Konceptualna umetnica i umetnica performansa Marina Abramović predložena je za inostranu članicu Srpske akademije nauka i umetnosti, potvrdili su Tanjugu u SANU.
Abramović je za članstvo u SANU predložio vajar Mrđan Bajić.
Akademija ima dopisne, redovne i inostrane članove i članice. Dopisni i redovni su iz Srbije, dok se za inostrane biraju strani državljani koji su zaslužni „za opšti napredak nauke ili umetnosti i za razvoj naučnih ili umetničkih veza“ između Srbije i njihovih matičnih zemalja.
Dopisno članstvo je „prvi nivo“ prilikom ulaska u Akademiju. Uslovi za tu poziciju su državljanstvo Srbije i isticanje „izuzetnim naučnim ili umetničkim radom“. Kasnije se među dopisnim članovima biraju redovni – akademici, a uslov je da su se tokom svog stvaralaštva, a naročito od ulaska u Akademiju, istakli izuzetnim doprinosom u nauci ili umetnosti.
Slikanjem i crtanjem Marina Abramović je počela da se bavi 1960. godine, a 1970. zavrsila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Istraživanjem zvuzčnog okruženja bavila se za vreme postdiplomskih studija koje je završila 1972. na Akademiji umetnosti u Zagrebu, kod profesora Krsta Hegedusica. Od 1970. do 1973. radila je zvučne instalacije i učestvovala na izložbama u Studentskom kulturnom centru u Beogradu sa Rašom Todosijevićem, Zoranom Popovićem, Erom Milivojevićem, Nešom Paripovićem i Gergeljem Urkomom. Potom je predavala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a istovremeno se bavila filmom, videom i ritualnim, pročišćavajucim performansima, u pokušaju da se distancira od represivne kulture njene porodice i Titove posleratne Jugoslavije.
Sredinom 70-ih napustila je zemlju i odselila se u Amsterdam, gde je 1975. godine upoznala Ulaja (Ulay), profesionalnog i privatnog partnera narednih 13 godina. Zjedničkim performansima i „relacionim radovima“, kao sto su „Breathing In/Breathing Out“ (1977), „Rest Energy“ (1980) i „Nightsea Crossin“ (1981-87), istrazivali su parametre snage i zavisnosti izmedju njih i publike. Poslednji zajednički rad, „Šetnja velikim zidom“ (The Great Wall Walk) (1988), podrazumevala je 2.000 kilometara dugo pesacenje Kineskim zidom, pri cemu su posli sa suprotnih strana i sreli se u sredini.
Nakon toga, Marina Abramović počela je da radi i izlaze samostalno. Godine 1997. trebalo je da predstavlja tadasnju SRJ na Bijenalu u Veneciji, ali je odluka o njenom izboru promenjena i Crna Gora, koja je predlagala umetnika za nacionalni paviljon, odabrala je Voja Stanica. Abramovićeva je ipak učestvovala na centralnoj izložbi, na poziv generalnog komesara Bijenala Djermana Celantea (Germano Celante), a za instalaciju „Balkanski barok“ (Balkan Baroque) dobila je Zlatnog lava.
Posle izvinjenja crnogorskog Ministarstva kulture, učestvovala je 2004. na Cetinjskom bijenalu, kao i na 45. Oktobarskom salonu u Beogradu, vrativši se u rodni grad posle 30 godina. Dobila je počasnu nagradu Oktobarskog salona, na kojem se predstavila radovima „Računajte na nas“.
Od 1997. godine profesorka je na Visokoj školi za likovnu umetnost u Braunsvajgu u Nemačkoj, a od 1998. članica je Upravnog odbora Centra za savremenu umetnost u Kitakjusuu u Japanu. Od 2001. radi i kao umetnik u Ateljeu Kalde u Saseu u Francuskoj.
Za rad „Kuća sa pogledom na okean“ (The House with the Ocean View) – 12-dnevni performans u njujorškoj Galeriji „Son Keli“ (Sean Kelly) dobila je 2003. nagradu „Besi“ (The Bessies) grada Njujorka za igru i performans.
Nagradu Udruženja americkih umetničkih kritičara dobila je 2004. godine, kada je dobila i pocasni doktorat Škole instituta za umetnost u Čikagu. Samostalnu izlozbu u njujorskom muzeju Gugenhajm imala je 2005. godine.
Abramovićeva je 2005. godine predstavila projekat “Balkan Erotic Epic” u Pirelli Foundation u Milanu i u Sean Kelly Gallery u Njujorku. Iste godine izvela je seriju performansa „Sedam lakih komada“ (Seven Easy Pieces) u Gugenhajm muzeju u Njujorku. Za tu samostalnu izložbu dobila je priznanje Gugenhajma 2006. i nagradu AICA USA za „Best Exhibition of Time Based Art“ 2007.
Marina Abramović održala je i veliku retrospektivu u Muzeju moderne umetnosti u Nujorku „The Artist is Present“ 2010. godine, koja je obuhvatila istoimeni tromesecni performans.
U 2011. imala je i veliku retrospektivu u umetničkom centru „Garaža“ u Moskvi, a učestvovala je i u predstavi reditelja Roberta Wilsona “Život i smrt Marine Abramovic“ (The Life and Death of Marina Abramović), re-imaginaciji njene biografije, koja je bila porudžbina Mančesterskog internacionalnog festivala.
Dugometražni dokumentarni film „Marina Abramović: The Artist is Present“, koji je režirao Matthew Akers, a govori o pripremi i realizovanju njene retrospektive u MoMA, premijerno je prikazan u januaru 2012. godine na Filmskom festivalu Sandens. Potom je prikazan i na 62. Berlinalu, gde je dobio nagradu za najbolji film u dokumentarnoj selekciji programa „Panorama“.
Marina Abramović živi i radi u Njujorku, a njeni radovi nalaze se u brojnim velikim javnim i privatnim kolekcijama širom sveta.
Bonus video: Talentovana umetnica na delu – teško je pogoditi gledamo li sliku ili fotografiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare