"Moguće je da mi je karakter guja ljuta": Zoran Kostić Cane govori za Nova.rs

Zoran Kostić Cane, frontmen Partibrejkersa, objavio je nedavno prvu zbirku pesama “Ukrštene reči” („Laguna“). Ime knjige nije slučajno, jer je harizmatični Cane čovek koji voli da se igra s rečima, i u svojim pesmama, ali i u svakodnevnom govoru, u običnim životnim situacijama. Brzo razmišlja, povezuje, konstruiše, i često ćete u dijalogu s njim čuti spontane mudrosti, koje su, uglavnom, u stihu, smišljene u trenutku...

- Da, igram se rečima, ali i gledam da ne izgubim smisao. Jer, obično, igra rečima, ili takozvana inverzija, ne vodi ničemu. Vodi sklanjanju istine u stranu ili pretvaranju u opšte mesto. A u rečima se krije Bog sam, i smisao našeg postojanja. Volim reči, ceo život živim s rečima. Pišem pesme od svoje 14. godine, kakve-takve. I moram da pazim, zato je u ovoj zbirci upotrebljeno malo reči. Mora da se pazi na smisao, na dinamiku, na dah i ritam pesme. S obzirom na to da sam čovek koji se prvenstveno bavi muzikom, tu ima i muzike. Pesma bez muzike je gluva kuća - kaže Cane za naš portal.

Zanimljivo je, kao što pišeš u prologu “Ukrštenih reči”, da tu nema “opisa prirode i mitskih stvorenja”, sve je čovek, njegova duša, ljudski susret... To su ti najvažnije teme?

- To je obraćanje, jedan intimni razgovor sa samim sobom, sa Bogom, čovekom. Priliku da imaš svedočanstvo za svedočenje dok živiš, dok si prisutan.

Pišeš u jednoj pesmi: “Sve što krijem, to se vidi”. Asocira na to kako vidimo sebe, kako nas vide drugi, i koliko je to, najčešće, potpuno drugačije.

- Ko nas ne zna, taj nas slavi, ko nas zna - taj nas žali. Volim tako da komuniciram, sažeto i jezgrovito. Bolje da sam u poeziji nego u narativu i deklamacijama. Poezija je lepa stvar, kad bi život bio poezija… Ali, to je samo kod nekih, koji pričaju o nekom životu, koji postoji negde. Mi živimo u onom koji znamo, a maštamo o onom o kom smo čuli da postoji. Idemo kroz pakao, a raju se nadamo.

Tu je i stih: “Nežnost ispod grubosti, kako sam raspoložen, tako ćeš me ubosti…” Kažu ljudi da si nezgodan po karakteru?

- “Vetrić mio da sam bio, možda bih bolje prolazio”. Ima ta pesma, pročitaj je. Ljudi vole da zloupotrebljavaju… Takav sam kakav jesam. A moguće je da mi je karakter guja ljuta.

Još od pesme “Dosada” grupe Radnička kontrola, kada si bio klinac, mogao je da se nasluti tvoj talenat (“Dosada od ovog grada ubija mene, gde da izađem i potrošim ovo malo para…”). Slikar Srđan Đile Marković, sa kojim si tada bio u bendu, nedavno je rekao da je to genijalan tekst. Sećaš se tog perioda?

- Ne mogu da se okrećem unazad, pošto onda ne vidim napred. Ja nisam čovek prošlosti i nostalgije. To je preveliki teret. Vidim sebe iz tog perioda, ali idem dalje. Drago mi je što to kaže Đile Marković. On je jedan od ljudi koji su veoma uticali na mene. I dan-danas volim njegove intervjue, i danas volim da ga čujem i stalo mi je do onog što kaže. Za razliku od “količine” koja nema šta da kaže, i beži od svoje istine u prazno polje, on ima šta da kaže.

Kada se pojavio prvi album Partibrejkersa, svi su videli originalnost u izrazu, ali i u tvojim tekstovima o autsajderima, ulici, čežnji za kontaktom, i “tajnoj tatinoj devojci”…

- Čekanje na ljubav. Svaki čovek čeka na ljubav svog života. Čeka da se prepozna u nekom drugom. Naše oči traže druge oči, koje traže nas. Naše lično traži sebi slično.

Da li si imao neke uticaje kada si kao klinac počeo da pišeš pesme?

- Uvek je Branko Miljković bio tu negde. Nisam voleo hermetične pesnike. Kao, šta je pesnik hteo da kaže i sve to… Zato ljudi i ne vole poeziju. Uvek sam voleo Đuru Jakšića i Zmaja, kasnije je došao i Dis. Nisam neki pasionirani čitač, dovoljan je jedan stih da me vozi. Kao kada pročitaš “Santa Maria della Salute” Laze Kostića razmišljaš o svemu tome. Još kad shvatiš u kojim godinama je napisana, iz kog vremena je proistekla… Voleo sam rok poeziju, ali pošto sam ruski đak, slabo stojim sa engleskim. To što znam vodi me u nešto što ne znam. Da veruješ tom čoveku koji peva, toj boji glasa, koji može da ti srce zatalasa.

Pesnik Marko Tomaš se u poslednjoj knjizi pita da li posle Dostojevskog uopšte ima smisla pisati. Kako ti to zvuči?

- Težak je meni Dostojevski. Ja ne volim romane, volim Horacija, na primer. Volim izvore. Sećam se kao klinac “Idiota”, ali “hevi” mi je. Volim poeziju. Pročitam nešto od Dušana Vasiljeva... I u poeziji može neko da bude jako dobar, ali da ne bude za tebe. I onda ne možeš po svom aršinu da ga ocenjuješ, možeš samo da ga poštuješ.

“Spašće se onaj ko oprosti svima”, pišeš, između ostalog, u novoj zbirci. Da li si ti neko ko oprašta baš svima?

- Jesam, moram da opraštam. Kao što i meni opraštaju. Da li sam se digao na levu nogu, narogušio, osuo se od nečije gluposti... Moramo preći preko sebe i doći do sebe. Bez praštanja nema života. Zamisli čoveka koji ne prašta - onda nosi i tuđ i svoj težak teret. Moramo uvek da budemo u fazonu: “Pa, desilo se”. Praštamo, ali ne zaboravljamo. Pažljivo s tim!

Voliš da posmatraš ljude oko sebe, a šta vidiš sada?

- Mislim da je ceo svet odlepio. I pitam se onda da li sam ja odlepio, ako sam drugačiji od “količine”. Zato pričam sa ljudima koji su slični meni. Ja sam uvek bio autsajder i uvek ću biti. Sa svim počastima o kojima svi sanjaju. Ja sam najbogatiji među siromašnima. I onda je to tako… Posmatraš ljude, gledaš ih, niko ih ništa ne pita. Zbunjeni, zgužvani, krmeljivi, neumiveni… Čovek je zapao u težak položaj. Ali kao što znamo, nebo je puno svega čega na Zemlji nema. To je naša jedina pomoć. Opet dolazimo do principa ljubavi, svih tih dragih energija koje te obnavljaju i održavaju u životu. Mnogi žive, a da rođeni nisu, ali to je sve napisano u mojoj knjizi, tako da ne bih da citiram samoga sebe. Ljudi uzmite “Ukrštene reči” da vas poezija leči.

Nekad si pevao “Neću da pobedi narodna muzika”, ali sad se snimaju filmovi o Džeju i Tomi Zdravkoviću, odjednom je to čak i kul…

- Dobro, to su neki ljudi koji su odskočili od sredine u kojoj su živeli. Zašto da ne, to je okej. Samo se bojim filma o sebi.

Već dugo se čeka novi album Partibrejkersa, ima li nešto novo?

- Uspinjemo se nekako da završimo taj materijal na kome radimo već pet godina i uskladimo sve nesuglasice. Priča o Brejkersima, to je kao priča o rogovima u vreći.

Bonus video: Zoran Kostić Cane - Izgubili smo vreme udovoljavajući glupacima