„Na zapadu ništa novo” - Šta se desi kad zver ne držimo na odstojanju

Provirujući kroz žuto staklo svoje gas maske, sedamnaestogodišnji Pol Baumer (Feliks Kamerer) bori se za vazduh. Poput stvorenja sa daleke planete, on prvi put vidi zapadni front. Meci pucaju iznad glave. Na sve strane eksplozije minobacačkih granata. Rov je poplavljen. Narednik, uveren da će Pol biti mrtav do zore, skida masku sa lica i naređuje mu da izbaci kišnicu iz rova. Iz zemunice izlazi vojnik. „Daj psu kost i on će je uvek pocepati“, promrmlja. „Daj čoveku moć… Čovek je zver.”Nova filmska adaptacija romana “Na zapadu ništa novo” iz 1929, u režiji Edvarda Bergera za Netfliks nudi sumoran, ali zapanjujući prikaz dešavanja u vojnim rovovima u Prvom svetskom ratu. Prvi put adaptiranu u kultni film kompanije Universal Pictures 1930. godine, Berger je povratio ovu priču sa dominantno nemačkim razumevanjem rata i moći. Ovde nema heroja. Nema moralnog kompasa. Tu je samo nacija, toliko obmanuta sopstvenim osećajem za izuzetnost da je utrla put sopstvenoj propasti. Ova priča se čini relevantnijom nego ikad, piše kritičar “Tajma”.https://www.youtube.com/watch?v=hf8EYbVxtCYBaš kao u knjizi, silazak Pola Baumera u srce rata počinje lažima njegovog učitelja. Širokih očiju nevini, Pol i njegovi drugovi iz razreda veruju svom učitelju kada ih uverava da je pobeda neminovna. Oni su Gvozdena omladina, kaže njihov učitelj, koja se bori za „Kajzera, Boga i Otadžbinu!“Realnost rata razbija taj mit. Posle prvog granatiranja, Pol je izvučen iz ruševina. Zuri u daljinu, proždire ustajali hleb, a zatim ustaje da pokupi markicu svog mrtvog školskog druga. Iz bitke u bitku, Pol se bori da zadrži neki privid svoje ljudskosti, ali preživljavanje ovog pakla će ga na kraju ostaviti sasvim praznog.Za razliku od većine ratnih priča, “Na Zapadu ništa novo” ne čini nikakav napor da opravda ili sentimentalizuje bilo koju stranu sukoba. Kada je Erih Marija Remark 1927. počeo da piše ovaj roman, želeo je da sa novinarskom jasnoćom zabeleži svoje iskustvo rata. Pol i njegovi drugovi nemaju nikakvo neprijateljstvo prema Francuzima. Bore se jer im je rečeno da se bore i ne žele smrt. U jednoj od najpoznatijih scena iz knjige, Pol pada u rupu od granate i zariva nož u grudi francuskog vojnika. Satima nakon toga leži pored Francuza koji polako umire i na kraju, shrvan krivicom, priznaje: „Kad bismo bacili ove puške i ovu uniformu, mogao bi biti moj brat”.

Upravo je ta iskrenost učinila roman svetskim bestselerom i 1930. privukla Karla Lemla, osnivača Universal Pictures. Lemel, koji je zadržao duboke veze sa porodicom i prijateljima u Nemačkoj, otputovao je u Berlin da se sastane sa Remarkom i kupi prava na knjigu. Ne štedeći troškove u produkciji, film je ponudio traumatično filmsko iskustvo, uranjajući publiku u zvukove i slike rata. Kada je osvojio Oskara za najbolji film, Lemle je bio uveren da će ovaj film odvratiti svet od uništavanja čovečanstva. Ni Lemle ni Remark nisu mogli da predvide ono što će progutati Nemačku 30-ih.U ovoj novoj adaptaciji, skoro vek kasnije, Edvard Berger se oslanja na potpunije razumevanje nemačke istorije. Iako se rat završio 1918. godine, uslovi njegovog zaključenja izazvali su domaći sukob koji će potresati Nemačku više od jedne decenije i na kraju dovesti do Drugog svetskog rata. U filmu se odvajamo od glavnog lika, Pola, da bismo pratili Matijasa Ercbergera (Danijel Brul) koji vodi delegaciju da pregovara o primirju sa Francuskom. Nemačke trupe gladuju, a zima im stiže. U vagonu duboko u Compagnie šumi, Francuzi postavljaju nepokolebljive zahteve, koji će iznuriti nemačku vojsku i poslati naciju u ekonomsku depresiju. Ercberger upozorava da će nemački narod negodovati ako mir podstakne više bede nego rat. „To je bolest za poražene“, kaže francuski general. Nemajući kud, nemačka delegacija potpisuje primirje.

U međuvremenu, general Fridrih (Devid Strizov), predstavnik vođa najpokvarenijih aspekata nemačkog militarizma, pijucka vino u svom otetom zamku i buni se protiv „socijaldemokrata koji rasprodaju našu otadžbinu“. Koristeći svoje poslednje trenutke moći, on naređuje svojim iznemoglim trupama, gde je i Pol, da napadnu francuske linije. Dok njegovi vojnici padaju u uzaludnom napadu, petnaest minuta pre nego što će primirje stupiti na snagu, general gleda na sat.Film se završava prvim trenucima mira. Ali, kako Berger primećuje, u nedavnom intervjuu na filmskom festivalu u Midleburgu, kraj je „početak mnogo većeg užasa“. Raskol između socijaldemokrata i militantnih nacionalista, između onih koji žele demokratski mir i onih koji prihvataju autoritarizam, rasparčaće Nemačku.Nekoliko nedelja nakon potpisivanja primirja, neki nemački političari su lažno tvrdili da je Nemačka bila na putu pobede kada se Ercberger predao. Uskoro su se širom zemlje formirale antidemokratske nacionalističke grupe, koje su privlačile bivše vojne oficire i antisemite. Nastao je mit da su se socijaldemokrate urotile sa Jevrejima i socijalistima da izdaju naciju. Štampa je Ercbergera označila kao „kriminalca“. A 1921. godine desničarska teroristička grupa ga je ubila. Među novonastalim nacionalističkim organizacijama, Nacistička partija se pokazala najsposobnijom u sticanju političke moći. Uz nevoljnu podršku umerenih konzervativaca 1933. godine, oni su nadglasali socijaldemokrate da Adolfu Hitleru daju apsolutni autoritet.Bergerov film “Na Zapadu ništa novo” izbegava direktne veze sa nacističkim režimom, ali priznaje da je „sve u filmu prožeto mojim znanjem o nacistima i onome što znamo da će doći posle toga“.U stvari, bauk nacizma je uvek opsedao margine ove priče. Kada je 1930. godine u Berlinu premijerno prikazan “Na Zapadu ništa novo”, nacisti su protestovali zbog projekcije, nazivajući je „uvredom nemačkog ponosa“. Tokom čitave nedelju nakon toga, nasilne rulje su lutale prestonicom, napadale jevrejske građane i razbijale prozore, sve dok vlada nije zabranila film i izvršila pritisak na druge vlade da slede njihov primer. Lemle je, međutim, nastavio da promoviše film. Godine 1934. otputovao je u Beč da zatraži od kancelara Engleberta Dolfusa da ukine austrijsku zabranu. Dolfus je ljubazno odbio. Nekoliko dana kasnije, nacistički pobunjenici su upali u kancelariju i ubili Dolfusa.

Nacisti su nemilosrdno ciljali i na knjigu. Kada su 1933. preuzeli potpunu vlast nad Nemačkom, zaplenili su primerke iz kuća i biblioteka, spalili ih i zabranili njeno objavljivanje. Kada su optužili Remarka za „nepatriotizam“ , on je pobegao u Švajcarsku, a zatim u SAD, gde je živeo do kraja života. Režim je uhapsio njegovu sestru. Na njenom suđenju, sudija je izjavila: „Osudili smo vas na smrt, jer ne možemo da uhapsimo vašeg brata.” Nekoliko sati kasnije, odrubili su joj glavu.Rovovi. Laži. Subverzija. Napuštanje demokratije. Bilo bi lako na ove događaje gledati kao na nesreće prošlog vremena, materijal svakog dobrog ratnog filma. Svet je napredovao, kažemo sebi. Pa ipak, nacionalistički pokreti su ponovo u usponu, a Rusija je napala Ukrajinu.“Na zapadu ništa novo” i istorija koja okružuje film i knjigu, podsećaju nas šta rizikujemo ako dozvolimo da demokratija oslabi pod pritiskom fanatičnog nacionalizma. Podseća nas šta se dešava ako ne uspemo da zadržimo zver na odstojanju. Naravno, ponosnim narodima je uvek bilo teško da se pogledaju u ogledalo; pa Berger to radi za nas. „Potičem iz nacije koja se dva puta u prošlom veku predala svojim najrazornijim impulsima“, razmišlja on. „Znam kako se ova priča završava."Bonus video: Najlepša božićna priča - Dan kada su topovi utihnuli

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortibozicnoprimirjeik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2889504"]