Monika Sigeti: Starost je ovde tabu tema, a smrt ne dolazi u obzir

Piše: Nikola Marković

Na predstojećem, 21. Bijenalu umetnosti u Pančevu koje će se pod nazivom "Ispiranje" održati od 25. maja do 25. juna u više prostora u Pančevu, umetnica Monika Sigeti predstaviće se instalacijom "Skulptura od petnaest kombinezona".

Ova site-specific instalacija sastoji se od skulpturanog ansambla – visećih predmeta i zidne postavke, i zasniva se na dijalogu između polja odeće i skulpture. Kako autorka navodi u eksplikaciji rada "odeća je deo konstrukcije identiteta, svedoči o prolaznosti, nedostacima, vremenskom i prostornom okviru koji ograničava i opterećuje".

Kako ste doživeli ovogodišnju temu Bijenala u Pančevu – Ispiranje?

- "Ispiranje" mi se čini kao vrlo aktuelna tema. Niko od nas nije ostao imun na brzinu raznoraznih bolnih, aktuelnih dešavanja u proteklih nekoliko godina. Lično sam izgubila jako puno dragih ljudi. To je veliki izazov i borba nastaviti baviti se umetnošću dok ljudi oko vas nestaju. Smrt kao ispiranje, taj deo sam videla kao moju temu.

Kako su tekle pripreme rada kroz razgovor sa kustoskinjom Sonjom Jankov, odnosno – koliko je ovaj rad korespondirao sa onim što mu je prethodilo u vašem stvaralaštvu, nevezano za samo Bijenale?

- Ono što sam pripremila za Bijenale kuvalo se u meni već neko vreme. Sakupljala sam bakine kombinezone godinama u želji da ih jednog dana upotrebim za buduću instalaciju. Davne 2003. godine obukla sam jednu od njenih spavaćica za performans na otvaranju izlozbe "Real Presence 3" u Muzeju Jugoslavije u Beogradu. Tada sam se bavila pitanjem intimnosti koju imamo u okviru porodičnog doma. Pitanja ličnog, intimnog, posedovanja, deo su mog rada već trideset godina.

U eksplikaciji vašeg rada stoji da je on "egzistencijalni krik koji progovara poslednje svedočanstvo". Sa jedne strane imamo garderobu kao nešto što je vrlo materijalno, fizičko, "ovozemaljski" i često percipirano kroz modne konotacije i brendove, sa druge određenost čoveka/žene i njegovog unutrašnjeg bića kroz tu odeću. Koliko vam je bio zanimljiv ili potentan taj odnos između uzvišenog i trivijalnog, duhovnog i materijalnog?

- Moj rad je uvek ličan, bolno intiman, a svakako oslikava i vreme u kojem se nalazim. Tako su me ove spavaćice asocirale na bačenu odeću, izgubljene lične stvari koje ljudi u migraciji ostavljaju iza sebe. Bile su deo njihovog života do tog trenutka kada više nisu, kada oni umiru ili beže od smrti. Odeća nosi našu energiju, kada je obuče druga osoba energija prelazi sa odećom. Uz umetnost dugo se bavim i modom, ali to ovde svakako nije tema.

Takođe su važni pojmovi koje tematizujete – gubitak, iščeznuće, prolaznost. Ako je odeća "deo konstrukcije identiteta", da li nam sugerišete da se i naši identiteti u neku ruku "habaju", iščezavaju?

- Mi polako nestajemo kako starimo, sve slabi u nama lagano, identitet je posebno promenljiva kategorija. Menjamo se jer rastemo. Neki su mudriji, neki ne. Mislim da ljudi treba da prihvate starost i smrt kao prirodni kraj života, imam osećaj da danas svi umišljaju da su besmrtni! Starost je tabu tema, a smrt ne dolazi u obzir.

Ako kroz temu rada iščitavamo "poruku" ili "ideju", šta je ono na šta ste se fokusirali u vizuelnom smislu i pojavnosti samog rada, materijala, odnosa u kome stoje tkanine i delovi garderobe, kako međusobno tako i u prostoru?

- Želela sam da oživim te krpe, da zaigraju svoj poslednji ples. Kao kada arheolog otkrije okićenu mumiju, on odvaja od nje nakit i ističe ga u vitrini. "Ispranu" propadljivu manifestaciju razdvaja od zlata koje se ceni više od samog ljudskog života. Uplašilo me je to što nas materija kojom se okružujemo uglavnom proždere. Naglasak je na sukobu materije i duha, na našoj unutrašnjoj borbi. Odeća ostaje bitan deo identiteta. Govori o tome kako ste pozicionirani u odnosu na druge, odeća ostaje snažan simbol klasnih razlika. Kombinezon je deo odevanja žene koji se vezuje za prošli vek, to je spavaćica koju oblačite u privatnosti svog doma, u njoj ležete u krevet, habate je i potom kupujete novu.

U videu to je jedan vibrantni lelujavi, halucinogeni ples tekstila. Instalacija od 15 kombinezona visi u vazduhu ispred videa. Nižu se jedna za drugom hronološki, prikazujući različite životne dekade, noseći u sebi tragove svega proživljenog u dugom vremenskom intervalu. Jednako su bitna sva ulegnuća, poderotine, svaka fleka. Odeća leluja u vazduhu, ne želi da padne i potone, vlasnica kombinezona ne želi da nestane i ode u zaborav.

Bonus video: Mikelanđelo Pistoleto u Beogradu - Izložba "Preventivni mir"