0
Mislio sam da je socijalistička demokratija u Jugoslaviji najbolje društveno uređenje. Kada je počeo rat na ovim prostorima došao sam kao novinar da izveštavam i shvatio sam da je priča malo drugačija od one sa kojom sam odrastao, kaže autor nagrađenog dokumentarca na Slobodnoj zoni, norveški reditelj Jon Haukeland.
Dokumentarno ostvarenje „Borci“ Jona Haukelanda nagrađeno je sinoć za najbolji angažovani film u Međunarodnoj selekciji 19. Slobodne zone.
Norveški autor, čiji je film „Ponovo zajedno: Deset godina nakon rata“ prikazan na Slobodnoj zoni 2012. vratio se na festival najnovijim ostvarenjem „Borci“. U ovom dokumentarnom filmu, rađenom kao da je igrani (junaci glume sami sebe), pratimo omladinskog radnika Berata, koji pokušava da spasi mladića Mamoa iz kriminalne mreže u Oslu. Taman kada stvari počnu da se kreću u dobrom smeru, Beratova prošlost se isprečava i biva mu oduzeto starateljstvo nad Mamoom.
U ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs, Haukeland priča o motivima za ovaj film, specifičnom načinu rada, utiscima nakon dobijanja nagrade i specijalnoj vezi koju ima sa ovim prostorima.
– Ja sam reditelj koji radi i igrane i dokumentarne filmove, ali imam tendenciju da, kada biram svoje junake, postanem zainteresovaniji za to ko su oni nego ono koga bi trebalo da igraju. Volim da upoznajem ljude, da uđem u dubinu njihove duše, otkrivam šta ih motiviše. Radeći fikciju naučio sam da sam, u suštini, mnogo naklonjeniji dokumentarcu i da me mnogo više zanima stvarni život i ono što se dešava ljudima u realnosti, ali da mogu da iskoristim neke veštine iz režije igranog filma i da ih upletem u dokumentarni tako da ljudi budu glumci u sopstvenom životu i da glume scene kao da je fikcija a, opet, zadrže realnost.
Kako ste pronašli svoje glavne junake?
– Oni su bili deo mog prethodnog filma iz trilogije „What Young Men Do“ iz 2016, igrali su u njemu neke scene. Berat mi je posle toga rekao da želi da nastavimo saradnju, da podeli još detalja iz svog života sa mnom, pa smo odlučili da Mamo i on budu junaci nove priče. Na osnovu onoga što su mi ispričali napisao sam scenario i tako smo snimali scene, ali nisu sve bile puke rekonstrukcije. Neke su nastale spontano, u realnom vremenu. To su, zapravo, najvažnije scene u filmu.
Tokom filma shvatamo da su obojica imigranti, ali vi na tome ne insistirate, njihovo poreklo nije polazna tačka priče. Provodeći godine s njima i ljudima sa sličnim pričama, šta biste rekli – kako životi tih ljudi sa margina mogu da postanu bolji, da li je do sistema, države ili do entuzijazma pojedinca, kao u „Borcima“?
– Drago mi je što ste primetili da glavna karakteristika nije njihovo imigrantsko poreklo, već njihove ličnosti i činjenica da se nekako bore za život (ili sa životom), bore se za pravo na egzistenciju kakvu žele, ali moraju da se prilagode sistemu koji je osnova norveškog društva. Biti Norvežanin znači da je teško razdvojiti šta si ti, a šta je sistem. Sve je jako uvezano. Ipak, moramo da se borimo i unutar sistema da zadržimo svoj lični stav i učinimo da sistem sija i ispunjava naše snove, jer može i te kako da nas sputava. To je borba koju vode i glavni junaci, ali i generalno svi mi, stanovnici Norveške. I moramo da radimo na tome. To je, u suštini, tema filma. To su bitke koje svi vodimo i zato se svi identifikujemo sa Beratom, iako, možda nemamo isto poreklo.
Vaš film pruža nadu i veru u čovečanstvo, da li se tako i privatno osećate?
– Tokom procesa stvaranja filma zaključio sam da norveško društvo ima snage za to. Ima ljudi koji ne rade svoj posao samo radi posla – imaju duh, viziju, žele da izvuku najbolje iz društva čiji su deo. Tako smo i napravili ovaj film: policajci su igrali sami sebe, nastavnici, socijalni radnici takođe, svi su učestvovali. Možda se ne slažemo oko svega i imamo različite odgovore na pitanje kako da pomognemo deci sa margina, ali svi imamo istu želju da taj problem rešimo. Mamo nije sam, mnogo je dece u sličnoj situaciji kao on. Zato moramo naći rešenje i načine da radimo zajedno, svi za isti cilj.
Film je nagrađen za najbolje angažovano ostvarenje Međunarodne selekcije na upravo završenoj Slobodnoj zoni. Šta vam znači ova nagrada?
– Mnogo smo se borili da završimo film i pokažemo ga svetu i činjenica da smo još i dobili nagradu je neverovatna stvar. Posebno mi znači što sam je dobio na Slobodnoj zoni, jer se ovde osećam kao da sam sa porodicom – borimo se za iste vrednosti. Festival ima specijalno mesto u mom srcu. Ovde sam 2012. prikazao film „Ponovo zajedno: Deset godina nakon rata“ o Albancima i Srbima na Kosovu. To što sam se vratio na festival s novim filmom i dobio nagradu čini me veoma srećnim.
Kakve utiske nosite o Srbiji?
– Uživam ovde, ovo je predivna zemlja, a naročito mi se sviđa vaša hrana. Kul je biti ovde, jer su moji baka i deka mnogo voleli Jugoslaviju.
Da li su oni dolazili ovde?
– Ne, oni su pomagali ratnim zarobljenicima iz Jugoslavije, koji su bili na prinudnom radu u Norveškoj pod nemačkom okupacijom. Zarobljenici su imali vrlo loš tretman i ljudi, koji su živeli blizu tih kampova, davali su im hranu i brinuli o njima, a posle odlaska Nemaca, norveške porodice su im pomogle da se vrate u domovinu. Moji baka i deka su takođe pomagali tim ljudima i sa mnogo emocija su pričali o tim danima. Oni nikada nisu bili u Jugoslaviji, ali sam ja, iz njihovih priča, imao jednu romantičnu sliku o toj zemlji. Mislio sam da je socijalistička demokratija najbolje društveno uređenje. Kada je počeo rat na ovim prostorima došao sam kao novinar da izveštavam. Shvatio sam da je priča malo drugačija od one sa kojom sam odrastao, ali ovaj deo sveta me je oduvek intrigirao. Posle ratova mnogi ljudi odavde su izbegli u Skandinaviju. Mislim da treba da razumemo šta se ovde desilo.
Zašto se se iz novinarstva prebacili na režiju?
– Mislim da je mnogim dokumentarnim autorima zajedničko to da su bili novinari. Novinari su i te kako potrebni društvu, ali nekad ima stvari koje bolje možete da objasnite filmom, igranim ili dokumentarnim, da pružite dublje razumevanje ljudskih bića i problema sa kojima se sreću.
Da li već imate temu za svoj sledeći film?
– Treći film iz trilogije, posle „What Young Men Do“ i „Borci“ baviće se religijom. Norveška kinematografija uglavnom se odnosi kritički prema veri, mene zanima da je istražim sa druge strane. Nisam odrastao u religioznoj porodici i hteo bih da naučim nešto više o tome.
Bonus video: Oskarovac Hamaguči o filmu na Slobodnoj zoni
