staljin je bio veoma strastven čitalac, čitajući dnevno između trista i petsto štampanih stranica. Kada je 1953. godine pronađen mrtav (preminuo je od posledica moždanog udara) u svojoj biblioteci, radni sto, kao i okolni stolovi bili su prepuni knjiga, od kojih su mnoge bile ispisane njegovim rukopisom na marginama.
Dok je čitao, Staljin je pisao beleške crvenom, plavom i zelenom olovkom, podvlačeći delove koji ga zanimaju ili numerišući tačke za koje je smatrao da su važne. Ponekad je to radio transparentno odobravajući napisano rečima: „da, da“, „slažem se“, „dobro“, „na mestu“, „tako je“, a ponekad je ispoljavao prerzir, škrabajući: „ha ha“, „besmislica“, „glupost“, „smeće“, „ološ“, „podlaci“ i „nosi se“. Izuzetno su ga iritirale gramatičke ili pravopisne greške koje bi ispravljao svojom crvenom olovkom. Tokom života uspeo je da oformi ličnu biblioteku za koju se procenjuje da je sadržala oko dvadeset hiljada knjiga, ali je često čitao i knjige pozajmljene iz kolekcija prijatelja. Sovjetski pesnik Demjan Bedni se žalio da Staljin ostavlja masne tragove na knjigama koje je pozajmljivao.
Nakon što je Nikita Hruščov došao na vlast u Sovjetskom Savezu 1956. godine, planovi za očuvanje Staljinove biblioteke u njegovoj dači su propali, a njegove knjige (među kojima su bili tomovi o dečijoj psihologiji, sportu, religiji, sifilisu i hipnozi, kao i dela Turgenjeva i Dostojevskog) završile su rasute na sve strane, pa je postalo izazov napraviti tačnu studiju o onome što je najviše čitao. To je pokušao Džefri Roberts, koji priznaje da su mnogi akademici pre njega pretraživali ostatke njegove kolekcije, nadajući se da će uspeti da proniknu u Staljinovu pravu prirodu ili da će pronaći „ključ koji je njegovu vladavinu učinio monstruoznom”.
„Proučavajući način na koji je Staljin čitao knjige, možemo da sagledamo svet njegovim očima. Možda nećemo moći da zavirimo u njegovu dušu, ali možemo da posmatramo svet kroz njegove naočare“, rekao je Roberts. Na neki apstraktan način, Staljin se divio piscima, govoreći na sovjetskom kongresu pisaca 1934. godine da, iako su građevinski inženjeri potrebni za izgradnju socijalizma, zemlji su takođe potrebni „inženjeri duše, pisci, jer oni rade na izgradnji čoveka“. Insistirao je na tome da članovi njegove porodice i bliski saradnici moraju da
budu podjednako načitani kao on. Staljin je svom usvojenom sinu poklonio knjigu „Robinson Kruso“, sa posvetom koja je sadržala „želju da odraste u svesnog, nepokolebljivog i neustrašivog boljševika“.
Svojoj ćerki Svetlani poklonio je knjigu „Kratki kurs istorije Komunističke partije“, naredivši joj da je pročita. Svetlana je jednom prilikom izjavila da nije to ozbiljno shvatala. Sergo Berija, sin
Staljinovog komesara za bezbednost Lavrentija Berije, tvrdio je da je Staljin, kada bi posetio nekoga iz njegovog najužeg kruga, prvo ulazio u biblioteku i prelistavao knjige, ne bi li proverio da li su zaista pročitane ili služe samo za ukras.
Staljin je veoma malo pisao o svojim stavovima kada je književnost u pitanju. Njegova ogromna zbirka ruskih i međunarodnih klasika – Puškin, Gogolj, Tolstoj, Čehov, Igo, Šekspir – izgubljena je nakon njegove smrti. Njegov stav o Dostojevskom, na primer, može se naslutiti samo iz usputnih komentara prijateljima koji pamte da je Staljin doneo zaključak kako je ovaj pisac loše uticao na sovjetsku omladinu. Iz beleški koje su ostale sačuvane, možemo zaključiti da je bio veoma zainteresovan za istoriju i zaokupljen vladavinom u carskoj Rusiji,
posebno je bio opsednut Ivanom Groznim, Petrom i Katarinom Velikom. Većina sačuvanih beleški odnosi se na marksističku misao. Najjači utisak koji se može doneti u vezi s njegovom kolekcijom knjiga jeste da je bio marljiv, pun poštovanja i istinski zaljubljenik u Lenjinova dela.
Staljin nikada nije pisao dnevnik, ni memoare, tako da škrabotine na marginama knjiga dobijaju veći značaj nego što možda zaslužuju.
„S obzirom na razmere njegovih nedela kao sovjetskog vladara, prirodno je zamisliti ga kao čudovište koje se na najsuroviji način obračunava sa svojim protivnicima i neistomišljenicima“, kaže Roberts,ali zaključuje da je Staljin bio „posvećeni idealista“, „da nije bio psihopata, već emocionalno vrlo inteligentan“.
Bonus video: Luna park – Kada te „Bejbi“ uhapsi, pa je pevaš ceo dan
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar