0
Inspiracija nije roba, ne možete je kupiti, prodati ili uhvatiti... Ako pokušaš, nema je, objašnjava za naš portal Rob Birč, pevač Stereo MC's uoči nastupa u Beogradu.
Čuveni britanski dvojac “Stereo MC’s” vraća se nakon pet godina u Luku Beograd 30. decembra da se još jednom “poveže” sa srpskom publikom i isprati godinu za nama.
Svi se još sećaju njihovog prvog solo koncerta u Beogradu 2001. godine i to se još pominje kao žurka koja je najavljivala neka nova vremena i muzičku eru na početku novog veka. Tada su govorili kako žele da šire dobre vibracije na način na koji je to činio Bob Marli.
– Stigao je do miliona ljudi na nežan način. Ne možete uvek porukom da “udarate” ljude u glavu. Subverzivnije je, na neki način, pustiti pozitivne vibracije da ulaze u mozak ljudi i možda promene način razmišljanja – poručivali su Rob Birč i Nik „The Head“ Halam, koji još od sredine osamdesetih zovu sve da se pokrenu. A opet će pokrenuti i Beograd…
– Mnogo volimo da nastupamo ovde i nadamo se da i Beograd ima posebno mesto u svom srcu za nas – poručuje pevač Rob Birč za Nova.rs.
Vaša karijera je počela osamdesetih usred ekspanzije esid hausa u Velikoj Britaniji. Kakav je osećaj biti deo istorijske ere u muzici i koji su vam najzanimljiviji momenti iz tog vremena?
– Pretpostavljam da svako ima osećaj da su one prve godine formiranja posebne. Ali, osamdesete su svakako bile posebne za sve. Događala se revolucija u muzici, rodile su se nove forme i stilovi, moda i društveni stavovi. Čuli biste zvukove koje niste nikada ranije, a sve to pre interneta. A učili smo tako što smo eksperimentisali i pronalazili sopstveni pečat i autentični zvuk. Noćni klubovi su otvorili vrata izvođačima iz svih muzičkih žanrova i slojeva života i društva. Osećalo se kao da smo zakoračili u novu dimenziju! Svašta je moglo da se dogodi na podijumu za igru! Instrumentalisti bi džemovali uz di-džejeve i poznate izvođače, i stvarala se magija improvizacije. Nastao je temelj rejv kulture, a na tronu su tad bili Jah Shaka, Coxone, King Tubby’s i Saxon.
Kada pogledate unazad vašu karijeru, šta je bio ključ uspeha, a šta najveći izazovi?
– Osećajte više, mislite manje – parola je koja nas održava. Vrednosti se menjaju kao i način na koji čujemo zvuk. Važno je samo ono što dolazi prirodno. Muzikom smo počeli da se bavimo kao dečaci sa gitarama i vokmenima i sanjali. A sada smo ovde sa “mek” računarima i sav naš rad nalazi se na njima. Ono što je konstanta jeste stalno preispitivanje. Za sebe nikada neću reći da sam veliki di-džej. Mogu da puštam samo ono što volim, a sve ostalo deluje lažno. Ali, ono što je najvažnije jeste publika i da uvek stvarate ono što osećate. Upoznajte sebe kao i svoju muziku i znaćete put.
Da li ste i dalje strastveni kada je reč o nastupima uživo? Jednom ste rekli da svaku svirku vidite kao nešto što se dešava jednom u životu…
– Da, apsolutno! Uvek pomislim – možda nikada više nećeš videti ove ljude, zato im pruži nešto posebno. Vreme na sceni je beskonačno i volim da se potpuno izgubim u muzici. Tako će i u Beogradu publika čuti razne stvari, a jedino što sad mogu da kažem jeste da ćemo dati svu energiju tom trenutku. Neću više ništa reći, osim – dođite!
Verovatno je malo onih koji nisu čuli vaše hitove „Connected“ i „Step it up“. Sve se sećamo spota za „Connected“ i, vas riđeg Engleza u teksas jakni koji nas tera da se “povežemo”. Istoimeni album se našao u knjizi „1001 album koji morate čuti pre nego umrete“, a osvojio je i Brit nagradu. Da li ste verovali da će ta muzika biti tako posebna?
– Ne postoji formula za kreaciju. Taj osećaj je nezamenljiv i ako ga pratite, to vam daje slobodu. Dakle, na neki način se nije ništa promenilo od tada, sem tehnologije zbog koje samo moramo da učimo više i preoblikujemo ono što radimo. Sećam se kada smo pravili “Connected”… Ostao sam celu noć i igrao se na danas gotovo neupotrebljivim mašinama, počev od “komodora” do raznih kasetofona. Lepio sam, sekao, brisao, udarao ritam… Koristili smo sempler, bubanj, bez kompjutera. Sav zvuk je došao sa ploča, instrumenata, vokala, sintisajzera, starih klavijatura… Miksovali smo kasnije nas troje, četvoro. Bilo je to pravljenja prave predstave! Sada imamo računare i beskrajne mogućnosti kako napraviti zvuk i kontrolisati ga. A lično, preferiram manje opcija…
Vaš bubnjar Oven If preminuo je prošle godine. Kako se nosite sa tim gubitkom?
– Oven je neko ko mi je najčešće izmamljivao osmeh. Tolike godine zajedno bismo se znojili na sceni. To ću uvek nositi u sebi. Ljubav nikada ne umire!
Kao jedna od retkih britanskih grupa koja je osvojila američku top listu hip-hop zvukom, šta mislite o mladim reperima, i ovom žanru koji je ove godine proslavio 50. rođendan?
– Stalno se pojavljuju novi žanrovi, toliko da nisam stručnjak (smeh)… Međutim, ponekad čujem nešto što me zadivi – nove vokalne stilove. Mislim da bi mladi trebalo da budu slobodni i bez cenzure govore o teškim vremenima u kojima živimo. Tome smo i mi uvek težili. Glas i energija mladih istiniti su dok god ne postanu korporativni. Britanski umetnici su potekli iz andergraunda i učinili ga velikim. Ne govorim tu samo o umetnosti, već i o vrlo inteligentnim poslovnim potezima. Upravo su oni uspeli da umanje moć muškaraca, prevashodno belaca, koji su “vladali” mejnstrimom. Otvorili su vrata mejnstrima svima. To zaslužuje poštovanje!
Šta vas danas inspiriše?
– Ovo je uvek pitanje bez odgovora. Inspiracija nije roba, ne možete je kupiti, prodati ili uhvatiti… Ako pokušaš, nema je! Ta magija je nepoznanica, ali ako nastavite da radite, ako zadržite pozitivnu energiju, tad se sva vaša životna iskustva pretvaraju u umetnost.
Bonus video: EXIT – Amelie Lens
