Mislite da će lentu poneti kikindski Svift, ali napeto je na potezu Banjaluka-Vršac-Čačak: NIN-ov žiri je naštimao ljutu neizvesnost

Citat ne opisuje raspoloženje člana žirija NIN-ove nagrade - a ni raspoloženje čitaoca koji je zbunjen i nesrećan pred obiljem knjiga koje bi želeo da pročita ali mu niko nije objasnio kako da to učini. Navedeni citat je samo mali spojler iz romana "Autosekcija" - dela za koje nas pripovedač uverava da nije novela, i da tih 120 strana vredi 1.320 dinara.

"Jer ja sam lice teorijski potkovano", kaže on. "Kada budu određivali cenu ove knjige reći ću: `Ova knjiga košta dvadeset sedam mojih dana`, od kojih pet nisu bili radni, dvadeset dva dana od kojih neki nisu bili skroz radni".

Mračno-komična antitirada finaliste NIN-ove nagrade Srđana Srdića rastače formu romana - pretvarajući se u hobotnicu, tekst pokušava da udavi svog tvorca, zaglavljenog u svakodnevici.

Romani u finalu trke za NIN-ovu nagradu su generacijski i poetički različiti toliko da ih je gotovo nemoguće meriti istim aršinima. U njih pet su avanturistički romani, romani odrastanja, romani misterije i potrage - ali i hermetični anti-romani. Ta raznolikost ohrabruje kritičare a može da pokoleba čitaoce, nenavikle na tekst zagledan u sebe, nevične prognozama. Da li pobeđuje Srdićeva sviftovska autosatira? Pištalov poetski antikolonijalizam? Grabovčeva oda ocu i (po)ratnim iskušenjima? Koraćevićeva eko-avantura? Matijevićev omaž kukavnim bednicima Beograda? I da i ne: iako se čini da će lentu poneti kikindski Svift, žiri je naštimao ljutu neizvesnost na potezu Banjaluka-Vršac-Čačak.

Intiman i skandalozan

"Otac je umro jedne proljetne večeri 2000. godine", piše u romanu "Poslije zabave" Steva Grabovca. Otac, oficir JNA i nekadašnji partizan, od sina je stariji punih pola veka; dodeljivan kao obezbeđenje Koči Popoviću i Moši Pijadeu, napisao je roman "Žena pripada Mjesecu", na staroj pisaćoj mašini za koju je tvrdio da je uslikana na fotografiji na kojoj mlada partizanka strpljivo kuca izveštaj koji joj diktira Tito - "tada samo vođa partizanske gerile".

Očev roman sina podseća na Kurta Vonegata, pisca za kog otac sigurno nije znao. Sinu ostaje da traga za očevom zaostavštinom - ali i za svojim romanom, koji mora biti intiman i skandalozan istovremeno, za romanom koji mora da artikuliše jedan strašan zločin počinjen u ime koristoljublja (konkretno, zarade na ljudskim organima), o koji su se oglušile i ogrešile tri zaraćene strane u Bosni.

Potresni portreti i mučne epizode

U "Pakracu" je Vladan Matijević hroničar patnje i paranoje: njegov junak izveštava ne samo o svakodnevnom nasilju, već i o univerzalnoj nesreći. Iako za epicentar radnje uzima pijacu Đeram i njen sablasni socijalni kolorit, ovaj autor Beograd kadrira isključivo kao galaksiju nasilja. U tom se gradu nižu ubistva, silovanja i krađe dok ga mediji pobedonosno proglašavaju za - "izvoznika stabilnosti". Matijević slika potresne portrete i mučne životne epizode onih koji su izopšteni, prokaženi i neshvaćeni. Suvišni ljudi, među kojima su beskućnici, kriminalci i oni koji su naprosto zaboravljeni, bore se da svoju sudbinu liše patetike i učine je podnošljivom.

U galeriji Matijevićevih sitnih prestupnika, demobilisanih ratnika, krijumčara i pijanaca primarno je ostvariti bliskost: ne zato da se premosti otuđenje, već da bi se ščepali neka dobit, uticaj, ili tihi trijumf.

Otuđenje od tela i duhovne misije

Roman Ljubomira Koraćevića je hermetičan, čvrsto zatvoren u sebe kao školjka, strukturisan kao mala laboratorija tajni i čuda. Tema ove ekološke alegorije o jednoj dugo priželjkivanoj ekspediciji je dupla tuđina - roman govori o otuđenju i od svog tela, i od svoje duhovne misije.

Junakinja Julijana, koja ima titanijumsku ruku i histrionski poremećaj ličnosti, od heroine podkasta i društvenih mreža pretvara se u članicu naučnog projekta koji istražuje seksualnost osoba sa invaliditetom, dok njen muž Milošević (čije je zanimanje uglavnom rušenje kuća po Nemačkoj) sa grupom poznanika ukrcanih na ledolomcu "Pobeda" odlazi u Zemlju Franje Josifa, na ostrvlje u Arktičkom okeanu gde stanuje ukupno dvanaest ljudi.

Gorak humor i slatka nostalgija

"Ovo je bilo fantastično putovanje protiv moje volje, ali zar je rođenje bilo po mojoj volji?", kaže neobična heroina romana "Pesma o tri sveta" koja svoju prisilnu avanturu poredi sa "šminkanjem napamet". Vladimir Pištalo je odlučno ostao na tragu romantizovanja tradicije u kontekstu propitivanja udela lične odluke i hirova sudbine u životima malih a važnih ljudi.

Kod njega i dalje otkrivamo dobro znane načine egzotizacije Mediterana i poetizacije jezika: čitalačka očekivanja nisu izneverena ni kad je u pitanju gorak humor i slatka nostalgija kojima ovaj autor već tradicionalno dobro raspolaže.

Očekivano su u finalu NIN-ovske trke prisutne teme rata i ratnih zločina, formativnih iskustava i odrastanja, etičkih izbora i kulturnih konflikata; međutim, motivi egzotike, mistike i dalekih putovanja, slike opasnih romantičnih i strašnih predela, tema avanturizma, nešto su ipak sasvim novo.

Ono što sve nas treba da zaokupi čim napetost žiriranja mine i dobitnik bude proglašen, jeste pitanje dostupnosti ovih knjiga. Čak i da posvećeni čitalac može da knjige-finalistkinje kupi na svakom kiosku, morao bi da za njihove 1.272 stranice izdvoji nepopularnih 6.013 dinara. Treba li da ih sanja, ili će neko dozvoliti da mu se ipak dogode...

Ukoliko NIN-ova nagrada nastavi da postoji - a to je u opštem interesu već i stoga što okrugao jubilej uopšte nije dan za umiranje - trebalo bi pooštriti uslove nominovanja romana. Izdavači bi morali da se obavežu na konkretnu vrstu medijske podrške svojim izdanjima i da ih učine prisutnijim kako u knjižarama, tako i u medijima. Iza svake nominovane knjige treba da, pored truda pisanja, stoji i trud vrednovanja. NIN nije Oskar, ali procedura nominovanja bila bi strategija postizanja kvaliteta koja bi doprinela da se uži izbor brže kristališe i brže zavede čitaoce. Biranje romana godine je neizvesna borba - vreme je da malo bude i spektakl.

Bonus video: Stazama pisaca i pesnika iz prošlosti